31 December 2012
28 December 2012
50 NAJJAČIH TREKOVA 2012.
Moja žurka bez ovoga ne može. A neće ni vaša.
Među trekovima nema gitara, taj KST treš je na godišnjoj listi Moć veštica. Ovo su singlovi, remiksi, vajtlejbeli, butlezi i jutjubovi. Jednom rečju- trekovi. Uz njih je najbolje voziti kola. Ili znojiti se na bilo koji od vama dostupnih načina. It's all kool. Hot and kool, baby.
NAPOMENA: Sva imena trekova su linkovana na veb-stranice na kojima ih možete preslušati. Da se i sami uverite.
TOP TREKOVI 2012.
001. Jessie Ware – Running
Među trekovima nema gitara, taj KST treš je na godišnjoj listi Moć veštica. Ovo su singlovi, remiksi, vajtlejbeli, butlezi i jutjubovi. Jednom rečju- trekovi. Uz njih je najbolje voziti kola. Ili znojiti se na bilo koji od vama dostupnih načina. It's all kool. Hot and kool, baby.
NAPOMENA: Sva imena trekova su linkovana na veb-stranice na kojima ih možete preslušati. Da se i sami uverite.
TOP TREKOVI 2012.
001. Jessie Ware – Running
016. Phon.o - Abbey
Road
017. Sinkane - Runnin'
021. Melé - Gold Casio
022. Le1f - Wut
024. Dark Sky - Zoom
035. Killer Mike - Reagan
039. gmcfosho
- IM DA BES
040. YoungTee
- Rehab
049. 2Chainz - Supafly
27 December 2012
CLOUD ATLAS
Ambicija je mač sa dve oštrice. U slučaju ovog filma, čak tri!
NAPOMENA: Recenzija sadrži nelogično raspoređene spojlere.
Ima u ovom filmu jedna scenica kada Luisa Rey (Halle Berry) uđe u prodavnicu ploča i traži da kupi navodno remek-delo kompozitora Roberta Frobishera- simfoniju "Cloud Atlas" i onda joj prodavac pokaže neki prastari vinil na, pretpostavljam, 78 obrtaja i kaže- mislim da je ovo jedini primerak u zemlji. Malo pre toga, u jednoj drugoj epohi, pomenuti Frobisher i "najpoznatiji kompozitor tog vremena" Vyvyan Ayrs zajednički će konstatovati da je "Cloud Atlas" svakako najveće (/najsavršenije...) muzičko delo ikada komponovano. Ironično, ova prva scena kontraproduktivno aludira na buduću sudbinu ovog filma (usuđujem se da prognoziram), dok ova druga scena predstavlja onaj zen momenat u filmu u kome je isti sadržan u malom- kao ideja, kao koncept, kao struktura. Cloud Atlas, film, baš kao "Cloud Atlas", kompozicija, (treba da) predstavlja jednu simfoniju univerzuma, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, pletisanku motiva koji se ponavljaju i variraju i u uzročno-posledičnom nizu kroje jedan neprekinuti kolaž našeg bivstvovanja. Andy i Lana Wachowski i njihov pajtos Tom Tykwer vide ovaj film kao "film nad filmovima", neku vrstu filmske Biblije koja daje svoje tumačenje našeg postanka, našeg trajanja i našeg smisla. Cloud Atlas tj Atlas oblaka, kako mu ime kaže, je pokušaj mapizacije onoga što se ne da uhvatiti, što neprekidno promiče i menja svoj oblik, pokušaj da se pronikne u mehanizam večito menjajućeg.
Ispod te ogromne ambicije krije se jedan banalan film ispunjen formulaičnim mislima poput one koja krasi jedan od nekoliko promo postera (vidi gore), mislima koje će uzbuditi sve one dvanaestogodišnjake koji još nisu pročitali "Demijena". Ta banalnost je vešto (ne)sakrivena njegovom komplikovanom strukturom u kojoj se nekoliko različith perioda ljudske civilizacije (šest, ako sam dobro izbrojao) neprekidno prepliću i nadigravaju. Kada konačno stignete do kraja, nakon dvostruko dužih 172 minuta filma, i probate da izdvojite svaku epizodu za sebe dobićete neujednačene segmente, od kojih su neki mogli da budu filmovi za sebe (onaj u kome je Hanks neo-primitivno biće, a Berry-jeva tehnološki razvijena kompanjonka, ili melodrama sa gejem Frobisherom), dok većina drugih predstavlja tek nepotrebno razvučene epizode "nekog drugog filma" (advokat i rob na brodu, zarobljeni menadžer u staračkom domu, novinarka na zadatku, oslobođenje fabrikantice u Neo-Seulu).
Andy, Lana i Tom želeli su da Cloud Atlas pored pobrojanog bude i simfonija borbe za slobodu, borbe za prava individue, jedan komplikovani putokaz kako male i srednje slobodice i borbice jednog dana mogu neplanirano da posluže kao osnov za mnogo veće i masovnije pobune. Ali priče koje su odabrali nisu proslave umetničke individualnosti, niti reprezentativne demonstracije njihovih ličnih kreativnosti. One su opšta mesta na kojima se na najbanalniji način ekspliciraju megamotivi koji su u opticaju- borba za slobodu vezana je za robove i nove klasne podele u budućnosti (već elaborirane u serijalu Matrix), aktuelnost i angažovanost dati su kroz novinarku koja se poput svog slavnog oca bori protiv naftaške mafije, seksualne slobode i važnost umetnosti dati su kroz gej kompozitora i (delom) kroz blesavog menadžera Timothy-ja, dok su korporativne religije demaskirane, a tehnologije proslavljene kroz startrekovski/planetomajmumunovski/dajtevisvojprimer kontrast kraja koji dolazi posle "dana posle" (novo primitivno doba nakon sumraka civilizacije) i onoga što nas čeka na "novom početku" (koji nije rešen kao "kada" već kao "gde" tj nalazi se na novoj planeti).
Naravno, u pokušaju da se tako snažne teme razigraju u tako malo dramskog prostora, situacije su morale da se nacrtaju, zaoštre i realizuju tako da pogoduju prezentaciji ideja, a ne sočnosti dramske naracije. Ovih troje su pokušali da suvoću i tankost tog aspekta višestruko zabašure multiangažmanom istih glumaca na različitim likovima, kao i drugim vizuelnim akrobacijama. I tako dok likovi rade ono što smo već sto puta videli, mi se zabavljamo pokušajem da otkrijemo koji glumac se otkačenoprofesorski krije ispod maske nekog lika. Paralelno sa tim napadnuti smo "velikim mislima" naših likova koji osećaju, baš kao Lana, Andy i Tom, da je svet nešto više i pokušavaju da svoje postupke protkaju idejom da su (onda i) oni deo nečeg većeg i bitnijeg. Ako ima prostora zbog nečega hvaliti Cloud Atlas to su svakako efektno realizovane maske za kompletan kast, kao i glumačku veštost da su se pod istima manje-više svi relativno dobro snašli. Konačno, neki aspekti filma mogu se tumačiti i kroz to što je određeni tip likova igrao uvek isti glumac, baš kao što (stari adut Wachowskih) Hugo Weaving ili Hugh Grant uvek igraju likove koji su nosioci negativnih ili nazadnih ideja ili postupaka.
Vizuelno Cloud Atlas ne fascinira koliko sam očekivao. Većina stvari već je viđena u prethodnim radovima autora (Matrix, Speed Racer odn. Heaven, Perfume, The International), a neke epizode poput segmenta sa Neo-Seulom doslovno izgledaju kao reciklaža prethodno viđenog (Matrix + Speed Racer) na skoro svim nivoima, gotovo kao da su Andy i Lana želeli da inkorporiraju i svoj opus u ovu prosvetljujuću simfoniju naše egzistencije.
Cloud Atlas tako svojom mejnstrimizacijom priče i poruke biva samo zbirka klišea za sve one koji su pročitali ili pogledali (ili poslušali!) bilo šta od korpusa stvari koje su mogle poslužiti kao inspiracija ili uzor autorima ovog filma, dok njegova više nepotrebno naporna, nego komplikovana struktura sa rafalom bombastičnih poruka ne može biti baš prvi izbor prosečnog gledaoca (naročito sa onako kapitalnim trajanjem), te se postavlja pitanje kome je ovaj film namenjen (a njegov bedni boks ofis od samo 65m$ širom sveta daje odgovor na to pitanje). I, ne, ne mislim da će ovaj film ikada biti otkriven kao kultno ostvarenje koje će generacije scenarista i reditelja zatrpavati idejama za buduće projekte. Drugim rečima ovo nije Metallicin album sa Lou Reedom, ovo je Metallicin album sa simfonijskim orkestrom.
SELEKTAH: 3minus/10
NAPOMENA: Recenzija sadrži nelogično raspoređene spojlere.
Ima u ovom filmu jedna scenica kada Luisa Rey (Halle Berry) uđe u prodavnicu ploča i traži da kupi navodno remek-delo kompozitora Roberta Frobishera- simfoniju "Cloud Atlas" i onda joj prodavac pokaže neki prastari vinil na, pretpostavljam, 78 obrtaja i kaže- mislim da je ovo jedini primerak u zemlji. Malo pre toga, u jednoj drugoj epohi, pomenuti Frobisher i "najpoznatiji kompozitor tog vremena" Vyvyan Ayrs zajednički će konstatovati da je "Cloud Atlas" svakako najveće (/najsavršenije...) muzičko delo ikada komponovano. Ironično, ova prva scena kontraproduktivno aludira na buduću sudbinu ovog filma (usuđujem se da prognoziram), dok ova druga scena predstavlja onaj zen momenat u filmu u kome je isti sadržan u malom- kao ideja, kao koncept, kao struktura. Cloud Atlas, film, baš kao "Cloud Atlas", kompozicija, (treba da) predstavlja jednu simfoniju univerzuma, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, pletisanku motiva koji se ponavljaju i variraju i u uzročno-posledičnom nizu kroje jedan neprekinuti kolaž našeg bivstvovanja. Andy i Lana Wachowski i njihov pajtos Tom Tykwer vide ovaj film kao "film nad filmovima", neku vrstu filmske Biblije koja daje svoje tumačenje našeg postanka, našeg trajanja i našeg smisla. Cloud Atlas tj Atlas oblaka, kako mu ime kaže, je pokušaj mapizacije onoga što se ne da uhvatiti, što neprekidno promiče i menja svoj oblik, pokušaj da se pronikne u mehanizam večito menjajućeg.
Ispod te ogromne ambicije krije se jedan banalan film ispunjen formulaičnim mislima poput one koja krasi jedan od nekoliko promo postera (vidi gore), mislima koje će uzbuditi sve one dvanaestogodišnjake koji još nisu pročitali "Demijena". Ta banalnost je vešto (ne)sakrivena njegovom komplikovanom strukturom u kojoj se nekoliko različith perioda ljudske civilizacije (šest, ako sam dobro izbrojao) neprekidno prepliću i nadigravaju. Kada konačno stignete do kraja, nakon dvostruko dužih 172 minuta filma, i probate da izdvojite svaku epizodu za sebe dobićete neujednačene segmente, od kojih su neki mogli da budu filmovi za sebe (onaj u kome je Hanks neo-primitivno biće, a Berry-jeva tehnološki razvijena kompanjonka, ili melodrama sa gejem Frobisherom), dok većina drugih predstavlja tek nepotrebno razvučene epizode "nekog drugog filma" (advokat i rob na brodu, zarobljeni menadžer u staračkom domu, novinarka na zadatku, oslobođenje fabrikantice u Neo-Seulu).
Andy, Lana i Tom želeli su da Cloud Atlas pored pobrojanog bude i simfonija borbe za slobodu, borbe za prava individue, jedan komplikovani putokaz kako male i srednje slobodice i borbice jednog dana mogu neplanirano da posluže kao osnov za mnogo veće i masovnije pobune. Ali priče koje su odabrali nisu proslave umetničke individualnosti, niti reprezentativne demonstracije njihovih ličnih kreativnosti. One su opšta mesta na kojima se na najbanalniji način ekspliciraju megamotivi koji su u opticaju- borba za slobodu vezana je za robove i nove klasne podele u budućnosti (već elaborirane u serijalu Matrix), aktuelnost i angažovanost dati su kroz novinarku koja se poput svog slavnog oca bori protiv naftaške mafije, seksualne slobode i važnost umetnosti dati su kroz gej kompozitora i (delom) kroz blesavog menadžera Timothy-ja, dok su korporativne religije demaskirane, a tehnologije proslavljene kroz startrekovski/planetomajmumunovski/dajtevisvojprimer kontrast kraja koji dolazi posle "dana posle" (novo primitivno doba nakon sumraka civilizacije) i onoga što nas čeka na "novom početku" (koji nije rešen kao "kada" već kao "gde" tj nalazi se na novoj planeti).
Naravno, u pokušaju da se tako snažne teme razigraju u tako malo dramskog prostora, situacije su morale da se nacrtaju, zaoštre i realizuju tako da pogoduju prezentaciji ideja, a ne sočnosti dramske naracije. Ovih troje su pokušali da suvoću i tankost tog aspekta višestruko zabašure multiangažmanom istih glumaca na različitim likovima, kao i drugim vizuelnim akrobacijama. I tako dok likovi rade ono što smo već sto puta videli, mi se zabavljamo pokušajem da otkrijemo koji glumac se otkačenoprofesorski krije ispod maske nekog lika. Paralelno sa tim napadnuti smo "velikim mislima" naših likova koji osećaju, baš kao Lana, Andy i Tom, da je svet nešto više i pokušavaju da svoje postupke protkaju idejom da su (onda i) oni deo nečeg većeg i bitnijeg. Ako ima prostora zbog nečega hvaliti Cloud Atlas to su svakako efektno realizovane maske za kompletan kast, kao i glumačku veštost da su se pod istima manje-više svi relativno dobro snašli. Konačno, neki aspekti filma mogu se tumačiti i kroz to što je određeni tip likova igrao uvek isti glumac, baš kao što (stari adut Wachowskih) Hugo Weaving ili Hugh Grant uvek igraju likove koji su nosioci negativnih ili nazadnih ideja ili postupaka.
Vizuelno Cloud Atlas ne fascinira koliko sam očekivao. Većina stvari već je viđena u prethodnim radovima autora (Matrix, Speed Racer odn. Heaven, Perfume, The International), a neke epizode poput segmenta sa Neo-Seulom doslovno izgledaju kao reciklaža prethodno viđenog (Matrix + Speed Racer) na skoro svim nivoima, gotovo kao da su Andy i Lana želeli da inkorporiraju i svoj opus u ovu prosvetljujuću simfoniju naše egzistencije.
Cloud Atlas tako svojom mejnstrimizacijom priče i poruke biva samo zbirka klišea za sve one koji su pročitali ili pogledali (ili poslušali!) bilo šta od korpusa stvari koje su mogle poslužiti kao inspiracija ili uzor autorima ovog filma, dok njegova više nepotrebno naporna, nego komplikovana struktura sa rafalom bombastičnih poruka ne može biti baš prvi izbor prosečnog gledaoca (naročito sa onako kapitalnim trajanjem), te se postavlja pitanje kome je ovaj film namenjen (a njegov bedni boks ofis od samo 65m$ širom sveta daje odgovor na to pitanje). I, ne, ne mislim da će ovaj film ikada biti otkriven kao kultno ostvarenje koje će generacije scenarista i reditelja zatrpavati idejama za buduće projekte. Drugim rečima ovo nije Metallicin album sa Lou Reedom, ovo je Metallicin album sa simfonijskim orkestrom.
SELEKTAH: 3minus/10
26 December 2012
SINISTER
Kvalitet horora obrnuto je proporcionalan količini našeg kajanja na kraju filma
Scott Derickson, autor filma The Exorcism of Emily Rose (koji vam preporučavam), a sudeći po imdb-u i budućeg rimejka Poltergeista, očigledno je čitao i voleo Stephena Kinga. U Sinisteru imamo sve elemente koji su vremenom postali ikonični za horore ovog pisca- imamo pisca, imamo decu- dosta dece, i koja plaše i koja se plaše, i imamo Boogiemana. Međutim tamo gde King nakon postavljanja priče kreće da presira karaktere glavnih junaka podižući nivo horora oko njih Derickson se zadovoljava time da naš junak tapka u mestu, sve više beži od očekivanih psiholoških reakcija, dok se horor momenti od početne mistične jeze vrtoglavo survavaju u sopstvenu parodiju.
Ethan Hawke igra pisca koji je svoju karijeru izgradio na senzacionalističkom bavljenju "ubistvima koja su uzdrmala javnost", ali čija slava ubrzano jenjava (prvi kliše). On se sa svojom porodicom (mama, sin, ćerka) doseljava u kuću u kojoj je ubijena četvoročlana porodica, a peti član, mala devojčica, i dalje se vodi kao nestala. Njegova žena nekako uspeva da ne shvati sve do pred kraj filma u čiju kuću ju je muž doveo (aj, kao, nekako...). Ubrzo potom pisac na tavanu među sopstvenim kutijama nalazi jednu, koja nije njegova, i u kojoj se nalazi projektor za 8mm filmove sa par (recimo 5) filmova. On ih pregleda u svojoj radnoj sobi i utvrđuje da su na njima snimci raznoraznih porodica snimljeni u svojim "trenucima sreće", a odmah zatim na njih se nadovezuju snimci njihovih stravičnih stradanja (zapaljeni, podavljeni, zaklani, pregaženi kosilicom). Međutim, ništa od odlaska u policiju, ništa od ženo, boktejebo, vidi ovo!, samo njegov šok, adrenalin i pomisao da je na pravoj adresi za pisanje hita! Tu je i sin koji (reklo bi se od ranije) ima noćne more propraćene neobičnim gimanstičkim lomljenjima tela, kao i ćerkica koja crta po zidovima i otvara put našim očekivanjima i na tom frontu. A tu je i mladi policajac zainteresovan da pomogne...
Za razliku od fokusiranog i možda čak i previše televizijski uzdržanog i preglednog The Exorcism Of Emily Rose koji se bavi ambivalentnošću ispravnosti isterivanja đavola, Sinister ide u svim smerovima. To je i priča o piscu koji "ispisuje" svoje strahove i ukleta kuća i demon na pragu i deca-demoni, a u izvesnoj meri i pritajeni slešer. I dok su u realizaciji neke stvari zanimljivo i dovoljno zastrašujuće postavljene (naročito je moćna zvučna kulisa, a i 8mm filmovi upotrebljeni u drugom kontekstu od uobičajneih nostalgičnih snimaka imaju poseban šmek), osnovna postavka škripi i zavlači nas u sve moguće mrakove u kojima će nas nešto uplašiti zanemarujući skoro u potpunosti da naš strah mora da prati neku osnovnu dramsku logiku. Pisac se jednostavno previše neuverljivo upušta u mračni svet onoga što je pronašao da ono kako završi deluje kao neka logična kazna, što opet ukida smisao osnovne premise tj mehaniku kulta samog zla. Nije jasno ni kako zli kult obitava već vekovima tj kako je izgledao njegov razvojni put pre nastanka tehnologija fotografije i filma, kao i zašto se nije prebacio na digitalni zapis...
Na samom kraju gledamo neku vrstu epiloga koji potpuno debilizuje sve naslućene, a potom i demonstrirane postavke ubijanja, a ono čega smo se vrlo efektno plašili deluje kao klovn zabavljač na koncertu Slipknot, čime Sinister i konačno propada u jamu potpunog besmisla na svim nivoima.
SELEKTAH: 3plus/10
Scott Derickson, autor filma The Exorcism of Emily Rose (koji vam preporučavam), a sudeći po imdb-u i budućeg rimejka Poltergeista, očigledno je čitao i voleo Stephena Kinga. U Sinisteru imamo sve elemente koji su vremenom postali ikonični za horore ovog pisca- imamo pisca, imamo decu- dosta dece, i koja plaše i koja se plaše, i imamo Boogiemana. Međutim tamo gde King nakon postavljanja priče kreće da presira karaktere glavnih junaka podižući nivo horora oko njih Derickson se zadovoljava time da naš junak tapka u mestu, sve više beži od očekivanih psiholoških reakcija, dok se horor momenti od početne mistične jeze vrtoglavo survavaju u sopstvenu parodiju.
Ethan Hawke igra pisca koji je svoju karijeru izgradio na senzacionalističkom bavljenju "ubistvima koja su uzdrmala javnost", ali čija slava ubrzano jenjava (prvi kliše). On se sa svojom porodicom (mama, sin, ćerka) doseljava u kuću u kojoj je ubijena četvoročlana porodica, a peti član, mala devojčica, i dalje se vodi kao nestala. Njegova žena nekako uspeva da ne shvati sve do pred kraj filma u čiju kuću ju je muž doveo (aj, kao, nekako...). Ubrzo potom pisac na tavanu među sopstvenim kutijama nalazi jednu, koja nije njegova, i u kojoj se nalazi projektor za 8mm filmove sa par (recimo 5) filmova. On ih pregleda u svojoj radnoj sobi i utvrđuje da su na njima snimci raznoraznih porodica snimljeni u svojim "trenucima sreće", a odmah zatim na njih se nadovezuju snimci njihovih stravičnih stradanja (zapaljeni, podavljeni, zaklani, pregaženi kosilicom). Međutim, ništa od odlaska u policiju, ništa od ženo, boktejebo, vidi ovo!, samo njegov šok, adrenalin i pomisao da je na pravoj adresi za pisanje hita! Tu je i sin koji (reklo bi se od ranije) ima noćne more propraćene neobičnim gimanstičkim lomljenjima tela, kao i ćerkica koja crta po zidovima i otvara put našim očekivanjima i na tom frontu. A tu je i mladi policajac zainteresovan da pomogne...
Za razliku od fokusiranog i možda čak i previše televizijski uzdržanog i preglednog The Exorcism Of Emily Rose koji se bavi ambivalentnošću ispravnosti isterivanja đavola, Sinister ide u svim smerovima. To je i priča o piscu koji "ispisuje" svoje strahove i ukleta kuća i demon na pragu i deca-demoni, a u izvesnoj meri i pritajeni slešer. I dok su u realizaciji neke stvari zanimljivo i dovoljno zastrašujuće postavljene (naročito je moćna zvučna kulisa, a i 8mm filmovi upotrebljeni u drugom kontekstu od uobičajneih nostalgičnih snimaka imaju poseban šmek), osnovna postavka škripi i zavlači nas u sve moguće mrakove u kojima će nas nešto uplašiti zanemarujući skoro u potpunosti da naš strah mora da prati neku osnovnu dramsku logiku. Pisac se jednostavno previše neuverljivo upušta u mračni svet onoga što je pronašao da ono kako završi deluje kao neka logična kazna, što opet ukida smisao osnovne premise tj mehaniku kulta samog zla. Nije jasno ni kako zli kult obitava već vekovima tj kako je izgledao njegov razvojni put pre nastanka tehnologija fotografije i filma, kao i zašto se nije prebacio na digitalni zapis...
Na samom kraju gledamo neku vrstu epiloga koji potpuno debilizuje sve naslućene, a potom i demonstrirane postavke ubijanja, a ono čega smo se vrlo efektno plašili deluje kao klovn zabavljač na koncertu Slipknot, čime Sinister i konačno propada u jamu potpunog besmisla na svim nivoima.
SELEKTAH: 3plus/10
MOĆ VEŠTICA 25.12.2012. TOP 30 - Najbolje pesme 2012.
30 Emily
Barker & The Red Clay Halo feat. Frank Turner - Fields Of June
29 PINS
- Luvu4lyf
28 Retribution
Gospel Choir - Your Bird
27 Laurel
Halo - Carcass
26 Foxygen
- Make It Known
25 Simone
Felice - Hey Bobby Ray
24 Ten
Kens - The Field Around Your Van
23 Old
Apparatus - Old Apparatus Meets Shangaan Electro
22 Karneval
- Vuk samotnjak
21 Swans
- Avatar
20 Paul
Banks - Young Again
19 Autopark
- Majami
18 Crystal
Castles - Plague
17
alt-J - Matilda
16 Leonard
Cohen - Going Home
15 Sophia
Knapp - The Right Place
14 Piano
Magic - Life Has Not Finished With Me Yet
13 Father
John Misty - O I Long to Feel Your Arms Around Me
12 2:54
- The March
11 The
Hundred In The Hands - Come With Me
10 Mount
Eerie - Pale Lights
09 Trust
- F.T.F
08 Dean
Blunt - The Narcissist (feat. Inga Copeland)
07 Lucy
Rose - Lines
06 Hot
Chip - Look At Where We Are
05 Gossip
- Move In The Right Direction
04 Sons
of Noel and Adrian - The Yard
03 The
Shutes - Echo of Love
02 First
Aid Kit – Wolf (iTunes Session)
01 Burning
Hearts - Into The Wilderness
.
da se NE zaboravi:
08. jan 2013. repriza TOP 30 liste
15. jan 2013. Prvi specijal - najbolje obrade 2012.
22. jan 2013. Drugi specijal - najbolje pesme po izboru Everett Truea
29. jan 2013. Lada specijal - vaše omiljene pesme 2012. (ako stigne dovoljno predloga- zato ime vaše omiljene pesme i izvođača iz 2012 pošaljite ili na @mocvestica ili na mislitemojomglavom@gmail.com, pa ćemo videti)
25 December 2012
FLIGHT
piše: Crippled Avenger
Gledanje screenera za žirije nagrada bi trebalo da bude referentno gledalačko iskustvo za profesionalce i njihovu procenu nekog filma. Posle gledanja screenera za FLIGHT osnovni utisak je da bi Zemeckisov film trebalo pogledati u bioskopu. Naprosto odavno nisam gledao film koji je u toj meri pravljen za bioskop, i to ne zbog čistog spektakla, kao što bi se pretpostavilo, već upravo zbog drame koju je Zemeckis realizovao u formatu koji se najbolje može percipirati u bioskopu.
FLIGHT počinje spektakularnom scenom pada aviona koja je u osnovi zamajac filma, uspostavljanje radikalne drame na početku koja se mora ponovo odigrati na kraju, samo u drugim uslovima, i slično CAST AWAYu, junak mora proći buru kako bi stradao i kako bi se spasao. Međutim, kao i u CAST AWAYu, pojam spasa je dosta relativan jer junak sa mračnog mesta na kome se nalazi u svojim redovnim aktivnostima, odlazi na naizgled mračnije poprište iskušenja i završava na novom mračnom mestu. Rekao bih da je sasvim sigurno jedan od osnovnih motiva za ovakvu egzekuciju scene pada aviona i Zemeckisov pokušaj da pokaže kako može da pomiri vrhunsku tehniku i dramu, da podseti da je i dalje Tata, i ova sekvenca će sama po sebi ostati kao primer za izučavanje kako se konstruiše bioskopska napetost. Međutim, ključna pitanja ovog filma nalaze se na drugom mestu.
FLIGHT je film za bioskop najpre zbog toga što je reč o drami koju u vrlo old school maniru, Zemeckis postavlja u nešto šire planove, sa krupnim planovima samo onda kada su potrebni, i FLIGHT gledan u kućnim uslovima ostavlja malo utisak Johna Forda, neke stvari se zbivaju u preširokim planovima u odnosu na ono što smo navikli, ali ti planovi su zapravo idealni za gledanje u bioskopu jer se na velikom ekranu u takvim planovima sve vidi kako treba.
U periodu kada studiji praktično više ne prave ozbiljne filmove o teškim temama, sa velikim zvezdama, FLIGHT stoji kao potpuni izuzetak - Denzel Washington nije morao da se okrene indie produkciji kako bi dobio izazovan lik i u tom pogledu Zemeckisov rad odudara od načina na koji gledamo ozbiljne teme poslednjih godina a to je obično nekakvo nezavisno ruho u kome zvezde prave predah i pune baterije između dve naplate svog talenta. FLIGHT nije skup film, recimo da je tek za trećinu skuplji od Audiardovog RUST AND BONE što je dosta zanimljiv podatak, ali bez ikakve sumnje ima sva obeležja studio-filma.
U tom smislu zanimljiv je i rasni aspekt. Naime, Denzel Washington u ovom filmu igra predstavnika više srednje klase koji je crnac i tek delimično izmiče ograničenjima sa kojima se crnci suočavaju. On u filmu ima dve žene, Meksikanku i belkinju narkomanku, obe koje su na neki način inferiorne u odnosu na njegov položaj. On ima prijatelje belce, čak mu je i narko diler belac, ali advokat mu je crnac, kao uostalom i bivša supruga. Rasni aspekt nije zaista važan u samoj priči, nigde se ni ne pominje, ali rekao bih da je pažljivo profilisano kome crnac može da bude šef i ljubavnik. Štaviše, jedini belac u posadi aviona kojom Denzelov junak rukovodi je svojevrsni white trash.
Ono što je zapravo ključ ove priče jeste tema herojstva, priča o čoveku koji je svojevrsni odmetnik, erodirana ličnost koju je uništio alkohol, i društvu koje je je podjednako erodirano samo na jedan drugi način, i konačno publici koja je erodirana negde između njih. Na početku filma, junakov prvi herojski čin pokazuje da je on ona vrsta filmskog heroja koju smo navikli da gledamo u klasičnom Holivudu, junak koji krši pravila ali radi posao bolje od svih onih koji se drže pravila. Zatim, slično THE HURT LOCKERu počinje da preispituje tu vrstu neuroze u realističkom ključu, pokazujući kako sa jedne strane ta vrsta herojstva nije odlika mentalnog zdravlja, ali sa druge strane nalazi svoje mesto unutar sistema koji cinično ceni profesionalizam i efikasnost čak i kada proizilaze iz mentalne krize. Ono gde se HURT LOCKER i FLIGHT razilaze jeste tačka u kojoj Zemeckisov junak pokušava da se pokaže kao heroj iskoračujući izvan sistema, dočim junak Kathryn Bigelow odlazi nazad pod okrilje sistema koji mu najbolje omogućuje da se ispolji.
To nas dovodi do problema "kraja filma" u koji je scenarista John Gatins uspeo da sebe dovede, primoravši se da odgovori na "junakovu dilemu". U toj fazi su mnogi gledaoci i kritičari ušli u sukob sa FLIGHTom, i rekao bih da su Zemeckis i Gatins dosta rizikovali kada su se opredelili za ovaj kraj, u kome junak odlučuje da odstupi od cinizma kojim je dotle uspeo da veže publiku. Sve ostalo u filmu je u skladu sa očekivanjima kada film rade veliki reditelj i veliki glumac u saradnji koja je podjednak izazov za obojicu.
U određenom smislu FLIGHT zaista jeste nastavak Zemeckisovog rada iz vremena crne komedije USED CARS koja je izučavala cinizam američkog društva i bavila se iskupljenjem njegovog najciničnijeg učesnika. FLIGHT nije komedija ali se bavi zaoštrenim, apsurdnim odnosima koji su dovedeni do paroksizma.
Scena na saslušanju u finalu filma FLIGHT zapravo je parafraza scene iz USED CARS u kojoj Kurt Russell neprestano šapuće i gestikulira junakinji koja svedoči da laže. Međutim,, ovog puta glavni junak nije pomatrač već je svedok, ali okolnosti su slične kao i odnos publike prema raspletu.
Ne ulazim u namere autora, koje možda, ili čak verovatno, nisu ovakve kako ja vidim ishod FLIGHTa, ali zapravo ključna transformacija junaka jeste u tome da on na kraju prestaje da biva cool, i na neki način postaje žrtva sistema na novi način. Sa ulaskom u AA kome se opirao pre toga, on u stvari priznaje svoj poraz, i prestaje da funkcioniše "izvan" sistema. Ako imamo u vidu snažan motiv vere u filmovima Roberta Zemeckisa, ovo je njegov prilično ateistički rad u kome je ishodište odlazak u Alcoholics Anonymous, nešto od čega recimo junak odustaje u filmu CAST AWAY kada između lopte kao terapeuta i neizvesnosti samostalnog suočavanja sa nedaćama bira ovo drugo. Međutim, junak u filmu CAST AWAY nije alkoholičar, tako da je njegov put na mesto na kome neće biti srećan drugačiji jer Zemeckis u prikazu junakovogpatetičnog ishodišta u AAu i zatvoru i artificijelnom ponovnom povezivanju sa porodicom, zapravo pokazuje moduse u kojima bivši zavisnici na kraju egzistiraju, a to su razni paternalistički i manipulativni konteksti.
Dakle, FLIGHT ne nudi suštinsko rešavanje junakovog problema, pomera ga samo iz jedne u drugu ravan visokofunkcionalne patologije. Ono što se tu postavlja kao pitanje jeste da li su Zemeckis i Gatins, kao ljudi koji su imali probleme sa alkoholom svesni mračne dimenzije samog AA i uopšte činjenice da je to nova adikcija koja smenjuje staru, ili je za njih to zaista horizont egzistencije za ljude sa tim problemima. Međutim, to u krajnjoj liniji nije ni bitno.
AA sama po sebi jeste revolucionarni primer sekularnog samoorganizovanja zavisnika i međusobne pomoći koji je u jednom trenutku kada je nastao posle američke Depresije i bio najefikasniji način lečenja alkoholizma, kada se uzme u obzir tadašnja medicina itd. Sistem support groupa je opstao do danas ali je u međuvremenu institucionalizovan, standardizovan i izgubio je auru jednog od proizvoda New Deala. Međutim, ključni atribut je to da zapravo kroz AA programe dolazi do konverzije problema iz jedne u drugu formu zavisnosti, s tim što je ova nova prihvatljivija i komodifikovana. FLIGHT se svakako može posmatrati kao jedan od pokušaja da se AA filmski uobliči, ali nimalo ne sugeriše da je junak suštinski išta rešio - on je samo prešao put od nekoga ko prevozi građane do nekoga ko propoveda marginalcima, i od nekoga ko finansijski podržava sinovljevo školovanje u temu sinovljevog pismenog sastava, dakle eksploatacija se nastavlja u novoj formi.
Svi međuljudski odnosi u ovom filmu bazirani su na principima međusobne zavisnosti, dominacije i koristi koji se u pojednim slučajevima manifestuju kroz prijateljstvo, romansu i porodičnu vezanost. Za razliku od junaka iz CAST AWAYa koji posle nekoliko godina odsustva bila otpisan, ostaje sam i može zaista ponovo da počne, junak FLIGHTa sve vreme ostaje socijalizovan na određeni način. Jedini prostor slobode zapravo ostaju te granične, ekstremne situacije, nepromišljeni postupci i autodestrukcija od kojih odustaje kada shvati da sistem više laže o njegovom alkoholizmu od njega samog.
FLIGHT je slično HURT LOCKERu ulazak u naličje junaka koji su okosnica Holivuda a to su otpadnici koji su veći profesionalci od onih koji su lojalni i konvencionalni. Međutim, za razliku od starog Holivuda, ovde nema "ballbuster" šefova koji ne prihvataju njihovu nekonvencionalnost (ili su ballbusteri pod uticajem filmova o herojima promenili mišljenje) već žele da ih iscede do kraja. Otud je u stvari jedna od najefektnijih Roršahovih mrlja u ovom filmu to što će publika u puno navrata biti razočarana time šta junak radi samome sebi ali će se najviše "razočarati" onda kada on učini nešto zbog čega ipak jeste heroj.
Činjenica da je film uspeo da dovede gledaoce do tačke u kojoj se do kraja poistovećuje sa cinizmom i autodestrukcijom a onda im izmakao tlo pod nogama je zbog toga zapravo ključna mana tokom gledanja i ključni adut tokom razmišljanja potom.
SELEKTAH: 8 / 10
24 December 2012
LAWLESS
Pokušaj gangsterskog hillbilly filma skrajnut sa puta i ostavljen negde između Deadwooda i Boardwalk Empire. Ni tamo ni ovamo, zapravo
Ne dajte se zavaravati, uprkos star kastu koji uključuje Gary-ja Oldmana, Toma Hardy-ja, Guy-a Piercea i Shiu LaBeoufa, Lawless nije klasičan gangsterski žanr u kome se ravnomerno raspoređene holivudske snage šibaju do samog kraja, kada pravda trijumfalno pobeđuje, a negativci stradaju u velelepnom sloumoušnu. Jok za ovaj film je scenario pisao Nick Cave, a režiju je, kao i na prethodnom Caveovom scenarističkom uratku (The Proposition), potpisao John Hillcoat (The Road). I to je možda razlog svih problema ovog filma. Ako je The Proposition u svom svom sirovom obliku još i mogao da se tumači kao nešto što je Cave bejbisitovao u srcu kao način da se predstavi na bioskopskom platnu, Lawless deluje kao pokušaj nekoga ko sebe vidi kao plaćenog scenaristu.
Priča je osmišljena prema memoarima Matta Bonduranta, pretpostavljam jednog od predaka, i govori o tri brata Bounduranta, Forrestu (hronično neprejebiv Hardy), Howardu (na nivou Jason Clarke) i najmlađem Jacku (očekivano šarmantan LaBeouf) koji su u doba prohibicije pravili viski u brdima virdžinije. Guy Pierce igra narcisoidnog sociopatskog policajca Charliea Rakesa, poslatog da se obračuna sa svim "butlegerima" u regionu. Gary Oldman se pojavljuje u dve ili tri scene, kao gangster Floyd Banner, koji je tu više da omirišemo vremena, nego što ima iole smislenu dramsku funkciju. Naravno, centralne figure, Forrest i Jack imaju i svoje izabranice- Maggie (Jessica Chastain), koja je pobegla iz Čikaga od buke i nasilja i Berthu (Mia Wasikowska) koja je ćerka lokalnog pastora. Dok Maggie, kao femme fatale-ljuba svog nemuštog ljubavnika, ima jedan ključan momenat u očuvanju legende o besmrtnosti Forresta Bondurmanta, bez Berthe i benignih klišeiziranih tinejdžerskih vršljanja sa Jackom se itekako moglo.
Cave, baš kao ni Hillcoat, ne zna o čemu je njegov film- da li je on slika jednog vremena, da li je on priča o trojici braće, da li je on priča o legendarnom Forrestu, da li je on priča o muškom (Forrestovom) i dečačkom (Jackovom) poimanju života, da li je to Jackov coming of age ili je to dvoboj između hillbilly surovosti Forresta i gradske blaziranosti Charlieja Rakesa. Jer ne može da bude baš o svemu tome, a ima naznaka da jeste. I sve što se u filmu dešava služi nekoj od tih stvari, ali sve one zajedno tvore jednu džinovsku kupusijadu u kojoj se ne vezujemo baš najbolje za likove, ne znamo da li smo u prisustvu žanrovske (Floyd, Maggie, Rakes) ili naturalističke (Forrest, Bertha) stilizacije ili smo izgubljeni negde između (Jack). Najindikativnije udaljavanje od teme je prisustvo uber-gangstera Floyda Bannera koji kad se pojavi biva semi-glorifikovan u mit i naša očekivanja spram njegovog boravka u filmu postaju ogromna, da bi ga pola sata kasnije videli u znatno drugačijem svetlu i potom više nikada.
Po mom mišljenju najbolje, ako već i pomalo već viđeno, su realizovana sama braća. Forrest je pater familias i mastermind celog biznisa, hrpa mišića spreman da preduzme sve moguće korake koji će protivnika ostaviti u lokvi krvi i okeanu straha. Howard, koji nije dobio previše prostora za posebnu karakterizaciju, je njegova desna ruka, jedan običan i nebitan tip. Najmlađi Jack je sve suprotno od Forresta, ali voljan da se dokaže, da zauzme svoje mesto u društvu. I ne bez razloga, Cave baš njega uzima za naratora sage o Bondurantovima. On je tvorac legende o Forrestu i onaj koji nam na kraju filma, pomalo cinično, otkriva njegov ovozemaljski kraj.
Možda je zapravo najpogrešniji od svega sam naslov, Lawless, koji zvuči nekako previše objektivno, nenametljivo, a referiše se na čitav sloj ljudi koji je u tim vremenima bio s one strane zakona, skoro koliko i oni koji su ih progonili. Stečete utisak da su pretenzije ovog filma bile i da kanonu američke samoromantizacije da svoj umetnički osvrt na jednu važnu epizodu njene istorije. Intrigantne možda, ali ne u ovoj količni "burnosti", u kontekstu aktuelnih pokušaja legalizacije marihuane u Americi.
SELEKTAH: 5plus/10
Ne dajte se zavaravati, uprkos star kastu koji uključuje Gary-ja Oldmana, Toma Hardy-ja, Guy-a Piercea i Shiu LaBeoufa, Lawless nije klasičan gangsterski žanr u kome se ravnomerno raspoređene holivudske snage šibaju do samog kraja, kada pravda trijumfalno pobeđuje, a negativci stradaju u velelepnom sloumoušnu. Jok za ovaj film je scenario pisao Nick Cave, a režiju je, kao i na prethodnom Caveovom scenarističkom uratku (The Proposition), potpisao John Hillcoat (The Road). I to je možda razlog svih problema ovog filma. Ako je The Proposition u svom svom sirovom obliku još i mogao da se tumači kao nešto što je Cave bejbisitovao u srcu kao način da se predstavi na bioskopskom platnu, Lawless deluje kao pokušaj nekoga ko sebe vidi kao plaćenog scenaristu.
Priča je osmišljena prema memoarima Matta Bonduranta, pretpostavljam jednog od predaka, i govori o tri brata Bounduranta, Forrestu (hronično neprejebiv Hardy), Howardu (na nivou Jason Clarke) i najmlađem Jacku (očekivano šarmantan LaBeouf) koji su u doba prohibicije pravili viski u brdima virdžinije. Guy Pierce igra narcisoidnog sociopatskog policajca Charliea Rakesa, poslatog da se obračuna sa svim "butlegerima" u regionu. Gary Oldman se pojavljuje u dve ili tri scene, kao gangster Floyd Banner, koji je tu više da omirišemo vremena, nego što ima iole smislenu dramsku funkciju. Naravno, centralne figure, Forrest i Jack imaju i svoje izabranice- Maggie (Jessica Chastain), koja je pobegla iz Čikaga od buke i nasilja i Berthu (Mia Wasikowska) koja je ćerka lokalnog pastora. Dok Maggie, kao femme fatale-ljuba svog nemuštog ljubavnika, ima jedan ključan momenat u očuvanju legende o besmrtnosti Forresta Bondurmanta, bez Berthe i benignih klišeiziranih tinejdžerskih vršljanja sa Jackom se itekako moglo.
Cave, baš kao ni Hillcoat, ne zna o čemu je njegov film- da li je on slika jednog vremena, da li je on priča o trojici braće, da li je on priča o legendarnom Forrestu, da li je on priča o muškom (Forrestovom) i dečačkom (Jackovom) poimanju života, da li je to Jackov coming of age ili je to dvoboj između hillbilly surovosti Forresta i gradske blaziranosti Charlieja Rakesa. Jer ne može da bude baš o svemu tome, a ima naznaka da jeste. I sve što se u filmu dešava služi nekoj od tih stvari, ali sve one zajedno tvore jednu džinovsku kupusijadu u kojoj se ne vezujemo baš najbolje za likove, ne znamo da li smo u prisustvu žanrovske (Floyd, Maggie, Rakes) ili naturalističke (Forrest, Bertha) stilizacije ili smo izgubljeni negde između (Jack). Najindikativnije udaljavanje od teme je prisustvo uber-gangstera Floyda Bannera koji kad se pojavi biva semi-glorifikovan u mit i naša očekivanja spram njegovog boravka u filmu postaju ogromna, da bi ga pola sata kasnije videli u znatno drugačijem svetlu i potom više nikada.
Po mom mišljenju najbolje, ako već i pomalo već viđeno, su realizovana sama braća. Forrest je pater familias i mastermind celog biznisa, hrpa mišića spreman da preduzme sve moguće korake koji će protivnika ostaviti u lokvi krvi i okeanu straha. Howard, koji nije dobio previše prostora za posebnu karakterizaciju, je njegova desna ruka, jedan običan i nebitan tip. Najmlađi Jack je sve suprotno od Forresta, ali voljan da se dokaže, da zauzme svoje mesto u društvu. I ne bez razloga, Cave baš njega uzima za naratora sage o Bondurantovima. On je tvorac legende o Forrestu i onaj koji nam na kraju filma, pomalo cinično, otkriva njegov ovozemaljski kraj.
Možda je zapravo najpogrešniji od svega sam naslov, Lawless, koji zvuči nekako previše objektivno, nenametljivo, a referiše se na čitav sloj ljudi koji je u tim vremenima bio s one strane zakona, skoro koliko i oni koji su ih progonili. Stečete utisak da su pretenzije ovog filma bile i da kanonu američke samoromantizacije da svoj umetnički osvrt na jednu važnu epizodu njene istorije. Intrigantne možda, ali ne u ovoj količni "burnosti", u kontekstu aktuelnih pokušaja legalizacije marihuane u Americi.
SELEKTAH: 5plus/10
21 December 2012
TAKEN 2
Trešti treš
Svi mi koji smo ekstatično prihvatili Taken kao solidnu i dobrodošlu mešavinu dajhardovskog Holivuda i olivijemaršalovskog krimića u prepoznatljivom Bessonovom fastfud pakovanju znali smo da nas u Taken 2 čeka isto to i ne mnogo drugačije. Tačnije molili smo se Asteriksu i Obeliksu da bude isto to i ne mnogo drugačije.
Oni bez dece prvi su požurili u bioskope. Mi ostali čekali smo kućnu varijantu (bez izbora).
Sada bih verovatno sam sebi grickao milimitar po milimetar nagomilanu mrtvu kožu sa peta da sam iscimao majku da dođe da čuva Eli kako bi Žozefina i ja pojurili da gledamo Taken 2 u nekom od sinepleksa, sa vazda preskupom Coca-Colom Zero (er neko pronikao u razlog tome?)!!! Grickao bih i oblizivao bih se za kaznu!
Taken 2 je, bez sumnje, najjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjgori film koji sam gledao ove godine, decenije, a možda i čitavog milenijuma.
Razloga za to ima bezbroj, i mahom se tiču našeg razočaranja što nam autori ovog filma, koje smo prihavatili kao drage prijatelje, punih devedeset minuta guraju svoje kurčeve u oči, usta, uši, nozdrve, pore, prostor između zuba, nezarasle ožiljke...
Premisa nije nepodnošljiva- naš Bryan (Liam Neeson) ima neki posao u Istanbulu i predlaže svojoj ćerci i bivšoj mu ženi (koja ima nekih problema sa novim mužem i igra je Famke Janssen) da mu se pridruže na par dana. Za to nekako saznaju Albanci predvođeni Radetom Sherbedgijom (tako piše na špici) i odluče da mu se osvete (za najveći pomor albanskog stanovništva na filmu, iz prvog dela).
SVE TI JEBEM STAVLJAO SAM KAPI ZA OČI JEDNO DEVETNAEST PUTA U ČARNE OČI DA BIH ODGLEDAO KAKO NAM JE SVE TO PRIKAZANO!!!
Olivier Megaton, reditelj filma i autor takih ostvarenja kao što su La sirene rouge, Transporter 3 i Colombiana, verovatno je mislio da mu je Taken 2 nepravedno dodeljena tezga spram umetničkih ostvarenja kojima on stremi te je odlučio da u ovom filmu ne uradi ništa što i Srdan Golubović ne bi uradio. Uključujući i test-kasting za Sherbedgiju koji je ovom ulogom, čini mi se, pokrio čitav Balkan i dobar deo evropske Azije što se tiče nacija koje je voljan da igra i sa uspehom dočara. S obzirom da ovaj film mahom krivuda od imbecilnog do amaterski neverovatnog, realno je pretpostaviti da je Megaton najveći deo snimanja proveo na istanbulskom bazaru tražeći jeftinu kožnu jaknu.
Ostavim po strani to kako moćna albanska mafija preko svojih kontakta u nečemu što iz ptičije perspektive izgleda kao albanski Tadž-Mahal uspeva da sazna gde je i šta radi jedan privatni telohranitelj u Americi, kao i što im se zgodno namestilo da je baš onih dana u mesecu kad su oni planirali da mu se osvete on tu u susednoj Turskoj.
Zabava za IQ koji ne prebacuje dvocifren broj počinje još u Americi u kojoj Bryan (Neeson iz koga je isceđena i poslednja kap šarma) odlazi da kuće momka svoje ćerke samo da bi ovu pokupio za čas vožnje. Jer ćera je na testu već tri puta pala. Svi ovi detalji skupiće se oko vas kao Jermićevi hobiti jedno sat vremena kasnije i glasno će postavljati pitanja na koja zdrav razum neće imati odgovor. U sklopu ovog emocionalnog naštimavanja imaćemo prilike da se uverimo i da od Femke Janssen ne treba tražiti da glumi živu osobu koja nije prelivena voskom i iz nje ne vire katodne cevi. Suočen sa ovim ozbiljnim problemima (ćerka ima novog momka koji deluje... normalno? i ljubavnim jadima svoje bivše žene) siroti Bryan nema druge nego da sav svoj čemer izrazi tako kao da mu niz nogavicu klizi govno koje je neplanirano izletelo.
Vazda na oprezu, Bryan već na izlasku iz hotela primećuje sumnjive Šiptare. Što i nama nije problem, s obzirom da ovi izgledaju kao sumnjivi Šiptari, neobrijani i u trenerkama, sa facama koje biste i u po noći umeli da nacrtate kao foto-robot heroinskog dilera, i sve to u hotelu u kome odsedaju šeici (dakle, too many zvezdica). Kada ga muka pritisne, dok se on i Femke voze kolima, on joj izdaje plan za dalje kretanje koji uprkos tome što sam ga četiri puta premotao nisam uspeo da zapamtim. A nije ni Femke. Te je hvataju. Bryan neko vreme beži, vozeći po uskim ulicama istanbulske baš čaršije bahato koliko i njegova nacija kad uteruje proleće u arapske zemlje. Moj ambivalentni anti-amerikanizam na stranu, ali Besson kao mastermajnd projekta je toliko nasilovao Bryanovu bolećivost kurca za bilo šta drugo sem njega i njegove da čak i prosečan gledalac mora osećati nelagodu spram egzekucije njegovog herojstva. A primeri za to tek slede.
I uhvate Bryana. Sorry spojler, ali ovo će samo teške budaletine želeti da gledaju nakon ovog mog teksta. U trenutku hvatanja Albanci će Bryanu omogućiti da dok jedni druge drže na nišanu, a oni njegovu ženu, da pozove svoju kćer, upozori je na opasnost i potom joj da detaljan plan za skrivanje. Jer Bryan je čovek koji upozorava na opasnost i daje planove za skrivanje. Nakon toga, Albanci ga odvedu u neki napušteni objekat u kome na sred prostorije stoji klavir koji kao da je tu pao (i ostao) kad su bivši stanari želeli da ga stave na krov. Naš Rade sedi u fotelji. Istotako slučajno zatečenoj.
Bryan, međutim, ima novi eplov smartfon koji je veličine nekadašnjih digitronskih satova i koji je u stanju da pozove samo par memorisanih telefona i ima tako postavljen mikrofon i zvučnik da bez obzira odakle vi govorite sve čujete i svi vas čuju. I onda on pozove svoju kćer koja je uspela da pobegne Šiptarima koji su, izgleda, sličnog IQ-a kao i ovaj film. E, tu dolazi do eksplozije Bessonovskog ludila, Megatonovskog netalenta i ozbiljne zapitanosti za mentalni potencijal ko-scenarističkog veterana Roberta Marka Kamena (koji nam od 1984. i prvog Karate Kida pruža slične adrenalinsko-herojske-šibačke priče).
Dakle, da bi ustanovio gde je on u odnosu na hotel, Bryan predloži ćeri da iz njegovog sportbili kofera uzme granatu i kroz prozor hotelske sobe je baci na obližnji parking ("pazeći da nikog ne ozledi!"). Onda on osluškuje, pa broji, pa joj daje uputstva, pa ona crta, pa mu kreće u susret. Ludilo, a?! Da, sav ovaj fadr-dotr bonding dešava se dok inače, blentava i sasvim lujdefinesovski prikazana turska policija u tom istom hotelu rešava slučaj multiplih brutalnih ubistava. Koja su se desila pre desetak minuta. No, to ne sprečava ćeru da išeta iz hotela, nastavi da baca granate sve dok ne stigne do tate. Koga, iz samo njima znanih razloga, naš Rade i njegovi Albanci ne žele još uvek da ubiju, nego mu secnu ženu i ostave je da krvari. Posle se Bryan oslobodi, jer niko od Albanaca ne misli da tako sposobnog momka neko treba da non-stop nadgleda. Tu negde proturi se i dilema da li da spasava ćeru ili ženu, pa se Braja odluči za ćeru, a onda Šiposi odvedu ženu negde drugde. Kod Radeta, recimo.
E, sad da vas pitam nešto- kom podžanru bi pripadao akcioni film u kome supersposobni telohranitelj nekadašnji član specijalnih jedinica poveri vožnju kolima prilikom bekstva od napižđenih Šiposa svojoj ćerci koja je i na mirnodopskom američkom terenu u vozilu sa automatskim menjačem uspela da padne tri puta test?! Naš Braja. I piči mala, dok tata menja brzine, a drugom rukom puca, vrti onaj auto, seče krivine, sudara se levo i desno, bokte ko da ju je Srdan zamolio da to uradi!!!
I dok vi razmišljate koji bi to žanr bio, imam još jedno pitanje- kom podžanru akcionog filma bi pripadao film u kome supersposobni telohranitelj i nekadašnji član specijalnih jedinica predloži svojoj ćerci da kolima prolete kroz vojnu barikadu ispred američke ambasade, u koju potom uđu kao da nigde kapije nema i zaustave se na sred dvorišta i još imaju vremena da Braja prekog epl smartfona okrene svog ortaka u Americi, koji igra golf, da sredi ovo uletanje u ambasadu, pre nego što neko zapuca. Na njih. A još uvek niko nije. Koji bi to podžanr bio?
Sve do kraja filma ja sam razmišljao o tome i uopšte nisam uspeo da se skoncentrišem na to da se Braja više umorio nakon kikboksanja sa Šiposom koji je od njega za glavu niži, nego kad ga je petorica takvih nabadalo čim je stiglo iz sve snage. Na kraju heroj, naravno, spase ženu i čak ponudi našem Radetu ruku pomirenja, ali Rade je ne prihvati i posle strada.
Ko do tog trenutka nije izašao iz bioskopa plačući krvave suze ili gurajući sebi daljinski od DVD plejera pod nokte, Megaton mu je ostavio epilošku odjavu u vidu zajedničkog izlaska tate, mame i ćere kojima se pridružuje i ćerin momak, a ćera tati kaže- tajo, ovog nemoj da upucaš, mislim da mi se dopada. Potom se svi nasmeju kao da je u pitanju srpska reklama za Dobro jutro margarin, ali ja to više i ne gledam, jer mi je daljinski koji sam gurao ispod nokta probio kožu iznad zgloba i moram hitno u urgentni centar i sve mi ovo nije trebalo.
SELEKTAH:
Svi mi koji smo ekstatično prihvatili Taken kao solidnu i dobrodošlu mešavinu dajhardovskog Holivuda i olivijemaršalovskog krimića u prepoznatljivom Bessonovom fastfud pakovanju znali smo da nas u Taken 2 čeka isto to i ne mnogo drugačije. Tačnije molili smo se Asteriksu i Obeliksu da bude isto to i ne mnogo drugačije.
Oni bez dece prvi su požurili u bioskope. Mi ostali čekali smo kućnu varijantu (bez izbora).
Sada bih verovatno sam sebi grickao milimitar po milimetar nagomilanu mrtvu kožu sa peta da sam iscimao majku da dođe da čuva Eli kako bi Žozefina i ja pojurili da gledamo Taken 2 u nekom od sinepleksa, sa vazda preskupom Coca-Colom Zero (er neko pronikao u razlog tome?)!!! Grickao bih i oblizivao bih se za kaznu!
Taken 2 je, bez sumnje, najjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjgori film koji sam gledao ove godine, decenije, a možda i čitavog milenijuma.
Razloga za to ima bezbroj, i mahom se tiču našeg razočaranja što nam autori ovog filma, koje smo prihavatili kao drage prijatelje, punih devedeset minuta guraju svoje kurčeve u oči, usta, uši, nozdrve, pore, prostor između zuba, nezarasle ožiljke...
Premisa nije nepodnošljiva- naš Bryan (Liam Neeson) ima neki posao u Istanbulu i predlaže svojoj ćerci i bivšoj mu ženi (koja ima nekih problema sa novim mužem i igra je Famke Janssen) da mu se pridruže na par dana. Za to nekako saznaju Albanci predvođeni Radetom Sherbedgijom (tako piše na špici) i odluče da mu se osvete (za najveći pomor albanskog stanovništva na filmu, iz prvog dela).
SVE TI JEBEM STAVLJAO SAM KAPI ZA OČI JEDNO DEVETNAEST PUTA U ČARNE OČI DA BIH ODGLEDAO KAKO NAM JE SVE TO PRIKAZANO!!!
Olivier Megaton, reditelj filma i autor takih ostvarenja kao što su La sirene rouge, Transporter 3 i Colombiana, verovatno je mislio da mu je Taken 2 nepravedno dodeljena tezga spram umetničkih ostvarenja kojima on stremi te je odlučio da u ovom filmu ne uradi ništa što i Srdan Golubović ne bi uradio. Uključujući i test-kasting za Sherbedgiju koji je ovom ulogom, čini mi se, pokrio čitav Balkan i dobar deo evropske Azije što se tiče nacija koje je voljan da igra i sa uspehom dočara. S obzirom da ovaj film mahom krivuda od imbecilnog do amaterski neverovatnog, realno je pretpostaviti da je Megaton najveći deo snimanja proveo na istanbulskom bazaru tražeći jeftinu kožnu jaknu.
Ostavim po strani to kako moćna albanska mafija preko svojih kontakta u nečemu što iz ptičije perspektive izgleda kao albanski Tadž-Mahal uspeva da sazna gde je i šta radi jedan privatni telohranitelj u Americi, kao i što im se zgodno namestilo da je baš onih dana u mesecu kad su oni planirali da mu se osvete on tu u susednoj Turskoj.
Zabava za IQ koji ne prebacuje dvocifren broj počinje još u Americi u kojoj Bryan (Neeson iz koga je isceđena i poslednja kap šarma) odlazi da kuće momka svoje ćerke samo da bi ovu pokupio za čas vožnje. Jer ćera je na testu već tri puta pala. Svi ovi detalji skupiće se oko vas kao Jermićevi hobiti jedno sat vremena kasnije i glasno će postavljati pitanja na koja zdrav razum neće imati odgovor. U sklopu ovog emocionalnog naštimavanja imaćemo prilike da se uverimo i da od Femke Janssen ne treba tražiti da glumi živu osobu koja nije prelivena voskom i iz nje ne vire katodne cevi. Suočen sa ovim ozbiljnim problemima (ćerka ima novog momka koji deluje... normalno? i ljubavnim jadima svoje bivše žene) siroti Bryan nema druge nego da sav svoj čemer izrazi tako kao da mu niz nogavicu klizi govno koje je neplanirano izletelo.
Vazda na oprezu, Bryan već na izlasku iz hotela primećuje sumnjive Šiptare. Što i nama nije problem, s obzirom da ovi izgledaju kao sumnjivi Šiptari, neobrijani i u trenerkama, sa facama koje biste i u po noći umeli da nacrtate kao foto-robot heroinskog dilera, i sve to u hotelu u kome odsedaju šeici (dakle, too many zvezdica). Kada ga muka pritisne, dok se on i Femke voze kolima, on joj izdaje plan za dalje kretanje koji uprkos tome što sam ga četiri puta premotao nisam uspeo da zapamtim. A nije ni Femke. Te je hvataju. Bryan neko vreme beži, vozeći po uskim ulicama istanbulske baš čaršije bahato koliko i njegova nacija kad uteruje proleće u arapske zemlje. Moj ambivalentni anti-amerikanizam na stranu, ali Besson kao mastermajnd projekta je toliko nasilovao Bryanovu bolećivost kurca za bilo šta drugo sem njega i njegove da čak i prosečan gledalac mora osećati nelagodu spram egzekucije njegovog herojstva. A primeri za to tek slede.
I uhvate Bryana. Sorry spojler, ali ovo će samo teške budaletine želeti da gledaju nakon ovog mog teksta. U trenutku hvatanja Albanci će Bryanu omogućiti da dok jedni druge drže na nišanu, a oni njegovu ženu, da pozove svoju kćer, upozori je na opasnost i potom joj da detaljan plan za skrivanje. Jer Bryan je čovek koji upozorava na opasnost i daje planove za skrivanje. Nakon toga, Albanci ga odvedu u neki napušteni objekat u kome na sred prostorije stoji klavir koji kao da je tu pao (i ostao) kad su bivši stanari želeli da ga stave na krov. Naš Rade sedi u fotelji. Istotako slučajno zatečenoj.
Bryan, međutim, ima novi eplov smartfon koji je veličine nekadašnjih digitronskih satova i koji je u stanju da pozove samo par memorisanih telefona i ima tako postavljen mikrofon i zvučnik da bez obzira odakle vi govorite sve čujete i svi vas čuju. I onda on pozove svoju kćer koja je uspela da pobegne Šiptarima koji su, izgleda, sličnog IQ-a kao i ovaj film. E, tu dolazi do eksplozije Bessonovskog ludila, Megatonovskog netalenta i ozbiljne zapitanosti za mentalni potencijal ko-scenarističkog veterana Roberta Marka Kamena (koji nam od 1984. i prvog Karate Kida pruža slične adrenalinsko-herojske-šibačke priče).
Dakle, da bi ustanovio gde je on u odnosu na hotel, Bryan predloži ćeri da iz njegovog sportbili kofera uzme granatu i kroz prozor hotelske sobe je baci na obližnji parking ("pazeći da nikog ne ozledi!"). Onda on osluškuje, pa broji, pa joj daje uputstva, pa ona crta, pa mu kreće u susret. Ludilo, a?! Da, sav ovaj fadr-dotr bonding dešava se dok inače, blentava i sasvim lujdefinesovski prikazana turska policija u tom istom hotelu rešava slučaj multiplih brutalnih ubistava. Koja su se desila pre desetak minuta. No, to ne sprečava ćeru da išeta iz hotela, nastavi da baca granate sve dok ne stigne do tate. Koga, iz samo njima znanih razloga, naš Rade i njegovi Albanci ne žele još uvek da ubiju, nego mu secnu ženu i ostave je da krvari. Posle se Bryan oslobodi, jer niko od Albanaca ne misli da tako sposobnog momka neko treba da non-stop nadgleda. Tu negde proturi se i dilema da li da spasava ćeru ili ženu, pa se Braja odluči za ćeru, a onda Šiposi odvedu ženu negde drugde. Kod Radeta, recimo.
E, sad da vas pitam nešto- kom podžanru bi pripadao akcioni film u kome supersposobni telohranitelj nekadašnji član specijalnih jedinica poveri vožnju kolima prilikom bekstva od napižđenih Šiposa svojoj ćerci koja je i na mirnodopskom američkom terenu u vozilu sa automatskim menjačem uspela da padne tri puta test?! Naš Braja. I piči mala, dok tata menja brzine, a drugom rukom puca, vrti onaj auto, seče krivine, sudara se levo i desno, bokte ko da ju je Srdan zamolio da to uradi!!!
I dok vi razmišljate koji bi to žanr bio, imam još jedno pitanje- kom podžanru akcionog filma bi pripadao film u kome supersposobni telohranitelj i nekadašnji član specijalnih jedinica predloži svojoj ćerci da kolima prolete kroz vojnu barikadu ispred američke ambasade, u koju potom uđu kao da nigde kapije nema i zaustave se na sred dvorišta i još imaju vremena da Braja prekog epl smartfona okrene svog ortaka u Americi, koji igra golf, da sredi ovo uletanje u ambasadu, pre nego što neko zapuca. Na njih. A još uvek niko nije. Koji bi to podžanr bio?
Sve do kraja filma ja sam razmišljao o tome i uopšte nisam uspeo da se skoncentrišem na to da se Braja više umorio nakon kikboksanja sa Šiposom koji je od njega za glavu niži, nego kad ga je petorica takvih nabadalo čim je stiglo iz sve snage. Na kraju heroj, naravno, spase ženu i čak ponudi našem Radetu ruku pomirenja, ali Rade je ne prihvati i posle strada.
Ko do tog trenutka nije izašao iz bioskopa plačući krvave suze ili gurajući sebi daljinski od DVD plejera pod nokte, Megaton mu je ostavio epilošku odjavu u vidu zajedničkog izlaska tate, mame i ćere kojima se pridružuje i ćerin momak, a ćera tati kaže- tajo, ovog nemoj da upucaš, mislim da mi se dopada. Potom se svi nasmeju kao da je u pitanju srpska reklama za Dobro jutro margarin, ali ja to više i ne gledam, jer mi je daljinski koji sam gurao ispod nokta probio kožu iznad zgloba i moram hitno u urgentni centar i sve mi ovo nije trebalo.
19 December 2012
NAJBOLJI ALBUMI 2012.
Sada već tradicionalno MMG izbor stiže dan pre Pitchforkove liste
Nema nekog naročitog pojašnjenja.
Mislim da sam ove godine preslušao oko 400 albuma. Ne sve pažljivo i ne sve dvaput. One baš odvratne i ne do kraja.
O nekim albumima sam ovde i pisao, pa ne bih ponovo.
Svim izdanjima koja su na listi zajedničko je da sam na prvo, svako ili poslednje slušanje imao mini-WOW! efekat.
Kao i uvek vi MMG izbor shvatite samo kao jednu od mogućih preporuka u ovom univerzumu. Godine su pokazale da vam je tako najlakše.
NAPOMENA:
Ni ove godine nisam posebnu pažnju poklonio srpskim/ex-YU izdanjima (večita mea culpa), te mi se onda učinilo glupim i da ona koja volim rangiram zajedno sa ovim inostranim.
Dakle, na srpskom (uslovno rečeno) sam voleo samo:
Autopark - Autopakao (Odličan hrčak) - besplatno preuzmite ovde
Karneval - Movies (samizdat) - besplatno preslušajte ovde
Sajsi MC & Damjan Eltech - Od dvanaest do šest - besplatno preuzmite ovde
skoro sve pesme od na kamenjima - preslušajte nešto ovde
većinu stvari od Kodagaina - preslušajte nešto ovde
a na bosanskom:
Damir Avdić - Mein Kapital (samizdat) - platite koliko hoćete ovde
NAJBOLJI ALBUMI 2012
32
Josephine Foster & The Victor Herrero Band - Perlas (Fire)
31
Crystal Castles - III (Fiction)
30
Friends - Manifest! (Rough Trade)
29
Lambchop - Mr. M (Merge)
28
Mount Eerie - Clear Moon (P.W. Elverum and Son)
27
Liberteer - Better To Die On Your Feet Than Live On Your Knees (Relapse)
26
Jeremiah Jae - Raw Money Raps (Brainfeeder)
25
Peggy Sue - Peggy Sue Play The Songs of Scorpio Rising (Self-released)
24
Dexys - One Day I'm Going to Soar (BMG)
23
Zambri - House of Baasa (Kanine)
22
John Talabot – fIN (Permanent Vacation)
21
Father John Misty – Fear Fun (Sub Pop)
20
Ten Kens - Namesake (Self-released)
19
VA - Shangaan Shake (Honest Jon's)
18
Speech Debelle - Freedom Of Speech (Big Dada)
17
Shearwater - Animal Joy (Sub Pop)
16
Chromatics - Kill For Love (Italians Do It Better)
15
The Corin Tucker Band - Kill My Blues (Kill Rock Stars)
14
Moonface - With Siinai.Heartbreaking Bravery (Jagjaguwar)
13
Swans - Seer (Young God)
12
Tindersticks - The Something Rain (Lucky Dog)
11
Mark Lanegan Band - Blues Funeral (4AD)
10
Simon Felice – Self-titled (Reveal)
09
Burning Hearts - Extinctions (Solina)
08
Mount Eerie - Ocean Roar (P.W. Elverum and Son)
07
Islet – Illuminated People (Shape)
06
Lana Del Rey - Born To Die (Interscope)
05
Gossip - A Joyful Noise (Geffen)
opširnije ovde
04
Lana Del Rey – Paradise EP (Interscope)
opširnije ovde
03
Alt-J - An Awesome Wave (PIAS)
opširnije ovde
02
Jessie Ware - Devotion (Island)
opširnije ovde
01
Trust - TRST (Arts & Crafts)
opširnije ovde
Pobednici prethodnih godina:
2011> P.J. Harvey - Let England Shake (Island )
Nema nekog naročitog pojašnjenja.
Mislim da sam ove godine preslušao oko 400 albuma. Ne sve pažljivo i ne sve dvaput. One baš odvratne i ne do kraja.
O nekim albumima sam ovde i pisao, pa ne bih ponovo.
Svim izdanjima koja su na listi zajedničko je da sam na prvo, svako ili poslednje slušanje imao mini-WOW! efekat.
Kao i uvek vi MMG izbor shvatite samo kao jednu od mogućih preporuka u ovom univerzumu. Godine su pokazale da vam je tako najlakše.
NAPOMENA:
Ni ove godine nisam posebnu pažnju poklonio srpskim/ex-YU izdanjima (večita mea culpa), te mi se onda učinilo glupim i da ona koja volim rangiram zajedno sa ovim inostranim.
Dakle, na srpskom (uslovno rečeno) sam voleo samo:
Autopark - Autopakao (Odličan hrčak) - besplatno preuzmite ovde
Karneval - Movies (samizdat) - besplatno preslušajte ovde
Sajsi MC & Damjan Eltech - Od dvanaest do šest - besplatno preuzmite ovde
skoro sve pesme od na kamenjima - preslušajte nešto ovde
većinu stvari od Kodagaina - preslušajte nešto ovde
a na bosanskom:
Damir Avdić - Mein Kapital (samizdat) - platite koliko hoćete ovde
NAJBOLJI ALBUMI 2012
32
Josephine Foster & The Victor Herrero Band - Perlas (Fire)
31
Crystal Castles - III (Fiction)
30
Friends - Manifest! (Rough Trade)
29
Lambchop - Mr. M (Merge)
28
Mount Eerie - Clear Moon (P.W. Elverum and Son)
27
Liberteer - Better To Die On Your Feet Than Live On Your Knees (Relapse)
26
Jeremiah Jae - Raw Money Raps (Brainfeeder)
25
Peggy Sue - Peggy Sue Play The Songs of Scorpio Rising (Self-released)
24
Dexys - One Day I'm Going to Soar (BMG)
23
Zambri - House of Baasa (Kanine)
22
John Talabot – fIN (Permanent Vacation)
21
Father John Misty – Fear Fun (Sub Pop)
20
Ten Kens - Namesake (Self-released)
19
VA - Shangaan Shake (Honest Jon's)
18
Speech Debelle - Freedom Of Speech (Big Dada)
17
Shearwater - Animal Joy (Sub Pop)
16
Chromatics - Kill For Love (Italians Do It Better)
15
The Corin Tucker Band - Kill My Blues (Kill Rock Stars)
14
Moonface - With Siinai.Heartbreaking Bravery (Jagjaguwar)
13
Swans - Seer (Young God)
12
Tindersticks - The Something Rain (Lucky Dog)
11
Mark Lanegan Band - Blues Funeral (4AD)
10
Simon Felice – Self-titled (Reveal)
09
Burning Hearts - Extinctions (Solina)
08
Mount Eerie - Ocean Roar (P.W. Elverum and Son)
07
Islet – Illuminated People (Shape)
06
Lana Del Rey - Born To Die (Interscope)
05
Gossip - A Joyful Noise (Geffen)
opširnije ovde
04
Lana Del Rey – Paradise EP (Interscope)
opširnije ovde
03
Alt-J - An Awesome Wave (PIAS)
opširnije ovde
02
Jessie Ware - Devotion (Island)
opširnije ovde
01
Trust - TRST (Arts & Crafts)
opširnije ovde
Pobednici prethodnih godina:
2011> P.J. Harvey - Let England Shake (Island )
2010> nije bilo pobednika. van konkurencije>
Interpol – Interpol (IV) (Matador)
2009> lily ALLEN it's not me, it's you (EMI)
2008> calexico, carried to dust,, city slang
2007> M.I.A./ Kala (XL)
2006> jOANNA NEWSOM – yS (drag city)
aNGELIC PROCESS – wE ALL DIE LAUGHING
(decaying sun)
2005> WOLF PARADE – Apologies To Queen Mary (Sub Pop)
2004> MOUNTAIN MEN ANONYMOUS Krkonose my kung fu
PJ HARVEY Uh Huh Her island
2003> yo la tengo SUMMER SUN (matador)
2002> interpol - TURN ON THE BRIGHT LIGHTS_matador
2001> deSTINY'S CHILD[ SURVIVor.columbia
feLIX DA HOUSECAT[ KITTENZ AND THE GLItz.city
rocker
2000> yo la tengo\and then nothing turned itself
inside-out/matador
jeff buckley\mystery white boy/columbia
1999> basement jaxxREMEDY
1998> MASSIVE ATTACK mezzanine
1997> Verve – Urban Hymns (hut)
1996> Beck – O-de-lay (Geffen)
1995> Oasis – What’s The Story Morning Glory
(Creation)
1994> SUEDE – DOGMANSTAR (NUDE)
1993> suede – suede (nude)
1992> Nick Cave & Bad Seeds – Henry’s Dream
1991> ELECTRONIC – Electronic
1990> Sinead O’Connor – I Do Not Want What I Haven’t
Got
1989> izabran samo singl godine Madonna – Like A
Prayer
MOĆ VEŠTICA 18.12.2012. Hobit u vučijoj koži
The xx – Angels – Rough Trade - Coexist
Wild Swim – Echo – Believe – Wild Swim EP
Hexvessel - His Portal Tomb – Svart - No Holier Temple
Kwes – Rollerblades – Warp 12”
School Of Seven Bells – Lovefingers – Vagrant - Put Your
Sad Down EP
Terakaft - Imad Halan (Liya Ag Ablil) - Worldvillage -
Kel Tamasheq
Land Observations - Appian Way – Mute - Roman Roads IV -
XI
London Grammar - Hey Now – Metal & Dist 7”
Ava Luna - Wrenning Day – Infinite Best - Ice Level
The Pre New - A Song for People Who Hate Themselves – Pre
War Black Ghetto - Music for People Who Hate Themselves
The Telephone Man - Let Me Tell You How Much I Love You
So You Can Treat Me Like Shit – Temporary Residence - The Telephone Man
(1992-1994)
DELS - Black Salad – Big Dada - Black Salad
Bell Witch - Longing (the river of ash) – Profound Lore -
Longing
Primitive Calculators - Sick Of Myself – Chapter Music –
Sick/ Cunt EP
Sun Araw, M. Geddes Gengras, The Congos - Thanks and
Praise – Free download - ICON GIVE LIFE
Necessary - Se Olvidan Que – Weltschmerz Industries -
Galgeberg / Gimle
Autistik Front – Smijehom strah pokrijem uvijek (old
school garage remix) - Soundcloud
The North Sea Scrolls - Witches In The Water – Fantastic
Plastic - The North Sea Scrolls
18 December 2012
CORPO CELESTE
Što je bog bez naroda?
Bolje da izbacim iz sebe sve kako sam shvatio, jer mi se čini da ako ostane još minut u meni ima sve da nestane.
Mala Marta (sjajna Yle Vianello) doseljava se na jug Italije, sa majkom i sestrom, i mora da se prilagodi novim uslovima života i školovanja, koji uključuju obilje Isusa Hrista i katoličke crkve. Marti nikako ne polazi za rukom da prihvati ponekad i grubo plasirana znanja o svemoći Hristove milosti. Ona na svakom koraku vidi primere licemerja i nečovekoljublja, a ono što ona sama ne vidi pokazuje nam rediteljka Alice Rohrwacher. To sve traje dok ne krene sa lokalnim sveštenikom po "Isusa na krstu" u neku planinsku zabit u kojoj više niko ne živi, gde još samo tamošnji pop čuva ostatke napuštene crkve. Tamo on Marti saopštava da je Isus morao biti lud i besan, što od prizora na koje je nailazio što od ljudi koji su ga s nerazumevanjem okruživali. U povratku i sveštenik i Marta shvataju zašto je Isus otišao iz njihovih srca tj na koji način se u njega može pustiti. U tom procesu Martu na simboličkom nivou možemo da posmatramo kao (malu) Magdalenu koja nakon opravdanih buntovničkih sukoba sa svetom oko sebe nalazi način da ga prihvati. U prilog toj tezi ide i činjenica da Marta tokom filma fokus sa svog tela (nosi sestrin brushalter kako bi imala veće grudi) vraća na duhovno- prvo isecanjem kose, a potom i duhovnom baptizacijom koju doživljava kada pobegne sa crkvene priredbe(sleš grand parade). S druge strane sveštenik čija se vera u lokalnu eparšiju svela na ravnodušno mirenje sa perpetomobilnom izloženošću raznoraznim trivijama, kroz par sati sa njom shvata da je zastranio i zaboravio da bude čovek. U službi boga.
Huh.
Sve ovo nije bilo nimalo lako. Jer film možda i nije o ovome. Samim prisustvom deteta u fazi transformacije (Marta tog dana dobija svoju prvu menstruaciju) ukazuje na elemente coming of age žanra, ali standardno felinijevski razigrani film upoznaje nas sa više meštana i njihovih navika nego što je potrebno. Tu su, pri tome, i neki vrlo lokalni elementi čiji smisao tek mogu da pogađam- sveštenik govori pastvi za koga da glasaju na lokalnim izborima, jug Italije je skoro kao jug Srbije ako procenjujemo urbanistiku, rad komunalnih službi i odliv stanovništva. A na sve to, Rohrwacherova nemilosrdno doliva detalje iz "života po(d) katolicima" i tu ja nisam kompatibilan da razlučim satiru od realizma, jer meni sve izgleda kao ovo prvo. Uključujući i "nastavnicu katoličanstva" koja se u jednom trenutku, razočarana najavljenim odlaskom sveštenika u drugu eparšiju, baca na njegov prazan i nenamešten krevet, kao da je on sam u pitanju. Pretpostavljam da i to što Marta u jednom trenutku iseče svoju kosu ima nekog smisla. Jer Alice u više navrata kritikuje "raiunoizaciju" omladine i dece koja od malena uče da budu samo prelepi manekeni.
Ne znam da li to progovara pedofil u meni (što se babi snilo...), ali svaki put osećam snažno gađenje prema scenama u kojima dečaci i devojčice u gaćicama, polunagi defiluju kadrovima. U ovom filmu čak možete da vidite tek zapupele sisice male Marte i meni uopšte nije jasno kako su glumičini roditelji ili socijalne službe to dopustile. Nikada ne pravim barikade ispred umetničkih sloboda, ali iz aspekta ogavnog sveta u kome živimo ove stvari ne deluju samo krajnje neodgovorno, već i neukusno.
Što se rediteljskog postupka i fotografije tiče Corpo Celeste će vam se dopasti ako vam se dopala i Gomorra- u pitanju je isti, prljavi snimak opstanka na italijanskom dnu. Pardon, dnu Italije.
SELEKTAH: 5plus/10
Bolje da izbacim iz sebe sve kako sam shvatio, jer mi se čini da ako ostane još minut u meni ima sve da nestane.
Mala Marta (sjajna Yle Vianello) doseljava se na jug Italije, sa majkom i sestrom, i mora da se prilagodi novim uslovima života i školovanja, koji uključuju obilje Isusa Hrista i katoličke crkve. Marti nikako ne polazi za rukom da prihvati ponekad i grubo plasirana znanja o svemoći Hristove milosti. Ona na svakom koraku vidi primere licemerja i nečovekoljublja, a ono što ona sama ne vidi pokazuje nam rediteljka Alice Rohrwacher. To sve traje dok ne krene sa lokalnim sveštenikom po "Isusa na krstu" u neku planinsku zabit u kojoj više niko ne živi, gde još samo tamošnji pop čuva ostatke napuštene crkve. Tamo on Marti saopštava da je Isus morao biti lud i besan, što od prizora na koje je nailazio što od ljudi koji su ga s nerazumevanjem okruživali. U povratku i sveštenik i Marta shvataju zašto je Isus otišao iz njihovih srca tj na koji način se u njega može pustiti. U tom procesu Martu na simboličkom nivou možemo da posmatramo kao (malu) Magdalenu koja nakon opravdanih buntovničkih sukoba sa svetom oko sebe nalazi način da ga prihvati. U prilog toj tezi ide i činjenica da Marta tokom filma fokus sa svog tela (nosi sestrin brushalter kako bi imala veće grudi) vraća na duhovno- prvo isecanjem kose, a potom i duhovnom baptizacijom koju doživljava kada pobegne sa crkvene priredbe(sleš grand parade). S druge strane sveštenik čija se vera u lokalnu eparšiju svela na ravnodušno mirenje sa perpetomobilnom izloženošću raznoraznim trivijama, kroz par sati sa njom shvata da je zastranio i zaboravio da bude čovek. U službi boga.
Huh.
Sve ovo nije bilo nimalo lako. Jer film možda i nije o ovome. Samim prisustvom deteta u fazi transformacije (Marta tog dana dobija svoju prvu menstruaciju) ukazuje na elemente coming of age žanra, ali standardno felinijevski razigrani film upoznaje nas sa više meštana i njihovih navika nego što je potrebno. Tu su, pri tome, i neki vrlo lokalni elementi čiji smisao tek mogu da pogađam- sveštenik govori pastvi za koga da glasaju na lokalnim izborima, jug Italije je skoro kao jug Srbije ako procenjujemo urbanistiku, rad komunalnih službi i odliv stanovništva. A na sve to, Rohrwacherova nemilosrdno doliva detalje iz "života po(d) katolicima" i tu ja nisam kompatibilan da razlučim satiru od realizma, jer meni sve izgleda kao ovo prvo. Uključujući i "nastavnicu katoličanstva" koja se u jednom trenutku, razočarana najavljenim odlaskom sveštenika u drugu eparšiju, baca na njegov prazan i nenamešten krevet, kao da je on sam u pitanju. Pretpostavljam da i to što Marta u jednom trenutku iseče svoju kosu ima nekog smisla. Jer Alice u više navrata kritikuje "raiunoizaciju" omladine i dece koja od malena uče da budu samo prelepi manekeni.
Ne znam da li to progovara pedofil u meni (što se babi snilo...), ali svaki put osećam snažno gađenje prema scenama u kojima dečaci i devojčice u gaćicama, polunagi defiluju kadrovima. U ovom filmu čak možete da vidite tek zapupele sisice male Marte i meni uopšte nije jasno kako su glumičini roditelji ili socijalne službe to dopustile. Nikada ne pravim barikade ispred umetničkih sloboda, ali iz aspekta ogavnog sveta u kome živimo ove stvari ne deluju samo krajnje neodgovorno, već i neukusno.
Što se rediteljskog postupka i fotografije tiče Corpo Celeste će vam se dopasti ako vam se dopala i Gomorra- u pitanju je isti, prljavi snimak opstanka na italijanskom dnu. Pardon, dnu Italije.
SELEKTAH: 5plus/10
17 December 2012
COSMOPOLIS
Nakon filma A Dangerous Method mnogi su pomislili (isto što i ja)- da je Cronenberg dotakao dno. Cosmopolis, nažalost, nije ozbiljnije pridizanje sa istog
Cosmopolis, roman Dona DeLilla, pročitao sam pre desetak godina. Kao mlađi i luđi nego sada lepo sam se proveo u DeLillovoj hermetičnoj postavci u kojoj naš junak skoro sve vreme provodi zatvoren u superluksuznoj limuzini, na putu do svog brice. U vreme kada je pisan (2003) Cosmopolis je zamišljen kao kritika (vladara) sveta koji će nam se ukazati pet godina kasnije sa kolapsom Goldman Sachsa i ortaka mu, a i kao novi, apdejtovani psihološki sken Vol Strit biznismena čije je navike Bret Easton Ellis raskrinkao u American Psycho. Bavljenje ovim junakom tj ovakvim tipom junaka u 2012. svakako ima povoda s obzirom da svet i dalje živi u strahu od hirova megatajkuna koji njegovu budućnost drže u šaci. Cronenberg koji je za filmskog života u više navrata pravio filmove koji su išli ispred vremena u svojim naravoučenijima i kritici deluje kao logičan reditelj da Cosmopolisu omogući i filmski život. Tako gledano on je u tome uspeo samo u jednom trenutku- kada razočarani Benno Levin (vazda pred pucanjem slepoočnične vene, Paul Giamatti) uperi pištolj u biznismena Erica Packera (prilično dobar Robert Pattinson) i drekne mu: Očekivao sam da me spaseš! Posle toga ide mrak. A možda i pucanj. Ne znamo. Samo u tom trenutku Cronenberg se izdigao iz mora klišea i već prežvakanih navika "umornog new age biznismena" i pokazao svetu kako treba da razreši situaciju. Isus očigledno ne živi na Vol Stritu.
Ja sam već zaboravio da li je kod DeLilla Eric stigao kod brice, ali znam da mi je sam povod delovao kao demonstracija te bahatosti koju Vol Strit ima- da u sred haosa koji vlada gradom on po svaku cenu želi da ostvari nešto toliko banalno. Samo po sebi, priznajem, to i nije najmaštovitiji način da se neka teza iznese, ali je u kontekstu klaustrofiobične limuzine unutar koje biznismen, kao u podmornici, plovi i mesta gde želi da izroni imao neku skoro humanu dimenziju. Kod Cronenberga brica je veza sa Ericovim starim životom, to je čovek koji je sišao i njegovog oca, on je relikvija. Međutim i ta scena deluje nekako zbrzano i propušta da zaživi željenom emocijom. Ili bilo kojom drugom.
Cronenbergov Cosmopolis je poprilično stilizovan. Statičnost živih i neživih stvari ne izbija samo iz karoserije limuzine već i iz neprirodnog, teatralizovanog govora svih junaka. Cronenberg nije izabrao da oživi DeLillovu situaciju, već da je još više zakopa u izveštačenost. Što bi bio opravdan put da nam tokom njega nije ponudio seriju klišea, ponekad i bez mnogo logike. Tako Eric tokom puta vodi ljubav sa kurvom, ima mladu suprugu koja mu ne da đanu, jer nije spremna za to, u kola svraćaju supermladi Vol Strit hakeri koji rade za njega i koji su već na pragu svojih dvadesetih prezasićeni svim zemaljskim stvarima. Tu je i šef obezbeđenja koji se uzaludno trudi da u Erica ubaci malo zdravog razuma, zasipajući ga napomenama o njegovoj sve ugroženijoj bezbednosti. Eric je bezvoljan, on baš tog dana gubi stotine miliona dolara na pogrešnom kockanju sa kineskom valutom, on baš toga dana želi da se suprostavi svemu. A tu su i anarhisti i konceptualni (profesionalni?) protestanti kojima je Eric odavno neostvarena meta.
U tako zamišljenom sistemu ima mnogo elipsi koje zapravo ne teraju na razmišljanje već otrkivaju (tri) rupe u postavci. Eric je multimilijarder, baš kao i njegova žena. Pa, ipak, ona se gradom sleće slobodno, u taksiju (tražeči svoj auto), svi njihovi susreti su u prometnim i jeftinim dajnerima (sem poslednjeg). Reper koji je umro i koji je jedan od Ericovih idola, stradao je da Eric to nije ni znao, sahrana je istog dana kada je i ubijen, a povorka sa otvorenim kovčegom kruži gradom praćena hiljadama ljudi... Plus, u tom istom trenutku je i predsednik sa svojim anturažom u gradu i anarahisti imaju svoje proteste. Naša logika ima ipak ograničeno strpljenje i ograničen kapacitet. Ne može sve, jer onda ništa nema smisla.
Kao Eric Pattinson je tek malo življi nego kao vampir Edward i u transformaciji njegove ravnodušnosti sve izgubljenijeg raja u strah od sve konkretnijeg pakla mi upozajemo čoveka kome su se sve stvari desile prerano i iznenada i koji je nakon što je postao bog shvatio da će umreti kao i bilo koji bezveznjaković. On se upire iz sve snage da živi, da stvori smisao i da sačuva telo. Sve njegove konverzacije zapravo su (pseudo)filozofska prepucavanja koja je teško ispratiti čak i kad se nižu usporenim, dehumanizovanim tempom. Eric Packer je samo povod da Cronenberg sa nama podeli par maksima o životu koji nas okružuje. Takav koncept ne samo da umrtvljuje već i dezavuiše radnju i scene koje gledamo i čini Cosmopolis propuštenom prilikom da sad, kad je car manje-više go, vidimo na koji način brani kitu do kojom je tako samuvereno mlatarao do pre koju godinu.
SELEKTAH: 3/10
Cosmopolis, roman Dona DeLilla, pročitao sam pre desetak godina. Kao mlađi i luđi nego sada lepo sam se proveo u DeLillovoj hermetičnoj postavci u kojoj naš junak skoro sve vreme provodi zatvoren u superluksuznoj limuzini, na putu do svog brice. U vreme kada je pisan (2003) Cosmopolis je zamišljen kao kritika (vladara) sveta koji će nam se ukazati pet godina kasnije sa kolapsom Goldman Sachsa i ortaka mu, a i kao novi, apdejtovani psihološki sken Vol Strit biznismena čije je navike Bret Easton Ellis raskrinkao u American Psycho. Bavljenje ovim junakom tj ovakvim tipom junaka u 2012. svakako ima povoda s obzirom da svet i dalje živi u strahu od hirova megatajkuna koji njegovu budućnost drže u šaci. Cronenberg koji je za filmskog života u više navrata pravio filmove koji su išli ispred vremena u svojim naravoučenijima i kritici deluje kao logičan reditelj da Cosmopolisu omogući i filmski život. Tako gledano on je u tome uspeo samo u jednom trenutku- kada razočarani Benno Levin (vazda pred pucanjem slepoočnične vene, Paul Giamatti) uperi pištolj u biznismena Erica Packera (prilično dobar Robert Pattinson) i drekne mu: Očekivao sam da me spaseš! Posle toga ide mrak. A možda i pucanj. Ne znamo. Samo u tom trenutku Cronenberg se izdigao iz mora klišea i već prežvakanih navika "umornog new age biznismena" i pokazao svetu kako treba da razreši situaciju. Isus očigledno ne živi na Vol Stritu.
Ja sam već zaboravio da li je kod DeLilla Eric stigao kod brice, ali znam da mi je sam povod delovao kao demonstracija te bahatosti koju Vol Strit ima- da u sred haosa koji vlada gradom on po svaku cenu želi da ostvari nešto toliko banalno. Samo po sebi, priznajem, to i nije najmaštovitiji način da se neka teza iznese, ali je u kontekstu klaustrofiobične limuzine unutar koje biznismen, kao u podmornici, plovi i mesta gde želi da izroni imao neku skoro humanu dimenziju. Kod Cronenberga brica je veza sa Ericovim starim životom, to je čovek koji je sišao i njegovog oca, on je relikvija. Međutim i ta scena deluje nekako zbrzano i propušta da zaživi željenom emocijom. Ili bilo kojom drugom.
Cronenbergov Cosmopolis je poprilično stilizovan. Statičnost živih i neživih stvari ne izbija samo iz karoserije limuzine već i iz neprirodnog, teatralizovanog govora svih junaka. Cronenberg nije izabrao da oživi DeLillovu situaciju, već da je još više zakopa u izveštačenost. Što bi bio opravdan put da nam tokom njega nije ponudio seriju klišea, ponekad i bez mnogo logike. Tako Eric tokom puta vodi ljubav sa kurvom, ima mladu suprugu koja mu ne da đanu, jer nije spremna za to, u kola svraćaju supermladi Vol Strit hakeri koji rade za njega i koji su već na pragu svojih dvadesetih prezasićeni svim zemaljskim stvarima. Tu je i šef obezbeđenja koji se uzaludno trudi da u Erica ubaci malo zdravog razuma, zasipajući ga napomenama o njegovoj sve ugroženijoj bezbednosti. Eric je bezvoljan, on baš tog dana gubi stotine miliona dolara na pogrešnom kockanju sa kineskom valutom, on baš toga dana želi da se suprostavi svemu. A tu su i anarhisti i konceptualni (profesionalni?) protestanti kojima je Eric odavno neostvarena meta.
U tako zamišljenom sistemu ima mnogo elipsi koje zapravo ne teraju na razmišljanje već otrkivaju (tri) rupe u postavci. Eric je multimilijarder, baš kao i njegova žena. Pa, ipak, ona se gradom sleće slobodno, u taksiju (tražeči svoj auto), svi njihovi susreti su u prometnim i jeftinim dajnerima (sem poslednjeg). Reper koji je umro i koji je jedan od Ericovih idola, stradao je da Eric to nije ni znao, sahrana je istog dana kada je i ubijen, a povorka sa otvorenim kovčegom kruži gradom praćena hiljadama ljudi... Plus, u tom istom trenutku je i predsednik sa svojim anturažom u gradu i anarahisti imaju svoje proteste. Naša logika ima ipak ograničeno strpljenje i ograničen kapacitet. Ne može sve, jer onda ništa nema smisla.
Kao Eric Pattinson je tek malo življi nego kao vampir Edward i u transformaciji njegove ravnodušnosti sve izgubljenijeg raja u strah od sve konkretnijeg pakla mi upozajemo čoveka kome su se sve stvari desile prerano i iznenada i koji je nakon što je postao bog shvatio da će umreti kao i bilo koji bezveznjaković. On se upire iz sve snage da živi, da stvori smisao i da sačuva telo. Sve njegove konverzacije zapravo su (pseudo)filozofska prepucavanja koja je teško ispratiti čak i kad se nižu usporenim, dehumanizovanim tempom. Eric Packer je samo povod da Cronenberg sa nama podeli par maksima o životu koji nas okružuje. Takav koncept ne samo da umrtvljuje već i dezavuiše radnju i scene koje gledamo i čini Cosmopolis propuštenom prilikom da sad, kad je car manje-više go, vidimo na koji način brani kitu do kojom je tako samuvereno mlatarao do pre koju godinu.
SELEKTAH: 3/10
14 December 2012
MISLIM DA ME PITA DA LI SAM ZA PLES
Samo večeras samo večeras samo večeras samo večeras samo večeras samo večeras samo večeras...
...do ranih jutarnjih časova.
I sutra to nešto.
Slično.
ДА ПЛЕЈЛИСТ
Kiki Hitomi - Portishead (Machine Gun) x Sister Nancy ( Bam Bam) x Ras G
Hirsute Pursuit - Boys Keep Swinging
Charli XCX - Cloud Aura ft Brooke Candy
Big Boi - Lines (Feat. ASAP Rocky And Phantogram)
Lana Del Rey - Ride (Barretso Remix)
Azealia Banks - 212 (Plainview Remix)
Ahmad Al Kosem - Ma Dal Anouh (I Will Grieve Until I See Her Again)
Larry Gus - Hutting
DJ Kentaro Feat. XLII - Higher
Lianne La Havas - Forget (Mele remix)
Hyetal - Searchlight (Stay+ Remix)
Dark Sky - Zoom
Esben & The Witch - Chorea (Christian AIDS Remix)
Jimmy Edgar - MACHINEGUN EDIT
Toto - [Africa] Bless The Rains [LNTG Epic Journey]
...do ranih jutarnjih časova.
I sutra to nešto.
Slično.
ДА ПЛЕЈЛИСТ
Kiki Hitomi - Portishead (Machine Gun) x Sister Nancy ( Bam Bam) x Ras G
Hirsute Pursuit - Boys Keep Swinging
Charli XCX - Cloud Aura ft Brooke Candy
Big Boi - Lines (Feat. ASAP Rocky And Phantogram)
Lana Del Rey - Ride (Barretso Remix)
Azealia Banks - 212 (Plainview Remix)
Ahmad Al Kosem - Ma Dal Anouh (I Will Grieve Until I See Her Again)
Larry Gus - Hutting
DJ Kentaro Feat. XLII - Higher
Lianne La Havas - Forget (Mele remix)
Hyetal - Searchlight (Stay+ Remix)
Dark Sky - Zoom
Esben & The Witch - Chorea (Christian AIDS Remix)
Jimmy Edgar - MACHINEGUN EDIT
Toto - [Africa] Bless The Rains [LNTG Epic Journey]
13 December 2012
DE ROUILLE ET D'OS
Breme nežnosti
Fun fact n.1: Jacques Audiard (reditelj ovog filma, kao i filmova A Prophet i The Beat That My Heart Skipped) nema 30 godina, kao što sam ja mislio, već 60!
Fun fact n.2: Marion Cotillard je i bez nogu seksi.
Fun fact n.3: Fun fact n.2 je bio spojler.
Čitao sam intervju sa Audiardom nakon gledanja ovog filma, pa za razliku od ground zero-a na kome obično stojim kada pišem recenzije, ovaj put vidim više no onaj pod brdom. De rouille et d'os ili Rust & Bone, kako je njegov engleski naziv i onaj koji Audiard više preferira, nastao je na bazi dve priče Craiga Davidsona. Dobra stvar je što je Audiard prvobitno želeo da u filmu umeša čak tri. Po njegovoj zamisli De rouille je melodrama sa naglašenim socijalnim momentom. Iako reći ovako nešto može da bude pleonazam, jer većina melodrama ne bi mogla bez socijalnog momenta, Audiard je hteo da naglasi da je realističnost i ozbiljnost kojom je on iskazan veća od one koju bi očekivali da je sve samo melodrama. Ovaj što ga je intervjuisao pominjao je braću Dardenne, a Audiard neki Houstonov film s kraja sedamdesetih koji nisam gledao.
Iskreno se nadam da će vam neke od informacija pružene u prethodnom pasusu pomoći u uživanju i razumevanju ovog filma, jer sam se baš iscimao da ih zapamtim.
De rouille.. je film o njemu. Mislim da je to bolji način da mu priđete nego da, pritisnuti težinom i neobičnošću njene tragedije, pomislite da se u filmu bavimo njom, jer ćete mnogo puta da se upitate- a što se bavimo njime, kada je ovo film o njoj. On (Matthias Schoenaerts, prvi put viđen u belgijskom Rundskop) je otac osmogodišnjeg dečaka koga je upravo, ako sam dobro razumeo, "iščupao" iz ruku majke prilično sumnjivih navika, koja živi i radi u Amsterdamu. Njih dvojica bez dinara, jedući ostatke tuđe hrane u vozu, stižu negde na francuski jug, kod njegove sestre. Tu on nalazi posao baunsera u jednoj diskoteci, a ubrzo počinje i da se kikboksuje za pare u ilegalnim fajtovima. Ona (Cotillard) je trenerka orka kitova u jednom vodenom parku koja doživi nesreću. Njih dvoje upoznali su se veče pre toga i tom prilikom on ju je odbranio u nekoj tuči ispred diskoteke i dopratio do njene kuće. I te večeri se ništa nije dogodilo. Par nedelja nakon nesreće ona okreće njegov broj i njihov život se nastavlja. I o tome je druga polovina filma. Otprilike.
Ako ste gledali Zeffirellijev The Champ onda znate da je najbolja melodrama o odnosu oca i sina odavno (1979) snimljena, ali uprkos Audiardovom naporu da svoju priču o ocu i sinu oslabi i razbije sa što više različitih elemenata (od kojih je i Cotillard jedan) tek jedan incident sa sinom na samom kraju filma je ono što boksera nokautira do te mere da pristaje da promeni način borbe, sa životom i ostalim priključenijima. Ali ono što se njemu dešava, naročito u poređenju sa onim što se njoj desi, nimalo nije zanimljivo, niti naročito zanimljivo prikazano- on je jedan nenaročito moralan čovek, polu-životinja, čak i u odnosu prema sinu, a duhovito ravnodušan i strpljiv u odnosu sa njom, zaglibljen u mulj evropskog gubitnika.
Nažalost, sam početak filma i pomenuti incident na kraju jedini su trenuci u kojima na slikovit način vidimo boksera i dečaka, pa može delovati da je sve to samo u svrhu građenja njegovog portreta. A ja mislim da nije.
U odnosu sa njom, kao što rekoh, on ispoljava neverovatnu količinu ne-empatije i ravnodušnosti da to deluje duhovito, čini ga humanim i, paradoksalno, najviše od svega pomaže njoj da se navikne na novonastale okolnosti u svom životu i krene da punom parom živi dalje. Od trenutka kada ju je upoznao on je bio tu za nju i, praktično, nikada je nije ostavio. Ona mu je uzvratila istom merom. Mogli bi to da nazovemo ljubavlju. Ja mislim da se romansa, baš kao i odnos oca i sina, izgubila u obilju usputnih i za njihov odnos nebitnih momenata (njegov prljavi posao sa kamerama, tuče, odnos sa sestrom). Ali, Audiard želi da bude slikar sveta.
Ono što je meni bilo najlepše u filmu to je fotografija koja deluje kao retuširani VHS snimci filmova osamdesetih, kao na razglednicama iz tog doba. Sjaj sunca na moru koji je pojeo sliku. Nasuprot tome kitovi i druženje sa njima dati su u daleko hladnijim tonovima, mutnim, vrlo depresivno izgledajućim, moram da priznam. Audiard je nekako i taj ekskluzivni momenat svog filma podveo pod istu estetsku "socijalu" svog filma. Radnici u supermarketu i kitovi u vodenom parku za njega su iste žrtve, samo različitih represija.
Marion Cotillard razvaljuje i pre i posle nesreće i predstavlja odličan kontrast (ako ne nešto svetliju nijansu) ništa manje sjajnom Schoenaertsu. Njegova alfamejlovska figura savršeno ide uz njene patrljke i prostetike i više je nego impresivno videti dvoje glumaca voljnih da arče talenat svojih tela, a ne samo duša.
SELEKTAH: 5/10
Fun fact n.1: Jacques Audiard (reditelj ovog filma, kao i filmova A Prophet i The Beat That My Heart Skipped) nema 30 godina, kao što sam ja mislio, već 60!
Fun fact n.2: Marion Cotillard je i bez nogu seksi.
Fun fact n.3: Fun fact n.2 je bio spojler.
Čitao sam intervju sa Audiardom nakon gledanja ovog filma, pa za razliku od ground zero-a na kome obično stojim kada pišem recenzije, ovaj put vidim više no onaj pod brdom. De rouille et d'os ili Rust & Bone, kako je njegov engleski naziv i onaj koji Audiard više preferira, nastao je na bazi dve priče Craiga Davidsona. Dobra stvar je što je Audiard prvobitno želeo da u filmu umeša čak tri. Po njegovoj zamisli De rouille je melodrama sa naglašenim socijalnim momentom. Iako reći ovako nešto može da bude pleonazam, jer većina melodrama ne bi mogla bez socijalnog momenta, Audiard je hteo da naglasi da je realističnost i ozbiljnost kojom je on iskazan veća od one koju bi očekivali da je sve samo melodrama. Ovaj što ga je intervjuisao pominjao je braću Dardenne, a Audiard neki Houstonov film s kraja sedamdesetih koji nisam gledao.
Iskreno se nadam da će vam neke od informacija pružene u prethodnom pasusu pomoći u uživanju i razumevanju ovog filma, jer sam se baš iscimao da ih zapamtim.
De rouille.. je film o njemu. Mislim da je to bolji način da mu priđete nego da, pritisnuti težinom i neobičnošću njene tragedije, pomislite da se u filmu bavimo njom, jer ćete mnogo puta da se upitate- a što se bavimo njime, kada je ovo film o njoj. On (Matthias Schoenaerts, prvi put viđen u belgijskom Rundskop) je otac osmogodišnjeg dečaka koga je upravo, ako sam dobro razumeo, "iščupao" iz ruku majke prilično sumnjivih navika, koja živi i radi u Amsterdamu. Njih dvojica bez dinara, jedući ostatke tuđe hrane u vozu, stižu negde na francuski jug, kod njegove sestre. Tu on nalazi posao baunsera u jednoj diskoteci, a ubrzo počinje i da se kikboksuje za pare u ilegalnim fajtovima. Ona (Cotillard) je trenerka orka kitova u jednom vodenom parku koja doživi nesreću. Njih dvoje upoznali su se veče pre toga i tom prilikom on ju je odbranio u nekoj tuči ispred diskoteke i dopratio do njene kuće. I te večeri se ništa nije dogodilo. Par nedelja nakon nesreće ona okreće njegov broj i njihov život se nastavlja. I o tome je druga polovina filma. Otprilike.
Ako ste gledali Zeffirellijev The Champ onda znate da je najbolja melodrama o odnosu oca i sina odavno (1979) snimljena, ali uprkos Audiardovom naporu da svoju priču o ocu i sinu oslabi i razbije sa što više različitih elemenata (od kojih je i Cotillard jedan) tek jedan incident sa sinom na samom kraju filma je ono što boksera nokautira do te mere da pristaje da promeni način borbe, sa životom i ostalim priključenijima. Ali ono što se njemu dešava, naročito u poređenju sa onim što se njoj desi, nimalo nije zanimljivo, niti naročito zanimljivo prikazano- on je jedan nenaročito moralan čovek, polu-životinja, čak i u odnosu prema sinu, a duhovito ravnodušan i strpljiv u odnosu sa njom, zaglibljen u mulj evropskog gubitnika.
Nažalost, sam početak filma i pomenuti incident na kraju jedini su trenuci u kojima na slikovit način vidimo boksera i dečaka, pa može delovati da je sve to samo u svrhu građenja njegovog portreta. A ja mislim da nije.
U odnosu sa njom, kao što rekoh, on ispoljava neverovatnu količinu ne-empatije i ravnodušnosti da to deluje duhovito, čini ga humanim i, paradoksalno, najviše od svega pomaže njoj da se navikne na novonastale okolnosti u svom životu i krene da punom parom živi dalje. Od trenutka kada ju je upoznao on je bio tu za nju i, praktično, nikada je nije ostavio. Ona mu je uzvratila istom merom. Mogli bi to da nazovemo ljubavlju. Ja mislim da se romansa, baš kao i odnos oca i sina, izgubila u obilju usputnih i za njihov odnos nebitnih momenata (njegov prljavi posao sa kamerama, tuče, odnos sa sestrom). Ali, Audiard želi da bude slikar sveta.
Ono što je meni bilo najlepše u filmu to je fotografija koja deluje kao retuširani VHS snimci filmova osamdesetih, kao na razglednicama iz tog doba. Sjaj sunca na moru koji je pojeo sliku. Nasuprot tome kitovi i druženje sa njima dati su u daleko hladnijim tonovima, mutnim, vrlo depresivno izgledajućim, moram da priznam. Audiard je nekako i taj ekskluzivni momenat svog filma podveo pod istu estetsku "socijalu" svog filma. Radnici u supermarketu i kitovi u vodenom parku za njega su iste žrtve, samo različitih represija.
Marion Cotillard razvaljuje i pre i posle nesreće i predstavlja odličan kontrast (ako ne nešto svetliju nijansu) ništa manje sjajnom Schoenaertsu. Njegova alfamejlovska figura savršeno ide uz njene patrljke i prostetike i više je nego impresivno videti dvoje glumaca voljnih da arče talenat svojih tela, a ne samo duša.
SELEKTAH: 5/10
12 December 2012
MOĆ VEŠTICA 11.12.2012. Bus + izvinjenje
Tinga Stewart - Smiling Faces – Pressure Sound - The Sound Doctor: Black Ark Singles and Dub Plates 1972-1978
Naomi Punk - The Feeling – Captured Tracks - The Feeling
Diggs Duke - Nine Winning Wives – Brownswood - Brownswood
Bubblers Nine
Mark Lanegan - Down In Yon Forest – Self-released - Dark
Mark Does Christmas
Ruby Fray - Mint Ice Cream (Feat. Calvin Johnson) - The
Business Select - Vol. 1
Horrid Red - Forever Is Too Long – Terrible - Celestial
Joy
Anaal Nathrakh - Of Fire, and Fucking Pigs – Candlelight
- Vanitas
Arthur Beatrice – Midland – Open Assembly 7”
Sade - Love Is Stronger Than Pride – Epic - Love Is
Stronger Than Pride
Palma Violets - Best Of Friends – Rough Trade 7”
Lonnie Holley - Here I Stand Knocking at Your Door – Dust
To Digital - Just Before Music
Yo La Tengo - Cornelia and Jane – Matador - Fade
Chromatics – Lady – Italians Do It Better - Kill for Love
Katy B x Geeneus x Jessie Ware – Aaliyah – Free download
- Danger EP
Lee Hazlewood -
The Night Before – Lights In The Attic - The LHI Years: Singles, Nudes
& Backsides (1968-71)
Diamond Rings - All The Time – Secret City - Free
Dimensional
Adam Green & Binki Shapiro – Collage – Rounder - Fall
Vex Ruffin - Flaming Torch – Stones Throw - Same Thing
Tomorrow
Twigs – Hide –Twig
- EP
Prurient - Chosen Books – Hydra Head - Worship Is The
Cleansing of the Imagination
Sammi Smith - Saunders Ferry Lane – Soul Jazz - Country
Soul Sisters: The Rise of Women in Country Music 1952-74
Rammstein - Mein Herz Brennt (Boys Noize Rmx) – Motor
City - Mein Herz brennt EP
Subscribe to:
Comments (Atom)