Još jedna cura koja bi da eksplodira
Na onom starom sajtu (www.mislitemojomglavom.com) sam vam pisao o prethodnom i odličnom filmu Le per des mes enfants Mia Hansen-Love. Ovo je njen novi film. Koji mi se nije dopao. Zapravo, sigurno ne koliko ovaj pre njega.
A možda se sećate i filma Exploding Girl o kome sam vam nedavno pisao ovde? Sećate se, ona skoro maloumna priča o zaljubljenoj devojčici u koju je zaljubljen najbolji prijatelj, pa oni tako... ništa.
E, pa, novi film Mie Hansen-Love bavi se ljubavlju. Na način (možda) zabavan šesnaestogodišnjacima i šesnaestogodišnjakinjama čija srca još uvek nisu bila brutalno isprebijena, pa mogu da maštaju da je ljubav nešto što se sunča na suncu, a ponekad dođe do pomračenja istog, pa sve izgleda kao kraj sveta. A i sve je bolje ako u blizini ima hladne limunade.
U Un amour de jeunesse (pa i sam naslov je nekako sveotkrivajući i glede sadržine i glede izbora mermera za zidanje poruke istog) je priča o Camille i Sullivanu, dvoje tinejdžera koji su se zaljubili i zavoleli sa petnaest godina, kresali strasno, letovali u francuskoj Provansi, kupovali jedno drugom slamnate šeširiće, pričali o onom sutra, svađali se oko toga što je on njen ceo svet, a ona njemu skoro kamen oko vrata u njegovom pokušaju da iz mladosti izvuče još nešto... Sve prikazano u suvom realizmu na momente prelivenom snolikom pastoralnošću. A onda dođe dan da on krene na desetomesečno motorsajkldajris putovanje po Južnoj Americi i pisma natopljena new age patetikom lagano kreću da sve ređe stižu, a onda stigne i poslednje. Camille prvo plače, a onda pokuša da se ubije. Priča potom skače par godina u budućnost, ona počinje da studira arhitekturu, nalazi novu simpatiju, i, sasvim (ne)očekivano, Sullivan se vraća u njen život...
Mia Hansen-Love nema 18 godina. Ili manje. Ima 31. I njen prethodni film bio je deset puta ozbiljnija materija ozbiljnije i intrigantnije obrađena od ove. A nekako deluje da bi ova trebalo da joj bude bliskija. Naročito u kontekstu priznanja da su joj sva tri filma (prvi deo trilogije, Tout est pardonne tek treba da gledam) vrlo autobiografska. Un amour de jeunesse je ilustracija za esej o ljubavi i njenom (fatalnom) roku trajanja. Likovi u ovom filmu više pričaju o ključnim stvarima nego što ih žive, prikazuju ili osećaju. Svi momenti njihovih života koji bi trebalo da nam dočaraju čaroliju ljubavi, koja je nju potpuno opčinila, a njega učinila opreznim moronom, dati su previše apstraktno, kao znak, a ne kao proživljeni trenutak.
I pomerenja kroz vreme (hvala bogu pa nema patetičnih flešbekova!) su mehanička i ne donose neke vidljive promene u junacima tj nevidljive nepromene. Mia je izgradila čitav život oko Camille samo da bi pokazala da se ona od prošlosti do sada (a prođe sedam godina) nije pomerila ni za trenutak. A koliko je tek tupav i nejasan njen momak za sve to vreme! Hemija među njima je u najboljem slučaju stvar njihovih tvrdih uverenja i šteta je što Mia nije igrala na tu kartu samoobmanutih fatalnih ljubavnika. Ovako, vi se zaista pitate- a što ona crče za njim, a što on toliko pati što ne može da bude sa njom?
U poslednjoj sceni slamnati šeširić koji joj je on poklonio vetar odnese u vodu i ona počinje da pliva za njim. To vam je ovaj film. Jedna sličica na vrelom suncu. Bez pomračenja.
SELEKTAH: 4plus/10
Na onom starom sajtu (www.mislitemojomglavom.com) sam vam pisao o prethodnom i odličnom filmu Le per des mes enfants Mia Hansen-Love. Ovo je njen novi film. Koji mi se nije dopao. Zapravo, sigurno ne koliko ovaj pre njega.
A možda se sećate i filma Exploding Girl o kome sam vam nedavno pisao ovde? Sećate se, ona skoro maloumna priča o zaljubljenoj devojčici u koju je zaljubljen najbolji prijatelj, pa oni tako... ništa.
E, pa, novi film Mie Hansen-Love bavi se ljubavlju. Na način (možda) zabavan šesnaestogodišnjacima i šesnaestogodišnjakinjama čija srca još uvek nisu bila brutalno isprebijena, pa mogu da maštaju da je ljubav nešto što se sunča na suncu, a ponekad dođe do pomračenja istog, pa sve izgleda kao kraj sveta. A i sve je bolje ako u blizini ima hladne limunade.
U Un amour de jeunesse (pa i sam naslov je nekako sveotkrivajući i glede sadržine i glede izbora mermera za zidanje poruke istog) je priča o Camille i Sullivanu, dvoje tinejdžera koji su se zaljubili i zavoleli sa petnaest godina, kresali strasno, letovali u francuskoj Provansi, kupovali jedno drugom slamnate šeširiće, pričali o onom sutra, svađali se oko toga što je on njen ceo svet, a ona njemu skoro kamen oko vrata u njegovom pokušaju da iz mladosti izvuče još nešto... Sve prikazano u suvom realizmu na momente prelivenom snolikom pastoralnošću. A onda dođe dan da on krene na desetomesečno motorsajkldajris putovanje po Južnoj Americi i pisma natopljena new age patetikom lagano kreću da sve ređe stižu, a onda stigne i poslednje. Camille prvo plače, a onda pokuša da se ubije. Priča potom skače par godina u budućnost, ona počinje da studira arhitekturu, nalazi novu simpatiju, i, sasvim (ne)očekivano, Sullivan se vraća u njen život...
Mia Hansen-Love nema 18 godina. Ili manje. Ima 31. I njen prethodni film bio je deset puta ozbiljnija materija ozbiljnije i intrigantnije obrađena od ove. A nekako deluje da bi ova trebalo da joj bude bliskija. Naročito u kontekstu priznanja da su joj sva tri filma (prvi deo trilogije, Tout est pardonne tek treba da gledam) vrlo autobiografska. Un amour de jeunesse je ilustracija za esej o ljubavi i njenom (fatalnom) roku trajanja. Likovi u ovom filmu više pričaju o ključnim stvarima nego što ih žive, prikazuju ili osećaju. Svi momenti njihovih života koji bi trebalo da nam dočaraju čaroliju ljubavi, koja je nju potpuno opčinila, a njega učinila opreznim moronom, dati su previše apstraktno, kao znak, a ne kao proživljeni trenutak.
I pomerenja kroz vreme (hvala bogu pa nema patetičnih flešbekova!) su mehanička i ne donose neke vidljive promene u junacima tj nevidljive nepromene. Mia je izgradila čitav život oko Camille samo da bi pokazala da se ona od prošlosti do sada (a prođe sedam godina) nije pomerila ni za trenutak. A koliko je tek tupav i nejasan njen momak za sve to vreme! Hemija među njima je u najboljem slučaju stvar njihovih tvrdih uverenja i šteta je što Mia nije igrala na tu kartu samoobmanutih fatalnih ljubavnika. Ovako, vi se zaista pitate- a što ona crče za njim, a što on toliko pati što ne može da bude sa njom?
U poslednjoj sceni slamnati šeširić koji joj je on poklonio vetar odnese u vodu i ona počinje da pliva za njim. To vam je ovaj film. Jedna sličica na vrelom suncu. Bez pomračenja.
SELEKTAH: 4plus/10
Zanimljivo da je ovaj film na Popboksu dobio ocenu 10 sto se nije odavno desilo (zapravo ne secam se kad je neki film dobio 10).
ReplyDeletemenu je ova ljubavna opsesija delovala uverljivo. zene zapravo gube jako mnogo vremena u mastarenju. zene u francuskim filmovima pogotovo. ovaj film nije gori od sidewalls. samo je manje moderan.
ReplyDelete