Kako je živ čovek sebi sazidao mrtvorođen spomenik (OK, priznajem, mogao sam to i bolje da kažem...)
U Americi je izgleda gore nego što mi toga možemo da budemo svesni. "Američki talibani", kako Aaron Sorkin, tvorac The Newsroom, naziva Republikance (a i to treba staviti pod navodnike) okupljene oko ideologije/projekta/frakcije Tea Party, očigledno nisu samo beskrajno apsurdna i samim tim zabavna politička opcija u životu Amerike, već ozbiljna pretnja (demokratskim) temeljima njihovog društva i napretka. To je nekako postalo najočiglednije tokom perioda u kome je Republikanska partija birala svog kandidata za predsedničke izbore i završila sa nitsmrdnitmiriše Mittom Romneyem, kao najneupadljivijim u ekipi bučnih i totalnih ludaka. Aaron Sorkin, zagovornik njudilovske Amerike, voljan da pređe preko "anđeoskih misija" svoje zemlje ako su realizovane u ime svetskog mira, borbe za demokratiju i održanje američke supersilnosti, ali je zato zgrožen nad mogućnošću da je nešto od tog belosvetskog đubreta završilo i na njegovom pragu.
Nesrećan što West Wing nije promenio Ameriku i samim tim svet, iako je u velikoj meri anticipirao "sve ono što smo mislili da Obama jeste, a ispostavilo se i da nije toliko", Sorkin je odlučio da se obrati američkoj javnosti. I u tom konceptu "obraćanja" krije se najveći neuspeh serije The Newsroom i nešto sitnog i povremenog uspeha.
The Newsroom je, pre svega mrtvorođena. Serija o emisiji koja se bavi vestima jednostavno, a to je i svih deset epizoda pokazalo, nije dramski materijal. Prostor je skučen, pravljenje "dnevnika" nije bogznakako atraktivno, a egzekucija vesti, uprkos svim naporima da se kreira saspens, na kraju se svodi na to da neko nešto priča u kameru. I ima ozbiljno lice. Ah, da, zaboravio sam da napomenem da je ovo serija o emisiji koja se bavi vestima, a u kojoj vesti tj kako se one prave i poslužuju mora da bude bitnije od onih koji je prave i poslužuju, a to nikako i nikada ne može biti zanimljiv dramski materijal. Naročito, ako ozbiljno rizikujete da čak i oni koji su "na vašoj/ Sorkinovoj strani" imaju "mali" problem sa tim kako se te vesti prave i poslužuju.
Već sam vam pisao da se Sorkin odlučio za komentatorsku poziciju, situiranjem radnje u godinu dana pre, skoro u dan, u odnosu na period emitovanja serije. Samim tim, svi događaji su se već odigrali, zainteresovani znaju i kako. Ono što mi gledamo je "kako je trebalo". S obzirom da se zna da su nakon bitke svi generali pametni, ostaje otvoreno pitanje koliko je onda sam Sorkin. U isto vreme, predvidljivost dejstava postaje ogroman problem već u drugom delu prve epizode, a pitanje- Šta, oni će ovako svaku epizodu? ne napušta vaše usne. Konačno, čovek može i da dovede u pitanje legitimnost "pravog Republikanca" kakvim se Will McAvoy (voditelj/ Jeff Daniels) predstavlja, a, kako nam poslednja epizoda lepo pokazuje, ispada da je ceo Newsroom bio poligon za korigovanje "Republikanaca" tj revitalizaciju lika i dela "poštenog i časnog Republikanca". Ne znam da li je Sorkin Republikanac, ali ako nije, ne znam zašto se opredelio za taj "ugao gledanja", kada su i njegovi u sličnom moralnom i političkom čabru, i kada bi profil(isanje) novog, poštenog i modernog Demokrate bilo daleko zanimljiviji potez. Naročito ako je, nasuprot Obami, voljan da sa reči pređe na dela. Dakle, u Newsroom imate vesti=političke teme koje zanimaju Sorkina, i ljude koji se njima bave koji njega uopšte ne zanimaju. Upravo zato je granica u nivou interesantnosti samih vesti i onih koji ih kreiraju tolika da između možete da ugurate najveći LCD televizor. Vesti imaju originalnu elaboraciju, potežu zanimljive teze, čačkaju za Ameriku bolna i provokativna pitanja, fingiraju nemilosrdne i nemoguće okolnosti, raspravljaju o moralu, komentarišu znane i manje očigledne događaje, bore se. S druge strane odigrava se jedan anemični romkom sa likovima koji su većinom toliki imbecili da se pitate kako su oni uopšte ušli u ovu zgradu. Ali, znamo kako su ostali u ovoj seriji- oni Sorkina ne zanimaju, ali neko mora da se vrzma tu.
Jeff Daniels možda drži vodu kao voditelj vesti koji je dobio iznenadni napad griže savesti, ali ekipa kojom je okružen u najmanjem, i to uglavnom ženskom, slučaju je moronska. Stvari smrde od glave- od izvršne producentkinje Mackenzie MacHale u tragično lošem kastingu Emily Mortimer koja najveći deo vremena deluje kao ženica koja se još nije oporavila od toga što je videla miša u kuhinji. Isto važi i za asistenticu Maggie čije su ljubavne zavrzlame oko toga ko je izabranik njenog srca u ravni sa morama Jenne Hamilton u seriji Awkward. S tim što Jenna ima 15 godina i ide u srednju školu. A slično neostavljanje "najboljeg utiska" važi i za Jane Fondu koja glumi namazanu šeficu cele korporacije kao da je u pitanju dajner u nekoj američkoj zabiti, bez ikakve harizme i trunke zlobe. Jedini pristojan lik je klasičan Sorkinov "robotizovani štreber", Sloan Sabbith, čiju osnovnu komponentu ličnosti predstavlja isključivo i samo njena ekspertiza u pogledu ekonomskih pitanja.
Za razliku od ženskih likova, muški su još veći imbecili. Ako ostavimo glodura Charlieja Skinnera (Sam Waterson) po strani, kao Sorkinovu ličnu osvetu urednicima sa kojima je morao da sarađuje u karijeri (jer drugog objašnjenja za ovu parodičnu kombinaciju "starog kova" i alko-senilnosti nema), većina muškaraca (Jim, Don, Neal) je osmišljena po formuli: neka bude blentav, nespretan sa ženama, ali zato pametan i elokventan čim se dotaknemo bilo koje druge teme. I neka bude idealista. Neka svi budu idealisti! I od prizora stoprocentne voljnosti čitavog TV tima da razume i participira u svim procesima koji se vode "za dobro Amerike" pripašće vam ozbiljna muka u skoro svakoj epizodi. Za mene je lični vrhunac bila kolona zaposlenih koja je "mirno i u redu" čekala da uđe u kancelariju Willa McAvoya i ostavi svoj skromni prilog za nekog tamo egipatskog novinara koji je zglajzao obaveštavajući za Willovu emisiju. Kako je moguće da Sorkin nije svestan ljigavosti, nepotrebnosti i neuverljivosti takvog postupka? Jer ga ne zanima. Taj deo je verovatno napisala čistačica u njegovom opisu, a prema sećanju na epizodu Sulejmana kada čitavo selo... znate već.
Sorkin se trudio da iskoči iz skučene rutine kad god je mogao. Ja bih rekao- u svakoj epizodi. A to onda postavlja pitanje smislenosti korišćenja nekog modela, ako će isti biti izbegavan kad god je to moguće. Pa su tako uvedeni Willovi sešni kod psihijatra, pretnje smrću, overdoz antidepresantima, tabloidna žurnalistica, Seks i grad ture, špijuni, pičevi za nastupe republikanskih kandidata u formi pozorišne predstave... I sve bi to imalo smisla da je Sorkin mislio da je to posebno bitno i da ne treba da bude samo dekoracija na torti.
Ipak, ono što me je iznerviralo najviše od svega bilo je spoznaja da je Newsroom zapravo Sorkin sam. Sam samcit! Newsroom nije TV serija to je "Projekat Sorkin" od nacionalnog značaja koji je vremenom prerastao u neku vrstu zidanja sopstvene zadužbine, Sorkin mauzoleja, spomenika samom sebi, koji bi trebalo da stoji tik uz Kip Slobode. I kako su epizode prolazile on je sve više i više bio ubeđen u to. Poslednja epizoda, Greater Fool (pročitajte objašnjenje na Wikipediji kako bi mogli da ispratite dalji tekst) jeste udaranje poslednjeg tača na mermerni poliš. Ranjen napadima da mu je serija krš, Sorkin, baš kao i Will McAvoy, isprozivan u fiktivnom magazinu New York, kolabira pod teretom antidepresanta i završava u bolnici. Slomljen kritikom Will odlučuje da se preda i batali sve (iako je Sorkinu odavno odobrena druga sezona), ali isprovociran narodnim mukama, on se kao ptica iz pepela vozdiže natrag u TV nebo i finalnu epizodu sezone pretvara u neku vrstu samo-promocije i samo-utemeljenja. Ovo je moj šou, govori Will, a to nam zapravo poručuje Sorkin. Ja se sam ovde borim sa mukama, ja sam heroj, ja se žrtvujem i trpim pretnje, ja sam u samo deset epizoda markirao sve (najveće) američke probleme, ja sam uradio na jednom mestu sve ono što su, možda, neki od vas pokušavali u svom lokalu, ja sam ujedinitelj, ja sam front, ljudi, samo jedan život imamo, slede nam izbori, dao sam sve od sebe da uradim nešto- dao sam vam sebe!... kao da govori Sorkin. Kroz usta slabog i zamalo pobeđenog Willa. Ta epizoda je u isto vreme i fuck off svim kritikama. Sorkin ima Oskara i ima šou na HBO-u i dobio je drugu sezonu i zabole ga. U sledećoj sezoni, lako moguće, on će lično da igra Willa i Newsroom će biti zapravo običan Dnevnik, i Sorkin će da nam komentariše sve vesti i da nam objasni i da nam kaže šta da radimo i da nas upozori, i biće zajedljiv i rugaće nam se, i zaseniće nas svojim znanjem! Ejjjj, kakav bi to šou bio!!!
Nažalost, ono što nas verovatno čeka, jeste još jedna sezona u kojoj ekipa glumaca traži od pisca ono što im s pravom pripada.
U Americi je izgleda gore nego što mi toga možemo da budemo svesni. "Američki talibani", kako Aaron Sorkin, tvorac The Newsroom, naziva Republikance (a i to treba staviti pod navodnike) okupljene oko ideologije/projekta/frakcije Tea Party, očigledno nisu samo beskrajno apsurdna i samim tim zabavna politička opcija u životu Amerike, već ozbiljna pretnja (demokratskim) temeljima njihovog društva i napretka. To je nekako postalo najočiglednije tokom perioda u kome je Republikanska partija birala svog kandidata za predsedničke izbore i završila sa nitsmrdnitmiriše Mittom Romneyem, kao najneupadljivijim u ekipi bučnih i totalnih ludaka. Aaron Sorkin, zagovornik njudilovske Amerike, voljan da pređe preko "anđeoskih misija" svoje zemlje ako su realizovane u ime svetskog mira, borbe za demokratiju i održanje američke supersilnosti, ali je zato zgrožen nad mogućnošću da je nešto od tog belosvetskog đubreta završilo i na njegovom pragu.
Nesrećan što West Wing nije promenio Ameriku i samim tim svet, iako je u velikoj meri anticipirao "sve ono što smo mislili da Obama jeste, a ispostavilo se i da nije toliko", Sorkin je odlučio da se obrati američkoj javnosti. I u tom konceptu "obraćanja" krije se najveći neuspeh serije The Newsroom i nešto sitnog i povremenog uspeha.
The Newsroom je, pre svega mrtvorođena. Serija o emisiji koja se bavi vestima jednostavno, a to je i svih deset epizoda pokazalo, nije dramski materijal. Prostor je skučen, pravljenje "dnevnika" nije bogznakako atraktivno, a egzekucija vesti, uprkos svim naporima da se kreira saspens, na kraju se svodi na to da neko nešto priča u kameru. I ima ozbiljno lice. Ah, da, zaboravio sam da napomenem da je ovo serija o emisiji koja se bavi vestima, a u kojoj vesti tj kako se one prave i poslužuju mora da bude bitnije od onih koji je prave i poslužuju, a to nikako i nikada ne može biti zanimljiv dramski materijal. Naročito, ako ozbiljno rizikujete da čak i oni koji su "na vašoj/ Sorkinovoj strani" imaju "mali" problem sa tim kako se te vesti prave i poslužuju.
Već sam vam pisao da se Sorkin odlučio za komentatorsku poziciju, situiranjem radnje u godinu dana pre, skoro u dan, u odnosu na period emitovanja serije. Samim tim, svi događaji su se već odigrali, zainteresovani znaju i kako. Ono što mi gledamo je "kako je trebalo". S obzirom da se zna da su nakon bitke svi generali pametni, ostaje otvoreno pitanje koliko je onda sam Sorkin. U isto vreme, predvidljivost dejstava postaje ogroman problem već u drugom delu prve epizode, a pitanje- Šta, oni će ovako svaku epizodu? ne napušta vaše usne. Konačno, čovek može i da dovede u pitanje legitimnost "pravog Republikanca" kakvim se Will McAvoy (voditelj/ Jeff Daniels) predstavlja, a, kako nam poslednja epizoda lepo pokazuje, ispada da je ceo Newsroom bio poligon za korigovanje "Republikanaca" tj revitalizaciju lika i dela "poštenog i časnog Republikanca". Ne znam da li je Sorkin Republikanac, ali ako nije, ne znam zašto se opredelio za taj "ugao gledanja", kada su i njegovi u sličnom moralnom i političkom čabru, i kada bi profil(isanje) novog, poštenog i modernog Demokrate bilo daleko zanimljiviji potez. Naročito ako je, nasuprot Obami, voljan da sa reči pređe na dela. Dakle, u Newsroom imate vesti=političke teme koje zanimaju Sorkina, i ljude koji se njima bave koji njega uopšte ne zanimaju. Upravo zato je granica u nivou interesantnosti samih vesti i onih koji ih kreiraju tolika da između možete da ugurate najveći LCD televizor. Vesti imaju originalnu elaboraciju, potežu zanimljive teze, čačkaju za Ameriku bolna i provokativna pitanja, fingiraju nemilosrdne i nemoguće okolnosti, raspravljaju o moralu, komentarišu znane i manje očigledne događaje, bore se. S druge strane odigrava se jedan anemični romkom sa likovima koji su većinom toliki imbecili da se pitate kako su oni uopšte ušli u ovu zgradu. Ali, znamo kako su ostali u ovoj seriji- oni Sorkina ne zanimaju, ali neko mora da se vrzma tu.
Jeff Daniels možda drži vodu kao voditelj vesti koji je dobio iznenadni napad griže savesti, ali ekipa kojom je okružen u najmanjem, i to uglavnom ženskom, slučaju je moronska. Stvari smrde od glave- od izvršne producentkinje Mackenzie MacHale u tragično lošem kastingu Emily Mortimer koja najveći deo vremena deluje kao ženica koja se još nije oporavila od toga što je videla miša u kuhinji. Isto važi i za asistenticu Maggie čije su ljubavne zavrzlame oko toga ko je izabranik njenog srca u ravni sa morama Jenne Hamilton u seriji Awkward. S tim što Jenna ima 15 godina i ide u srednju školu. A slično neostavljanje "najboljeg utiska" važi i za Jane Fondu koja glumi namazanu šeficu cele korporacije kao da je u pitanju dajner u nekoj američkoj zabiti, bez ikakve harizme i trunke zlobe. Jedini pristojan lik je klasičan Sorkinov "robotizovani štreber", Sloan Sabbith, čiju osnovnu komponentu ličnosti predstavlja isključivo i samo njena ekspertiza u pogledu ekonomskih pitanja.
Za razliku od ženskih likova, muški su još veći imbecili. Ako ostavimo glodura Charlieja Skinnera (Sam Waterson) po strani, kao Sorkinovu ličnu osvetu urednicima sa kojima je morao da sarađuje u karijeri (jer drugog objašnjenja za ovu parodičnu kombinaciju "starog kova" i alko-senilnosti nema), većina muškaraca (Jim, Don, Neal) je osmišljena po formuli: neka bude blentav, nespretan sa ženama, ali zato pametan i elokventan čim se dotaknemo bilo koje druge teme. I neka bude idealista. Neka svi budu idealisti! I od prizora stoprocentne voljnosti čitavog TV tima da razume i participira u svim procesima koji se vode "za dobro Amerike" pripašće vam ozbiljna muka u skoro svakoj epizodi. Za mene je lični vrhunac bila kolona zaposlenih koja je "mirno i u redu" čekala da uđe u kancelariju Willa McAvoya i ostavi svoj skromni prilog za nekog tamo egipatskog novinara koji je zglajzao obaveštavajući za Willovu emisiju. Kako je moguće da Sorkin nije svestan ljigavosti, nepotrebnosti i neuverljivosti takvog postupka? Jer ga ne zanima. Taj deo je verovatno napisala čistačica u njegovom opisu, a prema sećanju na epizodu Sulejmana kada čitavo selo... znate već.
Sorkin se trudio da iskoči iz skučene rutine kad god je mogao. Ja bih rekao- u svakoj epizodi. A to onda postavlja pitanje smislenosti korišćenja nekog modela, ako će isti biti izbegavan kad god je to moguće. Pa su tako uvedeni Willovi sešni kod psihijatra, pretnje smrću, overdoz antidepresantima, tabloidna žurnalistica, Seks i grad ture, špijuni, pičevi za nastupe republikanskih kandidata u formi pozorišne predstave... I sve bi to imalo smisla da je Sorkin mislio da je to posebno bitno i da ne treba da bude samo dekoracija na torti.
Ipak, ono što me je iznerviralo najviše od svega bilo je spoznaja da je Newsroom zapravo Sorkin sam. Sam samcit! Newsroom nije TV serija to je "Projekat Sorkin" od nacionalnog značaja koji je vremenom prerastao u neku vrstu zidanja sopstvene zadužbine, Sorkin mauzoleja, spomenika samom sebi, koji bi trebalo da stoji tik uz Kip Slobode. I kako su epizode prolazile on je sve više i više bio ubeđen u to. Poslednja epizoda, Greater Fool (pročitajte objašnjenje na Wikipediji kako bi mogli da ispratite dalji tekst) jeste udaranje poslednjeg tača na mermerni poliš. Ranjen napadima da mu je serija krš, Sorkin, baš kao i Will McAvoy, isprozivan u fiktivnom magazinu New York, kolabira pod teretom antidepresanta i završava u bolnici. Slomljen kritikom Will odlučuje da se preda i batali sve (iako je Sorkinu odavno odobrena druga sezona), ali isprovociran narodnim mukama, on se kao ptica iz pepela vozdiže natrag u TV nebo i finalnu epizodu sezone pretvara u neku vrstu samo-promocije i samo-utemeljenja. Ovo je moj šou, govori Will, a to nam zapravo poručuje Sorkin. Ja se sam ovde borim sa mukama, ja sam heroj, ja se žrtvujem i trpim pretnje, ja sam u samo deset epizoda markirao sve (najveće) američke probleme, ja sam uradio na jednom mestu sve ono što su, možda, neki od vas pokušavali u svom lokalu, ja sam ujedinitelj, ja sam front, ljudi, samo jedan život imamo, slede nam izbori, dao sam sve od sebe da uradim nešto- dao sam vam sebe!... kao da govori Sorkin. Kroz usta slabog i zamalo pobeđenog Willa. Ta epizoda je u isto vreme i fuck off svim kritikama. Sorkin ima Oskara i ima šou na HBO-u i dobio je drugu sezonu i zabole ga. U sledećoj sezoni, lako moguće, on će lično da igra Willa i Newsroom će biti zapravo običan Dnevnik, i Sorkin će da nam komentariše sve vesti i da nam objasni i da nam kaže šta da radimo i da nas upozori, i biće zajedljiv i rugaće nam se, i zaseniće nas svojim znanjem! Ejjjj, kakav bi to šou bio!!!
Nažalost, ono što nas verovatno čeka, jeste još jedna sezona u kojoj ekipa glumaca traži od pisca ono što im s pravom pripada.
bravo fridome "mapirao si" (kako se to kaže u ngo žargonu) sve ljigavosti liberalne amerike. već sam objašnjavala zašto ne podnosim sorkina, ti si sad elaborirao bolje nego što bi ja ikada mogla.
ReplyDeletejelena popkitchen maksimović