Trebalo mi je par godina i protraćena mladost da mi Electribal Memories postane jedan od najbitnijih albuma u životu. U ovom, mlađem zrelijem dobu neću napraviti takvu grešku sa Devotion
Na Pitchforku kažu da je Jessie negde na pola puta između Sade i Whitney. Ja ne želim da mislim kao P4K. Jessie je na pola puta između Annie Lennox i Grace Jones.
Devotion izgleda kao i omot. Hladno, stilizovano, sofisticirano, retrofuturistički, ima lepe, pune usne. Moji komplimenti art direkciji.
Devotion je ujedno i album kome sam se najviše radovao i koji sam najviše očekivao u 2012. I u potpunosti je ispunio moja očekivanja. Ali, tako nešto bi se moglo reći i za dete koje dobijete.
Devotion je više od toga. On je moj zvaničan ulazak u drugu dob. Zovimo je "mladost". U mladosti-ludosti trebalo je dosta vremena da shvatim da su Electribe 101 bili mega projekat i da je Billie Ray Martin bila (i jeste) čudesna pevačica, sa neprevaziđenim soul potencijalom za ledledenu elektroniku koja ju je okruživala. Jessie Ware (mi) stiže iz te priče. Gde belo hladi crno, a ne gde crno zagreva belo. Osećate li razliku?
Ovo je Audi od albuma. Ali u porodičnoj varijanti. Sa gratis sedištem za malo dete.
Možda nisam jasan, a možda vi niste hipster.
Devotion je neke koji su ga očekivali (čitam) razočarao zato što zvuči previše mejnstrim, zato što je previše orijentisan ka "starijim", zato što je hladan i distanciran, zato što na momente zvuči kao Fleetwood Mac, zato što nije učinio da Jessie Ware bude nova hipster ikona klupske muzike. Shvatate sa kakvim budalama sam ja okružen?
Devotion ne zvuči mejnstrim, ali je produkcija zašla najdalje što se ka mejnstrim granici može prići, a da te ne pogode. S druge strane, kod ovog albuma, za razliku od veeeeeelikog broja mejnstrim albuma, možemo govoriti o produkciji. I to jebeno dobroj najboljoj UH!!! produkciji. Serge Gainsbourg bi ovako nešto da je živ.
Jessie Ware je iz Londona. Ima manje od trideset godina. Karijeru je započela kao "featuring" pevačica na izdanjima SBTRKT i Jokera. Neki ljudi nepravedno favorizuju Disclosure remix njenog debi singla Runnin nego originalnu verziju. Ona je bezdušna predstavnica white soula. Najmodernijeg i najsofisticiranijeg koji možete da zamislite. Njene pesme su pravljene za Bang & Olufsen zvučnike. Inače ne vredi pokušavati. Iako ja jesam.
Ovo je letnja muzika. Jer imate utisak da iznad vas sve vreme ide oblak iz koga sipe paperjaste kapljice. Ovo je zimska muzika. Jer zimski pejzaži umeju da budu tako pakleno savršeni. Ne znam da li gledate Boss, e pa žena Toma Kanea jeste Devotion Jessie Ware. Stylish, a u tašnici nosi žilet da vam secne arteriju. I kad u Swan Song šaputavo otpeva... Promises, will they unfold? (tvitovao sam pre par dana ovo, ali me ne mrzi da ponovim) moje srce se smrska o hiljadu stena. Za sekund skapiram kako je bilo Tom Kaneu kad mu je bilo najbolje.
Jessie Ware savršeno vlada svojim glasom i svojim ambicijama. I producenti koji su radili na ovom albumu (Dave Okumu iz koldplejoljubivog benda The Invisible koji objavljuju za Ninja Tune, zatim bass/house autor Julio Bashmore i Kid Harpoon, najpoznatiji po svom radu sa Florence + Machine) savršeno su joj se našli. Jessie savršeno pliva u svim vodama: od onih u kojima se neplanirano i srdačno sreću Florence i Beyonce (Wildest Moments, Taking The Waters, Night Light), preko onih u kojima naslućujemo kako bi zvučala Aaliyah da je bela, i živa (Devotion, Still Love Me, Something Inside) do apsolutnih (crno/belih, pop/dance) krosover klasika koji stoje rame uz rame sa najboljim stvarima koje bi Sade uradila da je u chillwave fazonu (Runnin, No To Love, Sweet Talk). A svakako se potrudite da sebi pribavite i dve bonus stvari koje idu uz verziju firme pokojnog Steve Jobsa - Talkin' Loud obradu soul standarda Bobby-ja Caldwella What You Won't Do For Love, koja dosta govori o Jessienom pedigreu, ali, što je mnogo bitnije, pesmu Strangest Feeling, koja je meni jedna od najboljih Jessienih i koja u potpunosti ispunjava sva očekivanja po pitanju toga da li i koliko Jessie može da zađe u eksperimentalnije/opskurnije vode. Strangest Feeling je brejkbit soul koji zvuči kao da se DJ Shadow iz najboljih Mo' Wax dana povampirio i napravio bit preko koga je Nicki Minaj otkrila svoju nežniju stranu. Massive Soul Attack.
U poslednjih osam dana (u odnosu na dan pisanja ove recenzije) čuo sam ovaj album trideset i jedan put. Za čoveka sa malim detetom i lepom ženom to je dosta.
SELEKTAH: 10/10
NB Sa Deluxe izdanja odmah izbacite akustične verzije Runnin i Wildest Moments. Iako Jessie zvuči fenomenalno, to je bilo skroz pogrešno. I ogavno. I prazno. Greška boristadićevskih razmera.
Na Pitchforku kažu da je Jessie negde na pola puta između Sade i Whitney. Ja ne želim da mislim kao P4K. Jessie je na pola puta između Annie Lennox i Grace Jones.
Devotion izgleda kao i omot. Hladno, stilizovano, sofisticirano, retrofuturistički, ima lepe, pune usne. Moji komplimenti art direkciji.
Devotion je ujedno i album kome sam se najviše radovao i koji sam najviše očekivao u 2012. I u potpunosti je ispunio moja očekivanja. Ali, tako nešto bi se moglo reći i za dete koje dobijete.
Devotion je više od toga. On je moj zvaničan ulazak u drugu dob. Zovimo je "mladost". U mladosti-ludosti trebalo je dosta vremena da shvatim da su Electribe 101 bili mega projekat i da je Billie Ray Martin bila (i jeste) čudesna pevačica, sa neprevaziđenim soul potencijalom za ledledenu elektroniku koja ju je okruživala. Jessie Ware (mi) stiže iz te priče. Gde belo hladi crno, a ne gde crno zagreva belo. Osećate li razliku?
Ovo je Audi od albuma. Ali u porodičnoj varijanti. Sa gratis sedištem za malo dete.
Možda nisam jasan, a možda vi niste hipster.
Devotion je neke koji su ga očekivali (čitam) razočarao zato što zvuči previše mejnstrim, zato što je previše orijentisan ka "starijim", zato što je hladan i distanciran, zato što na momente zvuči kao Fleetwood Mac, zato što nije učinio da Jessie Ware bude nova hipster ikona klupske muzike. Shvatate sa kakvim budalama sam ja okružen?
Devotion ne zvuči mejnstrim, ali je produkcija zašla najdalje što se ka mejnstrim granici može prići, a da te ne pogode. S druge strane, kod ovog albuma, za razliku od veeeeeelikog broja mejnstrim albuma, možemo govoriti o produkciji. I to jebeno dobroj najboljoj UH!!! produkciji. Serge Gainsbourg bi ovako nešto da je živ.
Jessie Ware je iz Londona. Ima manje od trideset godina. Karijeru je započela kao "featuring" pevačica na izdanjima SBTRKT i Jokera. Neki ljudi nepravedno favorizuju Disclosure remix njenog debi singla Runnin nego originalnu verziju. Ona je bezdušna predstavnica white soula. Najmodernijeg i najsofisticiranijeg koji možete da zamislite. Njene pesme su pravljene za Bang & Olufsen zvučnike. Inače ne vredi pokušavati. Iako ja jesam.
Ovo je letnja muzika. Jer imate utisak da iznad vas sve vreme ide oblak iz koga sipe paperjaste kapljice. Ovo je zimska muzika. Jer zimski pejzaži umeju da budu tako pakleno savršeni. Ne znam da li gledate Boss, e pa žena Toma Kanea jeste Devotion Jessie Ware. Stylish, a u tašnici nosi žilet da vam secne arteriju. I kad u Swan Song šaputavo otpeva... Promises, will they unfold? (tvitovao sam pre par dana ovo, ali me ne mrzi da ponovim) moje srce se smrska o hiljadu stena. Za sekund skapiram kako je bilo Tom Kaneu kad mu je bilo najbolje.
Jessie Ware savršeno vlada svojim glasom i svojim ambicijama. I producenti koji su radili na ovom albumu (Dave Okumu iz koldplejoljubivog benda The Invisible koji objavljuju za Ninja Tune, zatim bass/house autor Julio Bashmore i Kid Harpoon, najpoznatiji po svom radu sa Florence + Machine) savršeno su joj se našli. Jessie savršeno pliva u svim vodama: od onih u kojima se neplanirano i srdačno sreću Florence i Beyonce (Wildest Moments, Taking The Waters, Night Light), preko onih u kojima naslućujemo kako bi zvučala Aaliyah da je bela, i živa (Devotion, Still Love Me, Something Inside) do apsolutnih (crno/belih, pop/dance) krosover klasika koji stoje rame uz rame sa najboljim stvarima koje bi Sade uradila da je u chillwave fazonu (Runnin, No To Love, Sweet Talk). A svakako se potrudite da sebi pribavite i dve bonus stvari koje idu uz verziju firme pokojnog Steve Jobsa - Talkin' Loud obradu soul standarda Bobby-ja Caldwella What You Won't Do For Love, koja dosta govori o Jessienom pedigreu, ali, što je mnogo bitnije, pesmu Strangest Feeling, koja je meni jedna od najboljih Jessienih i koja u potpunosti ispunjava sva očekivanja po pitanju toga da li i koliko Jessie može da zađe u eksperimentalnije/opskurnije vode. Strangest Feeling je brejkbit soul koji zvuči kao da se DJ Shadow iz najboljih Mo' Wax dana povampirio i napravio bit preko koga je Nicki Minaj otkrila svoju nežniju stranu. Massive Soul Attack.
U poslednjih osam dana (u odnosu na dan pisanja ove recenzije) čuo sam ovaj album trideset i jedan put. Za čoveka sa malim detetom i lepom ženom to je dosta.
SELEKTAH: 10/10
NB Sa Deluxe izdanja odmah izbacite akustične verzije Runnin i Wildest Moments. Iako Jessie zvuči fenomenalno, to je bilo skroz pogrešno. I ogavno. I prazno. Greška boristadićevskih razmera.
koji si ti ludak, svaka ti vera i čast na ovom spisu. čula sam samo pola albuma, i moram priznati da mi nije lako bilo da slušam drugi deo albuma, nakon "hitova", al si mi uneo leptiriće i jedva čekam da ponovo kliknem play. pozdravi ženu i dete :)
ReplyDelete@jovana
ReplyDeleteoh well thank you