Shion Sono je Žika Pavlović japanskog filma. Recimo.
Ovo je već treći film Shiona Sonoa koji me ostavlja ravnodušnim ili razočaranim. Iako njegova filmografija ukazuje na to da mu hiperprodukcija nije strana, možda bi mogao da zastane malo, pomiriše ružu, nije više mlad.
Japanu se, dakle, desio cunami (prošle godine). Ali sudeći po Sonovom filmu taj cunami se Japanu desio tj dešavao i pre toga, daleko žešće i razornije nego što smo mi, i Japanci, toga bili svesni.
Himizu je krtica. I glavni junak našeg filma, Sumida, kaže da ne bi imao ništa protiv toga da živi kao krtica, mirno i povučeno, dosadno.
Sumida, inače, živi kao siroče iako ima i oca i majku. Otac je probisvet koji svraća do kuće samo da pokupi keš, nalupa sina i ponovi mu još jednom da bi višeo voleo da se ovaj udavio kad je bio mali i davio se jednom. Njegova majka dane provodi uglavnom daleko od kuće, u alkoholisanom stanju i uvek sa drugim ljubavnikom. Sumida živi u jednosobnoj barakici koja u isto vreme služi i kao ofis za izdavanje brodića na jezeru koje se nalazi odmah pored. Nedaleko od njegove kuće, a na njegovoj zemlji, svoje kartonske kućice i šatore ima i nekoliko beskućnika, koji uživaju njegovo gostoprimstvo. Sve pomalo liči na nešto što bi Kusta postavio na rediteljskom gostovanju u Japanu. Pored ove galerije "odraslih" junaka, jedini vršnjak u Sumidovom životu je Keiko, koja je skoro suicidalno zaljubljena u njega.
Film počinje Sumidovim snom u kome on hoda po zemlji demoliranoj cunamijem, između naslaga i naslaga stvari koje su nekada činile nečije živote i u jednoj okrvavljenoj mašini za veš nalazi pištolj. Da će ga odmah potom uperiti u svoju glavu i nije toliko iznenađenje. Sono ne gubi vreme da ukaže na veličinu svog "crnog talasa".
Nastavak filma naizmenična je mešavina scena u kojima Sumidov život iz crnog prelazi u crnje, kroz razne vidove zlostavljanja, tokom kojih ovi mučenici koji žive oko njega pokušavaju da mu pomognu, Keiko mu ostaje verna, ali i podjednako nepodnošljiva (kako za njega, tako i za nas) u svojoj opsesiji njime, dok Sumido gubi razum, moralni kompas, identitet, volju za životom. Ostatak scena odlazi na snove junaka koji se dešavaju na istom post-cunami terenu i tokom kojih ovi imaju slične vizije budućnosti. Na kraju filma naš junak postane sve što nije hteo, a morao je da postane i upućuje se u "čistilište" nakon koga mu Keiko obećava život krtice.
Nažalost, repeticija ubija Sonovu postavku i već posle desetak minuta (a film traje preko dva sata) sve nekako postaje udaranje osnovne ideje čekićem po glavi. Pored toga Sono (i inače) teško drži sve dramaturške konce pod kontrolom i rasipa se bespotrebno na priče van toka, koje opet i samo doprinose osnovnom konceptu, ali na isti način kao i sve ostalo.
A možda ja samo nisam više mlad za ovu vrstu besa.
SELEKTAH: 5minus/10
Ovo je već treći film Shiona Sonoa koji me ostavlja ravnodušnim ili razočaranim. Iako njegova filmografija ukazuje na to da mu hiperprodukcija nije strana, možda bi mogao da zastane malo, pomiriše ružu, nije više mlad.
Japanu se, dakle, desio cunami (prošle godine). Ali sudeći po Sonovom filmu taj cunami se Japanu desio tj dešavao i pre toga, daleko žešće i razornije nego što smo mi, i Japanci, toga bili svesni.
Himizu je krtica. I glavni junak našeg filma, Sumida, kaže da ne bi imao ništa protiv toga da živi kao krtica, mirno i povučeno, dosadno.
Sumida, inače, živi kao siroče iako ima i oca i majku. Otac je probisvet koji svraća do kuće samo da pokupi keš, nalupa sina i ponovi mu još jednom da bi višeo voleo da se ovaj udavio kad je bio mali i davio se jednom. Njegova majka dane provodi uglavnom daleko od kuće, u alkoholisanom stanju i uvek sa drugim ljubavnikom. Sumida živi u jednosobnoj barakici koja u isto vreme služi i kao ofis za izdavanje brodića na jezeru koje se nalazi odmah pored. Nedaleko od njegove kuće, a na njegovoj zemlji, svoje kartonske kućice i šatore ima i nekoliko beskućnika, koji uživaju njegovo gostoprimstvo. Sve pomalo liči na nešto što bi Kusta postavio na rediteljskom gostovanju u Japanu. Pored ove galerije "odraslih" junaka, jedini vršnjak u Sumidovom životu je Keiko, koja je skoro suicidalno zaljubljena u njega.
Film počinje Sumidovim snom u kome on hoda po zemlji demoliranoj cunamijem, između naslaga i naslaga stvari koje su nekada činile nečije živote i u jednoj okrvavljenoj mašini za veš nalazi pištolj. Da će ga odmah potom uperiti u svoju glavu i nije toliko iznenađenje. Sono ne gubi vreme da ukaže na veličinu svog "crnog talasa".
Nastavak filma naizmenična je mešavina scena u kojima Sumidov život iz crnog prelazi u crnje, kroz razne vidove zlostavljanja, tokom kojih ovi mučenici koji žive oko njega pokušavaju da mu pomognu, Keiko mu ostaje verna, ali i podjednako nepodnošljiva (kako za njega, tako i za nas) u svojoj opsesiji njime, dok Sumido gubi razum, moralni kompas, identitet, volju za životom. Ostatak scena odlazi na snove junaka koji se dešavaju na istom post-cunami terenu i tokom kojih ovi imaju slične vizije budućnosti. Na kraju filma naš junak postane sve što nije hteo, a morao je da postane i upućuje se u "čistilište" nakon koga mu Keiko obećava život krtice.
Nažalost, repeticija ubija Sonovu postavku i već posle desetak minuta (a film traje preko dva sata) sve nekako postaje udaranje osnovne ideje čekićem po glavi. Pored toga Sono (i inače) teško drži sve dramaturške konce pod kontrolom i rasipa se bespotrebno na priče van toka, koje opet i samo doprinose osnovnom konceptu, ali na isti način kao i sve ostalo.
A možda ja samo nisam više mlad za ovu vrstu besa.
SELEKTAH: 5minus/10
No comments:
Post a Comment