Musavo lice s ožiljkom
Pogledao sam jebeni film Vladimira Milovanovića @kicosh -a. I prva i najbitnija stvar koju želim da kažem u vezi sa istim jeste da ima srca i da ja u to srce nikada ne bih, nikada nisam, i nakon ovog filma, neću sumnjati. Ništa tu nije urađeno zbog hipsterske pompe, proširenja intelektualnog salona ili sa parama Demokratske stranke. Lice revolucije i njenog autora cenim zbog pokušaja da sebi i drugima objasne neko parčence vremena i prostora koje ih okružuje, da ostave neki kreativni trag da nismo baš svi stali na izborni stejdž pored Borisa, kao i da to što smo nekad bili mladi i ludi nije nikakvo opravdanje da se i danas pravimo ludi, kad se već pravimo mladi. Dakle, Kicošu je srce na mestu i on traži načina da se izmiri sa ličnom odgovornošću.
Međutim.
Film je film. Čak i kada je propagandni.
Lice revolucije počinje kao film o filmu, zatim prerasta u film u filmu, potom razbija te dve realnosti i postfestumski završava kao film o akterima ovog drugog filma. Nisam siguran da je sve to tako planirano.
Pored toga, Lice revolucije počinje kao fingiranje dokumentarca, zatim prerasta u nešto za šta možemo da verujemo da jeste dokumentarac, koji se još od onog fingiranja meša sa čisto igranim delovima, i u toj "igri" i završava.
Ovo i ono prethodno ne čini ga naročito lakim za praćenje, ali i nezahvalnim za razumevanje.
Ja sam mislio da ćemo iz dokumentarne priče o licu Otpora i (u neku ruku) Petooktobarske revolucije, Otporašu Branku Iliću, izaći u fikciju u kojoj ovaj napaćeni i razočarani revolucionar iz finanskijskih razloga pristaje da bude "lice revolucije" u reklamnom spotu "neke banke" koja svojim potrošačima od sada nudi i novi "revolucionarni" paket. Tu bi mi sve bilo jasno i... grko. I tu bi ovo prvo, deo o njegovim revolucionarnim danima, bilo stvarno, a ovo drugo bi nas pitalo da li je to stvarno tako ili se neko ružno šali. Ali, dosta o filmovima koje ja nisam snimio.
U Licu revolucije imate dakle "film" koji, še'setosmaški revolucionar Radovan Hiršl pravi o ovom, "poslednjem" revolucionaru, Branku Iliću, a povodom deset godina od revolucije (ironije radi i Ilić je rođen 5. oktobra). Rad na tom filmu se prekida kada Ilić razočaran "postignutim" odlazi u Arilje da još jednom proba da se sastavi. Paralelno sa tim pratimo kako teku pripreme "u jednoj marketinškoj agenciji" za snimanje spota za novu "revolucionarnu uslugu", kao što rekoh, "neke banke". Na samom kraju filma, sam Milovanović, možžžda, preko radikalnih postupaka Hiršla, sugeriše kakvu vrstu revolucije kao i protiv koga bi trebalo zapravo podignuti. Ne znam, samo spekulišem, navijam...
Igrani deo, uprkos zloćudnoj uverljivosti onog momka koji je igrao Srećku u Potrazi za istom (dobro, znam da se zove Nikola Vujović), što zbog produkcionih, što zbog rediteljskih ograničenja deluje amaterski i poprilično naivno. O tome da je revolucija danas komercijalni proizvod govori nam i podbradak Nenada Čanka.
Dokumentarni deo je zabavniji, emotivniji i zagorčava čorbu. Branko Ilić se zajebao. Revolucija nije uspela i to opšte mesto u vidu tragične smrti našeg Premijera i ovde je podvučeno. S obzirom da je Branko bio do grla u "svemu tome", njemu je očigledno gore nego nama koji smo samo podmazivali mašineriju. Međutim, a to je ozbiljna zamerka, Milovanović ne detaljiše gde je bio i šta je radio Branko prethodnih deset godina, kao, što je još važnije, ko ga je i kako zajebao u tim post-revolucionarnim danima. Jer, razočaranje revolucijom "kao takvom" verovatno se nalazi i u kobasicama koje krka Nenad Čanak. Pa se da živeti.
Ovako, utisak koji mi stičemo jeste da je on preživeo nekakav nervni slom, a možda i više njih, da se zbog svega toga povukao iz javnosti i da danas izgleda kao narkoman. Baš kao i onaj drugi tip koji mu veći deo filma pravi društvo. Što sve nekako nije ukusno primetiti, ali tako izgleda. Jebiga. Čak i kao (zlo)upotrebljeni akter jednog običnog filma, Branko Ilić je pretanak lik čija je prošlost formalno data, bez mnogo zavirivanja u prljave ćoškove istorije. Njegova "aktivistička" regeneracija je duhovita, ali i komična (ako me razumete), a njegovo veltšmerc razočaranje je previše uopšteno. Na stranu to što se između "njegovog sveta" i sveta ove reklamne revolucije ne uspostavlja direktna veza. Osim ako ne računate sumnjivo uračunljive postupke Radovana Hiršla.
Zbog svega toga Lice revolucije ostaje jedna zbirka razigranih, iskrenih, ali i naivnih kontra-revolucionarnih momenata i opštih mesta, i skičica jedne sudbine koja je, čini mi se, imala možda poslednju priliku da nas zainteresuje svojim bitkom, ali i tužnim ishodom.
SELEKTAH: 5/ 10
Pogledao sam jebeni film Vladimira Milovanovića @kicosh -a. I prva i najbitnija stvar koju želim da kažem u vezi sa istim jeste da ima srca i da ja u to srce nikada ne bih, nikada nisam, i nakon ovog filma, neću sumnjati. Ništa tu nije urađeno zbog hipsterske pompe, proširenja intelektualnog salona ili sa parama Demokratske stranke. Lice revolucije i njenog autora cenim zbog pokušaja da sebi i drugima objasne neko parčence vremena i prostora koje ih okružuje, da ostave neki kreativni trag da nismo baš svi stali na izborni stejdž pored Borisa, kao i da to što smo nekad bili mladi i ludi nije nikakvo opravdanje da se i danas pravimo ludi, kad se već pravimo mladi. Dakle, Kicošu je srce na mestu i on traži načina da se izmiri sa ličnom odgovornošću.
Međutim.
Film je film. Čak i kada je propagandni.
Lice revolucije počinje kao film o filmu, zatim prerasta u film u filmu, potom razbija te dve realnosti i postfestumski završava kao film o akterima ovog drugog filma. Nisam siguran da je sve to tako planirano.
Pored toga, Lice revolucije počinje kao fingiranje dokumentarca, zatim prerasta u nešto za šta možemo da verujemo da jeste dokumentarac, koji se još od onog fingiranja meša sa čisto igranim delovima, i u toj "igri" i završava.
Ovo i ono prethodno ne čini ga naročito lakim za praćenje, ali i nezahvalnim za razumevanje.
Ja sam mislio da ćemo iz dokumentarne priče o licu Otpora i (u neku ruku) Petooktobarske revolucije, Otporašu Branku Iliću, izaći u fikciju u kojoj ovaj napaćeni i razočarani revolucionar iz finanskijskih razloga pristaje da bude "lice revolucije" u reklamnom spotu "neke banke" koja svojim potrošačima od sada nudi i novi "revolucionarni" paket. Tu bi mi sve bilo jasno i... grko. I tu bi ovo prvo, deo o njegovim revolucionarnim danima, bilo stvarno, a ovo drugo bi nas pitalo da li je to stvarno tako ili se neko ružno šali. Ali, dosta o filmovima koje ja nisam snimio.
U Licu revolucije imate dakle "film" koji, še'setosmaški revolucionar Radovan Hiršl pravi o ovom, "poslednjem" revolucionaru, Branku Iliću, a povodom deset godina od revolucije (ironije radi i Ilić je rođen 5. oktobra). Rad na tom filmu se prekida kada Ilić razočaran "postignutim" odlazi u Arilje da još jednom proba da se sastavi. Paralelno sa tim pratimo kako teku pripreme "u jednoj marketinškoj agenciji" za snimanje spota za novu "revolucionarnu uslugu", kao što rekoh, "neke banke". Na samom kraju filma, sam Milovanović, možžžda, preko radikalnih postupaka Hiršla, sugeriše kakvu vrstu revolucije kao i protiv koga bi trebalo zapravo podignuti. Ne znam, samo spekulišem, navijam...
Igrani deo, uprkos zloćudnoj uverljivosti onog momka koji je igrao Srećku u Potrazi za istom (dobro, znam da se zove Nikola Vujović), što zbog produkcionih, što zbog rediteljskih ograničenja deluje amaterski i poprilično naivno. O tome da je revolucija danas komercijalni proizvod govori nam i podbradak Nenada Čanka.
Dokumentarni deo je zabavniji, emotivniji i zagorčava čorbu. Branko Ilić se zajebao. Revolucija nije uspela i to opšte mesto u vidu tragične smrti našeg Premijera i ovde je podvučeno. S obzirom da je Branko bio do grla u "svemu tome", njemu je očigledno gore nego nama koji smo samo podmazivali mašineriju. Međutim, a to je ozbiljna zamerka, Milovanović ne detaljiše gde je bio i šta je radio Branko prethodnih deset godina, kao, što je još važnije, ko ga je i kako zajebao u tim post-revolucionarnim danima. Jer, razočaranje revolucijom "kao takvom" verovatno se nalazi i u kobasicama koje krka Nenad Čanak. Pa se da živeti.
Ovako, utisak koji mi stičemo jeste da je on preživeo nekakav nervni slom, a možda i više njih, da se zbog svega toga povukao iz javnosti i da danas izgleda kao narkoman. Baš kao i onaj drugi tip koji mu veći deo filma pravi društvo. Što sve nekako nije ukusno primetiti, ali tako izgleda. Jebiga. Čak i kao (zlo)upotrebljeni akter jednog običnog filma, Branko Ilić je pretanak lik čija je prošlost formalno data, bez mnogo zavirivanja u prljave ćoškove istorije. Njegova "aktivistička" regeneracija je duhovita, ali i komična (ako me razumete), a njegovo veltšmerc razočaranje je previše uopšteno. Na stranu to što se između "njegovog sveta" i sveta ove reklamne revolucije ne uspostavlja direktna veza. Osim ako ne računate sumnjivo uračunljive postupke Radovana Hiršla.
Zbog svega toga Lice revolucije ostaje jedna zbirka razigranih, iskrenih, ali i naivnih kontra-revolucionarnih momenata i opštih mesta, i skičica jedne sudbine koja je, čini mi se, imala možda poslednju priliku da nas zainteresuje svojim bitkom, ali i tužnim ishodom.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment