U ime tate, sina i svetog duha... ubili boga u njoj
Pođimo od naslova.
Rumunsko Depa dealuri prevedeno je kod nas kao Iza brda, a u engleskom kao Beyond The Hills koje, barem po mom osećaju, nosi nešto malo više metafizičkog, u smislu- ono što vas čeka posle, kad pređete brdo, tamo... daleko.
S obzirom da se manastir u kome se najveći deo radnje filma odigrava zove "Novo brdo", jasno je da naslov aludira i na to. Već, samo ime manastira vrvi ironijom (jer u "Novom brdu" je sve "po starom"), i u tom kontekstu ono "iza brda" aludira na njegovo "Ozovsko" raskrinkavanje tj saznanje šta se stvarno krije iza brda. S one strane.
U jednom, za jednu od naše dve junakinje, prosvetljujućem trenutku ona će izaći izvan ograde manastira u simboličkom hodu ka drugoj strani brda i tamo će početi da povraća. "Iza brda" nosi simboliku spoznaje pravog stanja stvari i sudara sa bolnom istinom.
S druge strane, kao što rekoh, engleska varijanta donosi malčice više onostranog i, nakon odgledanog filma, njihovo "beyond the hills" možete da posmatrate i kao pitanje "šta dolazi posle?" ako nas ovo čeka ovde, ako je ovako na "kapiji", "na brdu".
U isto vreme ovaj naslov dodatno produbljuje ambivalentnost koju Cristian Mungiu (4 Months, 3 Weeks, 2 Days) pravi oko svake stvari i daje malo na mističnosti sprovedenom egzorcizmu. Naravno, ovde nema mesta ozbiljnim pitanjima da li je jedna od devojaka, Alina, stvarno bila opsednuta đavolom, ali na simboličkom nivou možemo se pitati koja je vrsta đavola bila u njoj. A koja u ovim drugima.
Evo i priče.
Vojkica i Alina odrasle su u sirotištu. Alina je znala karate i branila Vojkicu od dečaka. Kada su završile školu i ostale bez mogućnosti da žive u sirotištu, Alina posle kraćeg boravka u hraniteljskoj porodici odlazi u Nemačku da arbajtuje, a Vojkica u lokalni manastir "Novo brdo". Posle nekog vremena (a tako film počinje) Alina se vraća iz Nemačke i odseda kod svoje prijateljice u manastiru, u nadi da će njih dve sada zajedno da se vrate u Nemačku. Međutim, Vojkica ne želi da ode iz manastira, tačnije glavokomandujući Otac (tj Tata, kako ga zovu) nije voljan da joj da "povratnu dozvolu", a Alinino nestabilno psihičko stanje (naslućujemo da joj arbajt i samoća nisu lako pali) počinju da utiču na njeno ponašanje u manastiru baš kao i set, za nju, neprihvatljivih i kontrolišućih pravila. Alina počinje da divlja. I tako počinje borba manastira sa "đavolom" u njoj...
Ako mene pitate, mislim da bi bilo pogrešno gledati na ovaj film kao na Mungiuovu kritiku (u ovom konkretnom slučaju- pravoslavne) crkve. Iza brda je priča o kraju jednog (skoro "žanrovski") postavljenog prijateljstva i o osobi koja, napuštena od apsolutno svih na ovom svetu, pušta dušu. Da ode iza brda i dalje.
Mungiu vrlo pažljivo raspliće sve veze koje ovaj svet ima sa Alinom. Pre svega tu je njena biografija- majka ju je ostavila kao bebu i više ne želi da čuje za nju. Jedine dve osobe u njenom životu su Vujkica i mentalno retardirani brat sa kojim jedva da ima kontakta i odnosa. Gledalac bi mogao da pomisli da u Alininoj ljubavi prema Vujkici ima i više od prijateljskog, ali Mungiu i tu mogućnost ostavlja otvorenom za našu interpretaciju. Kada se Alina "razboli" bolnica joj pruža samo prvu pomoć, ali nevoljna je da je dalje zadržava i preporučuje "odmor". Za sirotište je Alina prematora, a u hraniteljsku kuću natrag neće, jer su i tu već našli drugu devojku, što nekako samo doliva ulje na Alininu vatru da svuda mogu bez nje i da nikome nije prirasla za srce. Što je za njenu psihologiju "ostavljenog deteta" verujem pogubno osećanje.
Jedino manastir "mora" da se nosi sa njom. Iako i Tata i Mama (najstarija monahinja) traže načina da se ratosiljaju bede, jer Alina prvo remeti mir i protokole manastira, a konačno počinje da ruži i njegov ugled pred ljudima svojim ponašanjem. Jedino Vujkica uporno insistira da zadrže Alinu dok joj ne bude bolje. Groteskni sled događaja koji se završava prilično smelom metaforom vezivanja Aline za daske koje formalno liče na krst, kao i potonja isterivanja đavola iz nje posledica su paganskog i kanonizovanog sujeverja koje propliće živote ovih, očigledno nedovoljno obrazovanih, meštana Novog brda i okolice. Za njih je Alina problem sa kojim oni ne znaju kako da se nose. Ono što je za nas jedino važno jeste brzina kojom se kod njih troše hrišćanske rezerve samilosti i želje da se drugom pomogne. Alina je jednostavno jedna administrativna boljka. S druge strane, Mungiu je sve učinio da sam proces isterivanja đavola i pripreme za njega protka infantilnošću i mešavinom iskrenog straha i želje da se pomogne. Prikazano je na momente skoro komično.
Ključ Iza brda leži u Vujkici. Ona je ta koja podiže odgovarajuća dokumenta za put u Nemačku sa Alinom, samo da bi kasnije sakrila da je to uradila. Ona je ta koja shvata da su veze između nje i Aline zauvek prekinute, da su im životi otišli u smerovima koji se više nigde neće ukrstiti. Ona je ta koja je neopterećena prošlošću, ona je ta koja je prešla brdo, i nastavila dalje. Međutim, hipokrizija njenog lika potiče od nevoljnosti da prihvati da život i svet koji je odabrala, a koji Alina obilato raskrinkava svojim ponašanjem i pitanjima, nije ono što je mislila da jeste. To nije svet koji ju je prihvatio srcem, kao Alina, već samo formalno, kao "još jednog od nas". To je svet koji živi u izmaglici sopstvenih iluzija i sitnih domarskih zaduženja, a ne odgovor na božiji poziv. Ali Vujkica nije spremna da ga napusti. I ja je ne krivim. Ona je učinila sve što je mogla za Alinu (čak i previše- zavisi iz kog ugla gledate...). Ona je i bila iskrena sa Alinom, kada je spakovala njene stvari, nakon svih egzorcizama, i rekla joj da ide. Nije njen problem što Alinino srce to nije moglo da podnese. Alina je tada umrla, a ono malo života koje je prikazala sutradan ujutru kao da je bilo nekakvo oproštajno i opraštajuće uskrsnuće.
Pozdravljam i činjenicu da Mungiu nije ni Alinu idealizovao. Iako njena biografija pravi dosta prostora da joj da za pravo raznorazna ponašanja, ispod povređenosti mi vidimo jednu osobu koja pomalo jeste control freak, jeste ljubomorna, jeste egocentrična, možda čak i sebična. U izvesnoj meri možemo čak da pretpostavimo da je Alina duboko ubeđena da joj Vujkica duguje da ode sa njom, i iz tog razloga ona je nespremna da prihvati da je njena prijateljica, "sestra" (ili ljubavnica) našla "porodicu" u kojoj se, uprkos tome da je sve samo iluzija, oseća sigurno. Možda joj Alina na svemu tome i zavidi i onako dečije pokušava da joj pokvari tu sreću. I ne uspeva. I odustaje. I samokažnjava se zbog toga.
Mungiu je baš kao i u 4 Months... (Occident ću tek danas da gledam) odan svom naturalističkom oslikavanju sveta, scenografija manastira i propratnih prostorija prikazuje pohabanost i samoposlužnost čitavog koncepta, a glumci su skoro besprekorni. Iza brda u tom smislu ne donosi ništa novo, sem možda u domenu tematike i miljea, u ono što zovemo "novim rumunskim filmom" i zapravo reprizira "zlatni standard" čitave estetike.
Na kraju kada u policajskim kolima slušamo kako je neki klinac ubio majku i okačio slike na internet mi shvatamo da Mungiu nije izdržao da filmu ne da i taj socijalni momenat unutar koga i rural ima svoje podjednako mračne tajne. I sve zvuči isto kao da smo preko radija čuli "da je devojka umrla nakon egzorcizma koji je sproveo seoski sveštenik". Iza brda, očigledno, svaka od tih vesti ima svoju mračnu istoriju.
SELEKTAH: 9/10
Pođimo od naslova.
Rumunsko Depa dealuri prevedeno je kod nas kao Iza brda, a u engleskom kao Beyond The Hills koje, barem po mom osećaju, nosi nešto malo više metafizičkog, u smislu- ono što vas čeka posle, kad pređete brdo, tamo... daleko.
S obzirom da se manastir u kome se najveći deo radnje filma odigrava zove "Novo brdo", jasno je da naslov aludira i na to. Već, samo ime manastira vrvi ironijom (jer u "Novom brdu" je sve "po starom"), i u tom kontekstu ono "iza brda" aludira na njegovo "Ozovsko" raskrinkavanje tj saznanje šta se stvarno krije iza brda. S one strane.
U jednom, za jednu od naše dve junakinje, prosvetljujućem trenutku ona će izaći izvan ograde manastira u simboličkom hodu ka drugoj strani brda i tamo će početi da povraća. "Iza brda" nosi simboliku spoznaje pravog stanja stvari i sudara sa bolnom istinom.
S druge strane, kao što rekoh, engleska varijanta donosi malčice više onostranog i, nakon odgledanog filma, njihovo "beyond the hills" možete da posmatrate i kao pitanje "šta dolazi posle?" ako nas ovo čeka ovde, ako je ovako na "kapiji", "na brdu".
U isto vreme ovaj naslov dodatno produbljuje ambivalentnost koju Cristian Mungiu (4 Months, 3 Weeks, 2 Days) pravi oko svake stvari i daje malo na mističnosti sprovedenom egzorcizmu. Naravno, ovde nema mesta ozbiljnim pitanjima da li je jedna od devojaka, Alina, stvarno bila opsednuta đavolom, ali na simboličkom nivou možemo se pitati koja je vrsta đavola bila u njoj. A koja u ovim drugima.
Evo i priče.
Vojkica i Alina odrasle su u sirotištu. Alina je znala karate i branila Vojkicu od dečaka. Kada su završile školu i ostale bez mogućnosti da žive u sirotištu, Alina posle kraćeg boravka u hraniteljskoj porodici odlazi u Nemačku da arbajtuje, a Vojkica u lokalni manastir "Novo brdo". Posle nekog vremena (a tako film počinje) Alina se vraća iz Nemačke i odseda kod svoje prijateljice u manastiru, u nadi da će njih dve sada zajedno da se vrate u Nemačku. Međutim, Vojkica ne želi da ode iz manastira, tačnije glavokomandujući Otac (tj Tata, kako ga zovu) nije voljan da joj da "povratnu dozvolu", a Alinino nestabilno psihičko stanje (naslućujemo da joj arbajt i samoća nisu lako pali) počinju da utiču na njeno ponašanje u manastiru baš kao i set, za nju, neprihvatljivih i kontrolišućih pravila. Alina počinje da divlja. I tako počinje borba manastira sa "đavolom" u njoj...
Ako mene pitate, mislim da bi bilo pogrešno gledati na ovaj film kao na Mungiuovu kritiku (u ovom konkretnom slučaju- pravoslavne) crkve. Iza brda je priča o kraju jednog (skoro "žanrovski") postavljenog prijateljstva i o osobi koja, napuštena od apsolutno svih na ovom svetu, pušta dušu. Da ode iza brda i dalje.
Mungiu vrlo pažljivo raspliće sve veze koje ovaj svet ima sa Alinom. Pre svega tu je njena biografija- majka ju je ostavila kao bebu i više ne želi da čuje za nju. Jedine dve osobe u njenom životu su Vujkica i mentalno retardirani brat sa kojim jedva da ima kontakta i odnosa. Gledalac bi mogao da pomisli da u Alininoj ljubavi prema Vujkici ima i više od prijateljskog, ali Mungiu i tu mogućnost ostavlja otvorenom za našu interpretaciju. Kada se Alina "razboli" bolnica joj pruža samo prvu pomoć, ali nevoljna je da je dalje zadržava i preporučuje "odmor". Za sirotište je Alina prematora, a u hraniteljsku kuću natrag neće, jer su i tu već našli drugu devojku, što nekako samo doliva ulje na Alininu vatru da svuda mogu bez nje i da nikome nije prirasla za srce. Što je za njenu psihologiju "ostavljenog deteta" verujem pogubno osećanje.
Jedino manastir "mora" da se nosi sa njom. Iako i Tata i Mama (najstarija monahinja) traže načina da se ratosiljaju bede, jer Alina prvo remeti mir i protokole manastira, a konačno počinje da ruži i njegov ugled pred ljudima svojim ponašanjem. Jedino Vujkica uporno insistira da zadrže Alinu dok joj ne bude bolje. Groteskni sled događaja koji se završava prilično smelom metaforom vezivanja Aline za daske koje formalno liče na krst, kao i potonja isterivanja đavola iz nje posledica su paganskog i kanonizovanog sujeverja koje propliće živote ovih, očigledno nedovoljno obrazovanih, meštana Novog brda i okolice. Za njih je Alina problem sa kojim oni ne znaju kako da se nose. Ono što je za nas jedino važno jeste brzina kojom se kod njih troše hrišćanske rezerve samilosti i želje da se drugom pomogne. Alina je jednostavno jedna administrativna boljka. S druge strane, Mungiu je sve učinio da sam proces isterivanja đavola i pripreme za njega protka infantilnošću i mešavinom iskrenog straha i želje da se pomogne. Prikazano je na momente skoro komično.
Ključ Iza brda leži u Vujkici. Ona je ta koja podiže odgovarajuća dokumenta za put u Nemačku sa Alinom, samo da bi kasnije sakrila da je to uradila. Ona je ta koja shvata da su veze između nje i Aline zauvek prekinute, da su im životi otišli u smerovima koji se više nigde neće ukrstiti. Ona je ta koja je neopterećena prošlošću, ona je ta koja je prešla brdo, i nastavila dalje. Međutim, hipokrizija njenog lika potiče od nevoljnosti da prihvati da život i svet koji je odabrala, a koji Alina obilato raskrinkava svojim ponašanjem i pitanjima, nije ono što je mislila da jeste. To nije svet koji ju je prihvatio srcem, kao Alina, već samo formalno, kao "još jednog od nas". To je svet koji živi u izmaglici sopstvenih iluzija i sitnih domarskih zaduženja, a ne odgovor na božiji poziv. Ali Vujkica nije spremna da ga napusti. I ja je ne krivim. Ona je učinila sve što je mogla za Alinu (čak i previše- zavisi iz kog ugla gledate...). Ona je i bila iskrena sa Alinom, kada je spakovala njene stvari, nakon svih egzorcizama, i rekla joj da ide. Nije njen problem što Alinino srce to nije moglo da podnese. Alina je tada umrla, a ono malo života koje je prikazala sutradan ujutru kao da je bilo nekakvo oproštajno i opraštajuće uskrsnuće.
Pozdravljam i činjenicu da Mungiu nije ni Alinu idealizovao. Iako njena biografija pravi dosta prostora da joj da za pravo raznorazna ponašanja, ispod povređenosti mi vidimo jednu osobu koja pomalo jeste control freak, jeste ljubomorna, jeste egocentrična, možda čak i sebična. U izvesnoj meri možemo čak da pretpostavimo da je Alina duboko ubeđena da joj Vujkica duguje da ode sa njom, i iz tog razloga ona je nespremna da prihvati da je njena prijateljica, "sestra" (ili ljubavnica) našla "porodicu" u kojoj se, uprkos tome da je sve samo iluzija, oseća sigurno. Možda joj Alina na svemu tome i zavidi i onako dečije pokušava da joj pokvari tu sreću. I ne uspeva. I odustaje. I samokažnjava se zbog toga.
Mungiu je baš kao i u 4 Months... (Occident ću tek danas da gledam) odan svom naturalističkom oslikavanju sveta, scenografija manastira i propratnih prostorija prikazuje pohabanost i samoposlužnost čitavog koncepta, a glumci su skoro besprekorni. Iza brda u tom smislu ne donosi ništa novo, sem možda u domenu tematike i miljea, u ono što zovemo "novim rumunskim filmom" i zapravo reprizira "zlatni standard" čitave estetike.
Na kraju kada u policajskim kolima slušamo kako je neki klinac ubio majku i okačio slike na internet mi shvatamo da Mungiu nije izdržao da filmu ne da i taj socijalni momenat unutar koga i rural ima svoje podjednako mračne tajne. I sve zvuči isto kao da smo preko radija čuli "da je devojka umrla nakon egzorcizma koji je sproveo seoski sveštenik". Iza brda, očigledno, svaka od tih vesti ima svoju mračnu istoriju.
SELEKTAH: 9/10
Prica je smestena u prilicno nepotrebnih 150 minuta radnje. Posle prvih pola sata film postaje mucan za gledanje, pocinje da ti se ujeda bioskopsko sediste od dosade. Razvodnjavanje koje ide u nedogled. Ima naravno i pozitivnih strana koje si ti vec naveo u tekstu i to je neosporno. Film nije zasluzio da bude tako visoko ocenjen barem iz mog ugla.
ReplyDeleteTragično loš film. Nije mi jasno kako je u ovolikoj minutaži Mungiu uspeo toliko NIČEGA da smesti?! Nemoguća je i identifikacija sa bilo kojim likom u filmu koliko je sve ugušeno. A posebno su pretenciozni ti soc-momenti kako si rekao, tipa: "zatrudnela 15-godišnja tinejdžerka koja se baca sa zgrade" ili "moj muž ima rak grla sa metastazama" itd. čemu ovaj film, hello???
ReplyDelete@drugi anonymous
ReplyDeleteja to uopšte nisam shvatio kao soc-momente. ovo prvo je šala na sopstveni račun (4months...), a ovo drugo ukazuje na razmere mentalne metastaze ekipe.
inače, ovaj film je napravljen ekskluzivno da bi se meni dopao.
šalom!
Okej poštujem da braniš ono što ti se dopada, to ne sporim. Reći ću ti samo osećanje koje sam imao posle projekcije i nakon izlaska iz bioskopske sale: ja bih ovaj svet, koliko god bio užasan, surov, apokaliptičan i izopačen branio svim srcem od ljudi kao što je Mungiu. Od ljudi koji ne dozvoljavaju trenutke sreće ni u tragovima. Čak i kod Gaspara Noe-a ima trenutaka sreće u filmovima.
ReplyDeletela revedere :)
drugi anonymous
Meni je ovaj jedini režiser čije filmove volim, a za koj ljudi kažu da je pretenciozan. Oh fuck this, Srpski mi ni je maternji jezik, ne mogu pisat/da pisem(??) ovako.
ReplyDeleteThings you didn't mention, and I thought were brilliant:
His movies are full of looong shots but not one second is unnecessary. I have the impression that every little thing is there for a reason, unlike the movies of many other pretentious directors (like Gaspar Noe's Enter the Void for example)
The authenticity. I've never ever seen a director that depicts the gloominess and hopelessness of the Balkans. The costumes, the locations, the props, fascinating stuff. Like watching a documentary. Amazing attention to detail.
Also, nothing wrong with soc-momenti, if they are well executed. (see also: Tilva Ros)
Probably not too important, but maybe still worth mentioning is the fact that the movie was inspired by true events.
Nije ekskluzivno, dopada se i meni; imao sam negde u svesti da si verovatno pisao o njemu, kad ono - jesi! RTS trijumfovao puštanjem ga posle Begbedea.
ReplyDeletep. s. Nadine Shah ne zaostaje za Chelsea Wolfe, kad smo kod gutajućeg mraka.