Još jedna od novih američkih nada. Not.
The Exploding Girl je na više načina bio uvredljivo gledalačko iskustvo. Naročito u kontekstu da ga ozbiljna filmska štampa (sećate se, pričao sam vam o tome) svrstava među bitne primerke "novog američkog nezavisnog filma".
Unuka Elije Kazana, Zoe Kazan, igra studentkinju Ivy koja se za raspust sa fakulteta vraća kući, kod svoje majke, koja je plesačica modernog baleta. Zajedno sa njom dolazi i njen najbolji prijatelj, koji je, s obzirom da su njegovi roditelji izdali njegovu sobu (?!!), prinuđen da raspust provodi kod nje (a možda je sve to samo njegov izgovor). U isto vreme, Ivy održava ljubavnu vezu telefonom sa nekim tamo moronom, i to evidentno ne vodi nikuda i Ivy na kraju bude surovo odjebana. Ona, inače, provodi vreme šetajući gradom, telefonirajući, razgovarajući sa svojim najboljim prijateljem, na žurkama, svuda uglavnom usamljena, povučena, defanzivna i kao pred gašenjem. E, da, Ivy ima epilepsiju. Pa u nekom trenutku gledamo i njen napad.
Sve je dato kroz već nepodnošljivo dosadni poludokumentarni, poetizovano naturalistički seting, gde se oseća da glumci improvizuju na zadato, gde svaki detaljčić treba da nosi kosmičku simboliku za sudbinu koje su, adervajz, toliko dosadne da kopate sebi oči kašičicom za sladoled. Pretpostavljam da ako ste hipster, imate 16 godina i tek treba da se zaljubite, a omiljeni reditelj vam je Gaspar Noe (ili Romain Gavras, da budem skroz okrutan), ovo će vam biti neverovatno gledalačko iskustvo.
A zapravo nema načina da se praznina i banalnost priče prevaziđu ni na jedan jedini način. Sve ovo nije već toliko puta viđeno koliko je već, kao takvo, i toliko puta postiđeno. U ovom filmu nema replike, scene, trenutka koji biste zapamtili ili izdvojili. Sve je jedna kolotečina ispraznosti koja deluje kao studentski film koji se snašao sa premalim budžetom.
SELEKTAH: 2minus/ 10
The Exploding Girl je na više načina bio uvredljivo gledalačko iskustvo. Naročito u kontekstu da ga ozbiljna filmska štampa (sećate se, pričao sam vam o tome) svrstava među bitne primerke "novog američkog nezavisnog filma".
Unuka Elije Kazana, Zoe Kazan, igra studentkinju Ivy koja se za raspust sa fakulteta vraća kući, kod svoje majke, koja je plesačica modernog baleta. Zajedno sa njom dolazi i njen najbolji prijatelj, koji je, s obzirom da su njegovi roditelji izdali njegovu sobu (?!!), prinuđen da raspust provodi kod nje (a možda je sve to samo njegov izgovor). U isto vreme, Ivy održava ljubavnu vezu telefonom sa nekim tamo moronom, i to evidentno ne vodi nikuda i Ivy na kraju bude surovo odjebana. Ona, inače, provodi vreme šetajući gradom, telefonirajući, razgovarajući sa svojim najboljim prijateljem, na žurkama, svuda uglavnom usamljena, povučena, defanzivna i kao pred gašenjem. E, da, Ivy ima epilepsiju. Pa u nekom trenutku gledamo i njen napad.
Sve je dato kroz već nepodnošljivo dosadni poludokumentarni, poetizovano naturalistički seting, gde se oseća da glumci improvizuju na zadato, gde svaki detaljčić treba da nosi kosmičku simboliku za sudbinu koje su, adervajz, toliko dosadne da kopate sebi oči kašičicom za sladoled. Pretpostavljam da ako ste hipster, imate 16 godina i tek treba da se zaljubite, a omiljeni reditelj vam je Gaspar Noe (ili Romain Gavras, da budem skroz okrutan), ovo će vam biti neverovatno gledalačko iskustvo.
A zapravo nema načina da se praznina i banalnost priče prevaziđu ni na jedan jedini način. Sve ovo nije već toliko puta viđeno koliko je već, kao takvo, i toliko puta postiđeno. U ovom filmu nema replike, scene, trenutka koji biste zapamtili ili izdvojili. Sve je jedna kolotečina ispraznosti koja deluje kao studentski film koji se snašao sa premalim budžetom.
SELEKTAH: 2minus/ 10
No comments:
Post a Comment