Kada si star, debeo i ružan onda si star, debeo i ružan u svim kulturama. Izgleda
Moj predlog: ne bavite se time da je ovo film o seksualnom turizmu, o emocionalnoj migraciji Evrope u "toplije krajeve", o kultu tela (Evropa se vratila na figuru Vilendorfske venere) ili, onim najbanalnijim- oblicima socijalnih eksploatacija koji u filmu nedvosmisleno postoje.
Ulrich Seidl je Austrijanac (čiji nijedan film pre, izgleda, nisam gledao, što je sramno), a moje je privatno mišljenje da u svakom Austrijancu čuči jedan mali čovek koji skoro nihilistički mrzi ceo svet, Austriju i samog sebe. Takav stav čini njihovu sliku sveta izoštrenom i lepom, a nama pomaže da više cenimo dugu kada se, ako ikada, pokaže.
Teresa je skoro pedesetogodišnja žena koja radi kao terapeut sa mentalno obolelim osobama. Ima jednu ćerku tinejdžerku (koja je bezosećajna koliko i sve tinejdžerke) i deluje da je razvedena. Ona odlučuje da otputuje u Keniju i oseti malo toplote. Paradies: Liebe je film o njenom boravku tamo.
(Sad, ako niste, ili odgledajte film ako ćete dalje da čitate ili nemojte dalje da čitate)
Seidlova režija je briljantna. Polovina kadrova snimana je statično i dočarava nam razglednice iz Kenije. To su satirični prizori u kojima uvek postoji neka pregledna linija razdvajanja između "domorodaca" i "osvajača" ili su beli osvajači potpuno nepokretni na ležaljkama i poređani kao pilići na ražnju ispod kenijskog sunca. Ali, kao što rekoh, nemojte da se bavite društvenim implikacijama filma.
Druga polovina kadrova su Travel Channel praćenja aktera s kamerom iz ruke, s tim što ovaj put nemamo naratora koji nam interpretira navike sredine koju posećuje, a umesto predvidljivih gurmanskih interesovanja i breathtaking prizora naš vodič pred nama otvara svoju dušu i vodi nas u sobe i sobičke gde vrednost njegovog tela praktično biva vagana na kantar.
Paradies: Liebe je film o Teresi koja juri poslednju priliku da oseti malo topline, da je neko uštine za srce, da bude voljena. Seidl inteligentno, kako samo neko ko prezire muke svojih aktera, jer prema njima ne može da oseti ni najmanju empatiju (dobro, to ja sad možda i učitavam, ali kad ste već do ovde stigli...), prvo pušta Teresu da se uplaši od onoga što želi tj da shvati šta zapravo hoće. Onda je upušta u avanturu koja se završava time što prostitutka ispimpuje pimpa, što rezultira prepuštanju bahanalijama koji ogolićuje oba sveta i ukazuje na to da je čoveku uvek lakše da još mnogo padne, nego da se malo pridigne. Konačno, na kraju, Teresa se vraća na prvoponuđeni izbor koji je prezrela (dok je još mogla da bira) samo da bi shvatila da ona više nikada neće biti ničiji izbor.
U međuvremenu prolazi i njen rođendan koji je ćerka, koja se danima ne javlja na telefon, zaboravila, sitnica tek tolika da ne zaboravimo da gledamo melodramu.
Na samom kraju filma, Seidl reprizira jedan kadar koji se provlači kao lajtmotiv kroz ceo film- zora je, Teresa tromo šeta obalom u jednom smeru, a iz suprotnog tri Kenijca skaču se jedan za drugim praveći zvezde.
Jasno je na kome svet ostaje. Ali, kao što rekoh, ne želim da se bavim socijalnim aspektima.
Srce koje ne zarasta činiće da šepamo ceo život, to sam hteo da kažem. I godine, kilogrami i bore sve to će učiniti samo još očiglednijim. Ovo je film o bezizlaznoj situaciji. O kraju. Kome ni dijeta ni fitnes ne bi pomogli. Ko zna. Treba probati.
Ali mi, Evropejci, više volimo svoj bol.
SELEKTAH: 9/10
Moj predlog: ne bavite se time da je ovo film o seksualnom turizmu, o emocionalnoj migraciji Evrope u "toplije krajeve", o kultu tela (Evropa se vratila na figuru Vilendorfske venere) ili, onim najbanalnijim- oblicima socijalnih eksploatacija koji u filmu nedvosmisleno postoje.
Ulrich Seidl je Austrijanac (čiji nijedan film pre, izgleda, nisam gledao, što je sramno), a moje je privatno mišljenje da u svakom Austrijancu čuči jedan mali čovek koji skoro nihilistički mrzi ceo svet, Austriju i samog sebe. Takav stav čini njihovu sliku sveta izoštrenom i lepom, a nama pomaže da više cenimo dugu kada se, ako ikada, pokaže.
Teresa je skoro pedesetogodišnja žena koja radi kao terapeut sa mentalno obolelim osobama. Ima jednu ćerku tinejdžerku (koja je bezosećajna koliko i sve tinejdžerke) i deluje da je razvedena. Ona odlučuje da otputuje u Keniju i oseti malo toplote. Paradies: Liebe je film o njenom boravku tamo.
(Sad, ako niste, ili odgledajte film ako ćete dalje da čitate ili nemojte dalje da čitate)
Seidlova režija je briljantna. Polovina kadrova snimana je statično i dočarava nam razglednice iz Kenije. To su satirični prizori u kojima uvek postoji neka pregledna linija razdvajanja između "domorodaca" i "osvajača" ili su beli osvajači potpuno nepokretni na ležaljkama i poređani kao pilići na ražnju ispod kenijskog sunca. Ali, kao što rekoh, nemojte da se bavite društvenim implikacijama filma.
Druga polovina kadrova su Travel Channel praćenja aktera s kamerom iz ruke, s tim što ovaj put nemamo naratora koji nam interpretira navike sredine koju posećuje, a umesto predvidljivih gurmanskih interesovanja i breathtaking prizora naš vodič pred nama otvara svoju dušu i vodi nas u sobe i sobičke gde vrednost njegovog tela praktično biva vagana na kantar.
Paradies: Liebe je film o Teresi koja juri poslednju priliku da oseti malo topline, da je neko uštine za srce, da bude voljena. Seidl inteligentno, kako samo neko ko prezire muke svojih aktera, jer prema njima ne može da oseti ni najmanju empatiju (dobro, to ja sad možda i učitavam, ali kad ste već do ovde stigli...), prvo pušta Teresu da se uplaši od onoga što želi tj da shvati šta zapravo hoće. Onda je upušta u avanturu koja se završava time što prostitutka ispimpuje pimpa, što rezultira prepuštanju bahanalijama koji ogolićuje oba sveta i ukazuje na to da je čoveku uvek lakše da još mnogo padne, nego da se malo pridigne. Konačno, na kraju, Teresa se vraća na prvoponuđeni izbor koji je prezrela (dok je još mogla da bira) samo da bi shvatila da ona više nikada neće biti ničiji izbor.
U međuvremenu prolazi i njen rođendan koji je ćerka, koja se danima ne javlja na telefon, zaboravila, sitnica tek tolika da ne zaboravimo da gledamo melodramu.
Na samom kraju filma, Seidl reprizira jedan kadar koji se provlači kao lajtmotiv kroz ceo film- zora je, Teresa tromo šeta obalom u jednom smeru, a iz suprotnog tri Kenijca skaču se jedan za drugim praveći zvezde.
Jasno je na kome svet ostaje. Ali, kao što rekoh, ne želim da se bavim socijalnim aspektima.
Srce koje ne zarasta činiće da šepamo ceo život, to sam hteo da kažem. I godine, kilogrami i bore sve to će učiniti samo još očiglednijim. Ovo je film o bezizlaznoj situaciji. O kraju. Kome ni dijeta ni fitnes ne bi pomogli. Ko zna. Treba probati.
Ali mi, Evropejci, više volimo svoj bol.
SELEKTAH: 9/10
pozdrav:)
ReplyDeletesjajan film , vec tri dana nosim na sticku i gurkam ljudima :D
evo vidio za HR film , sad mi kasno za pisat, ovih dana sastavim meni dobre a dostupne u videoteci na mrezi:) pa tutnem ispod nekog posta
i sredi malo sobu , pobogu :P