LEA I DARIJA

Raspevana stranica hrvatske istorije

Kako sam već zaboravio šta su me u školi lagali pozvaću se na hrvatsku stranicu na Wikipediji "Holokaust u NDH" koja kaže da je na području današnje Republike Hrvatske, Republike BiH i današnjeg Srema bilo 39.500 članova židovskih općina, od kojih je tokom rata 30.000 umrlo, pobijeno ili poginulo (tim redom napisano-prim. aut.). Dakako, demografska izračunavanja hrvatskog ekonomista, demografa i stručnjaka UN-a Vladimira Žerjavića kazuju da je broj umrlih, pobijenih i poginulih nešto manji i da iznosi između 25.800 i 26.700. Najviše ih je pobijeno (između trećine i dve trećine) u Jasenovcu dok su ostali završili u Aušvicu "gdje im se gubi svaki trag" kako za brata i majku male Lee piše na odjavnom telopu ovog filma.

Gledajući film Lea i Darija najlakše ćete poverovati da se nekim Jevrejima u Aušvicu, ili na putu do njega, zaista "izgubio trag", s obzirom da vagon u kome je bila mala Lea zajedno sa svojom porodicom, reditelj i ko-scenarista Branko Ivanda ostavlja negde na sred hrvatske ravnice, pretvarajući ga rušenjem bočnih stranica iz drvene komore za prevoz židova u improvizovanu pozornicu na kojoj Lea i njena drugarica Darija stepuju poslednji put za ekipu iz voza. Darija, naravno, nije u vozu, ona je kao polu-Hrvatica, polu-Nemica u Austriji gde kao stara baka pokušava da se priseti ko je to bila Lea, a na šta je podstiče Lein duholiki glas koji se pravo niotkuda javlja u njenom stanu.

Ako inicijalnu postavku, hrvatsko-nemačke bake koja pokušava da se priseti svog detinjstva u Zagrebu, doživimo kao metaforu za Hrvatsku koja pokušava da se priseti svoje prošlosti i uloge u njoj (motiv uloge još je ironičniji s obzirom da se bavimo kazalištem), onda je teško objasniti zašto je bakina unuka, koju ova nesporno voli, osoba sa Daunovim sindromom. Ali, svako ima pravo na zbijanje šala sa svojom domovinom. Mi, gledaoci, kroz tako iniciran flešbek ulazimo u priču o Lei i Dariji.

Zagreb, pre rata. Mala Lea Dojč (Hrvati to speluju drugačije) je "Čudo od dijeteta" hrvatskog kazališta i istoimene predstave, kao i glavna promoterka teatarskog koncepta "dečijeg carstva" (idilična rajska utvrda kao kontrast strašnom svijetu odraslih i neelaborirana dublje u filmu). U interpretaciji simpatične, ali beskrajno neharizmatične, Klare Nake mi smo prinuđeni da poverujemo da je par osmeha, bazična demonstracija stepovanja i solidan glas ono što je Leu učinilo "hrvatskom Shirley Temple". No, hrvatske elite, koje je još Krleža prikazao i prokazao, nemaju problem sa tim. Uniformno ušuškani u svoja besprekorna znanja nemačkog i francuskog, upućeni u svetske trendove sa skoro totalitarnim entuzijazmom za kulturu i pozorište oni tapšu i ponose se malom Leom. A onda se pojavi Darija.

I tu mi pomislimo da ćemo u nastavku filma pratiti rivalstvo dve curice, različitih rasa i samim tim mogućnosti (kako to počinju da diktiraju novi nacistički zakoni), ali Ivandin film zapravo ne želi da se bavi time. Dve devojčice odmah postaju prijateljice, ali mi od njihovog druženja sem zajedničkih nastupa i jedne probe haljina, ne vidimo puno. Lea i Darija je film o Lei i njenoj marginalizaciji od zvezde Hrvatskog kazališta do osobe koja mora da se šunja da bi u isto ušla. Njeno stradanje prati naravno i stradanje njene porodice, koja ostaje bez prava, potom prijatelja, zatim se razbija i kako Ivanda kaže, nekima se "gubi trag", neki umiru na putu do Aušvica, dok je otac koji se krio u tuberkoloznoj bolnici jedini preživeo rat i umro 15 godina kasnije.

Međutim, baš kao što se Leinoj porodici gubi trag, tako se gubi trag i Hrvatima koji su taj trag zagubili. Gledajući Ivandin optimistični i plemeniti film vi nećete susresti Hrvata koji je manje od toga. Zapravo jedini Hrvati koji se u filmu i pojavljuju su oni koji pomažu, žele da pomognu ili su nemoćni da to učine. Nakon što je Lea izbačena iz škole, njena učiteljica odmah organizuje cure da joj posle škole nose zadaću i pomažu joj. A kad je par godina kasnije bude videla kako sedi sama na klupi učiteljica za Leu neće imati ništa sem suza. Oca u bolnici spasavaju hrvatski lječnici koji ga kriju u pomenutom tuberkoloznom odeljenju. Hrvatsko glumište potpisuje peticiju za pomoć maloj Lei, a sam upravnik ocu saopštava da mu je strašno ono što se dešava. Zapravo, to je ono što se iz usta ovih dobrih ljudi najčešće čuje- "ovo što se dešava je strašno i valjda neće još dugo".

Verovatno najironičniji momenat je u žanrovskoj inverziji koju Ivanda pravi sa Darijinom majkom, Hrvaticom udatom za Nemca, koja tokom celog filma zavidi maloj Lei i gleda da progura svoju Dariju svuda gde može, da bi po izbijanju "strašnih dana" otišla do Leine majke da joj kaže da je to sve njoj strašno, kao i da ona i Lea od njene porodice mogu da očekuju svu moguću pomoć. A onda i ona odlazi u suzama.

Ne treba zaboraviti da je maloj Lei i njenom bratu pokušala da pomogne i Hrvatska katolička crkva koja je ponudila da ih pokrsti, obećavši im da će "kad sve ovo " završi oni koji žele moći da ostanu u novoizbaranoj veroispovesti, a oni koji to više neće, moći će da se vrate u staru. Nažalost, ovaj hrišćanski gest nije pomogao deci ni da sačuvaju svoj trag, a nekmoli duh i telo.

OK, ako su neki dramski momenti i škripavi sa moralnog stanovišta svojih autora (ja bih rekao i gorko cinični, ali plašim se da me ne udare po rukama da nastupam anti-hrvatski i srbohuškački), neki su neobjašnjivi i s aspekta same logike dramskih dešavanja. Naime, u filmu postoji i izvesni Tadija Kukić. Sam glumac izgleda kao da je dvaput stariji od Lee, ali deluje da je autoru bilo potrebno da je on "tek nešto" stariji. Dakle, tog Tadiju upoznajemo kao veselog dečaka koji prema Lei baca zainteresovane osmehe, da bi kad "sve to počne" on došao u njihov stan i rekao im da je on "sredio" da nekom tamo Hrvatu ne dodele njihov stan, već baš njemu, što je dobro- jer onda Leina porodica ne mora da se iseli negde tamo, već će on samo početi da živi sa njima! Nešto kasnije on će predložiti i da oženi Leu kao još jedan spasonasan korak, a pre odlaska na Istočni front svratiće poslednji put do svog stana, sada kao vojnik, da ovima ostavi malo hrane. I da zagrli Leu. Tako odlazi Tadija za koga ostaje nejasno da li je dobar Hrvat, dobar pedofiličar ili loše napisan filmski lik.

Od samog rata (ako bih se usudio da nazovem stvari malo konkretnijim imenom od "ovo strašno što se dešava") imamo par "nastupa", mahom, hrvatskog Gestapoa koji dolazi i odvodi nepodobne u nepoznatom pravcu "gde im se gubi trag". Zapravo, samo u slučaju jednog jevrejskog geja imamo kratak dopis iz Jasenovca odakle, pišući kodiranu poruku, javlja da "Rod umire od gladi". Glad je izgleda bila najupečatljiviji momenat Jasenovca koji je Ivanda izdvojio za nas. Ili je sve ostalo bilo previše komplikovano da bude ispisano na šatrovačkom.

Sve u svemu deluju impresivno napori Evrope i Hrvatske da doteraju ovu u pristojnu udavaču koja će sledeće godine biti primljena u europski harem. Nakon ispijanja gorke čaše žuči sa haškim vestima da Srbi po Hrvatskoj nisu samo klali i ubijali Hrvate, već i sebe same, film Leo i Darija servira nam zaslađenu limunadu sa kojom ćemo progutati i da je nekoliko desetina hiljada Jevreja kroz igru i pesmu tokom Drugog svetskog rata zagubilo samo sebi trag, a da su u lijepoj našoj ostali samo ucveljeni Hrvati, toliko skrhani tugom da ni u konačnu brojku svojih "umrlih, ubijenih i poginulih" prijatelja i sunarodnika na kraju nisu mogli da poveruju.

SELEKTAH: između 0.25800 i 0.26700/ 10