Život i smrt francuskih kurvi na početku XX veka
Prva polovina ovog filma je onako, druga je fenomenalna, sam kraj (poslednjih dva-tri minuta) je sranje.
U jednom franucskom bordelu (sve sa "madame"), na prelazu dva veka (kako koja?!) upoznajemo galeriju prostitutki, kao i njihovu noćnu i dnevnu rutinu. Bertrand Bonello (kome "ova tematika") nije strana neprekidno drži svoje junakinje u sumračnim enterijerima bez trunčice dnevnog svetla. Prikaz njihovog života je rutinski i hladan. Uveče dolaze lepo obučeni gosti, biraju cure, a onda se prepuštaju njihovim manje ili više izlizanim čarima. Pred zoru stiže san, a oko podneva doručak sa malim bastardima. Jedino što kvari kolotečinu priče jesu segmenti u kojima jedna od prostitutki prepričava san svom ljubavniku, san koji se završava time što njoj sperma poteče iz očiju. Umesto suza. Njihovo druženje se, pak, završava time što je on u dva poteza pretvori u (Batmanovog) "Jokera" (gledajte, pa ćete razumeti). I tako počinje XX vek.
U XX veku stvari počinju da se raspadaju i rutina više ni po koju cenu ne može da se održi, a po prvi i jedini put vidimo prostitutke u eksterijeru (jedna pastoralna slika slobode i vanvremenosti). Stiže nova cura, koja ubrzo ne toliko razočarana, koliko neushićena pozivom, odlazi. Stižu godine. Stižu godine konzumiranja opijuma. Stiže sifilis. Ovaj segment kulminira jednim internim makabr karnevalom, a sve do njegovog početka Bonello sve više oživljava svoje dame, pušta nas u njihove strahove i snove. Sa krajem dolazi i dekadencija u jednoj od genijalnijih scena koje Kubrick nije ubacio u Eyes Wide Shut. A paralelno sa kolažom ovih događaja Bonello kroz seriju flešbekova odmotava trenutke koji su vodili ka kasapljenju one prostitutke, te sada njena snoviđenja, frojdovsko/ciganski dekodirana, anticipiraju i sudbinu same javne kuće i, usudio bih se da kažem, dvadesetog veka. Odjednom priča o tom snu koji se završava buđenjem u noćnoj mori i koji prožima ceo film postaje reflektor koji se nadkrilio nad celom pričom svojim zlokobnim svetlom. Šteta što se ceo film nije vrzmao oko ove agonije i latentne muške tiranije.
Iz samo njemu znanih razloga i potpuno bespotrebno Bonello na kraju pravi skok u sadašnje vreme pokazujući jednu od kurvi koje smo videli, samo sada kako kamenjari na ulici među prljavim i neprijateljskim blokovima zgrada. Kritika monolitnog konitinuiteta, neprekinuti tok zla, večita bespomoćnost... Nepotrebno anagažovano jadikovanje i pretvaranje jedne ljudske priče u ženski problem. Usiljeno. I neinspirativno.
Ipak, pogledajte.
SELEKTAH: 7/ 10
Prva polovina ovog filma je onako, druga je fenomenalna, sam kraj (poslednjih dva-tri minuta) je sranje.
U jednom franucskom bordelu (sve sa "madame"), na prelazu dva veka (kako koja?!) upoznajemo galeriju prostitutki, kao i njihovu noćnu i dnevnu rutinu. Bertrand Bonello (kome "ova tematika") nije strana neprekidno drži svoje junakinje u sumračnim enterijerima bez trunčice dnevnog svetla. Prikaz njihovog života je rutinski i hladan. Uveče dolaze lepo obučeni gosti, biraju cure, a onda se prepuštaju njihovim manje ili više izlizanim čarima. Pred zoru stiže san, a oko podneva doručak sa malim bastardima. Jedino što kvari kolotečinu priče jesu segmenti u kojima jedna od prostitutki prepričava san svom ljubavniku, san koji se završava time što njoj sperma poteče iz očiju. Umesto suza. Njihovo druženje se, pak, završava time što je on u dva poteza pretvori u (Batmanovog) "Jokera" (gledajte, pa ćete razumeti). I tako počinje XX vek.
U XX veku stvari počinju da se raspadaju i rutina više ni po koju cenu ne može da se održi, a po prvi i jedini put vidimo prostitutke u eksterijeru (jedna pastoralna slika slobode i vanvremenosti). Stiže nova cura, koja ubrzo ne toliko razočarana, koliko neushićena pozivom, odlazi. Stižu godine. Stižu godine konzumiranja opijuma. Stiže sifilis. Ovaj segment kulminira jednim internim makabr karnevalom, a sve do njegovog početka Bonello sve više oživljava svoje dame, pušta nas u njihove strahove i snove. Sa krajem dolazi i dekadencija u jednoj od genijalnijih scena koje Kubrick nije ubacio u Eyes Wide Shut. A paralelno sa kolažom ovih događaja Bonello kroz seriju flešbekova odmotava trenutke koji su vodili ka kasapljenju one prostitutke, te sada njena snoviđenja, frojdovsko/ciganski dekodirana, anticipiraju i sudbinu same javne kuće i, usudio bih se da kažem, dvadesetog veka. Odjednom priča o tom snu koji se završava buđenjem u noćnoj mori i koji prožima ceo film postaje reflektor koji se nadkrilio nad celom pričom svojim zlokobnim svetlom. Šteta što se ceo film nije vrzmao oko ove agonije i latentne muške tiranije.
Iz samo njemu znanih razloga i potpuno bespotrebno Bonello na kraju pravi skok u sadašnje vreme pokazujući jednu od kurvi koje smo videli, samo sada kako kamenjari na ulici među prljavim i neprijateljskim blokovima zgrada. Kritika monolitnog konitinuiteta, neprekinuti tok zla, večita bespomoćnost... Nepotrebno anagažovano jadikovanje i pretvaranje jedne ljudske priče u ženski problem. Usiljeno. I neinspirativno.
Ipak, pogledajte.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment