Najveći problem novog Tarantinovog filma je što on izgleda kako sam ga i zamišljao
Možda nisam u pravu.
Reservoir Dogs je bio ozbiljna sabotaža žanra. Sa Pulp Fiction Tarantino je patentirao svoj žanr. Sa Jackie Brown je pokušao njihov žanr. Sa Kill Bill se vratio svom žanru, da bi sa Death Proof opet probao njihov. Inglourious Basterds je, kao i Reservoir Dogs, bio još jedna smela i sumanuta sabotaža žanra. U Django Unchained svedoci smo, s jedne strane, nesumanute sabotaže njihovog žanra, a s druge skoro devedesetprocentnog manirizma u tretiranju svog žanra.
Možda sam u pravu.
Da, jasno mi je da sa scenarističke strane (pre svega na nivou osnovne postavke priče) Django Unchained predstavlja verovatno najhrabrije ostvarenje Quentinovo, jer za razliku od prethodnih intervencija na filmskoj zaostavštini, potom evropskoj istoriji, Quentin stiže i na homeland teren i to baš u onaj istorijski geto gde mu se Spike Lee već godinama vuče kao đule oko noge. Priča o oslobođenom robu (koga oslobađa nemački zubar!) i koji potom postaje (verovatno prvi crni) lovac na krimose i naokolo ostale robove šakom i kapom naziva "nigger" verovatno je najradikalnija postavka ikada za film za čiji je budžet iskeširano sto miliona dolara (koji, btw, ne sevaju u njemu baš naročito dobro utrošeno). Međutim, kada vas to prvo oduševljenje saznanjem o čemu je film adrenalinski šibne, naročito nakon efektne uvodne scene oslobađanja Djanga (koja je Quentin-by-the-book) sledi serija ne baš najveštije povezanih epizoda, nenaročito nadahnuto tarantinovski raspričanih scena, uz sada već dobrano istrošen treš/kemp stil bavljenja nasiljem (ne znam šta me je više nerviralo- tela koja se pogođena metkom ponašaju kao zgnječeni paradajz ili sloumoušni koji se sprdaju sa emocijom dok žele da je dočaraju).
Ukratko (sa spojlerima!): Django (odlični Jamie Foxx) je rob. Oslobađa ga dr King Schultz (pre-tarantinoizovani Christoph Waltz), bauntihanter, jer želi da mu ovaj pokaže neku braću krimosa za koje samo on zna kako izgledaju. Nešto kasnije shvatićemo da ne razumemo zašto se Schultz toliko iscimao oko svega, s obzirom da je suma koja se za braću "žive ili mrtve" isplaćuje smešna u odnosu na iznose koji će se kasnije spominjati. Usput, Django i Schultz se sprijatelje, Schultz mu ispriča mit o Brumhildi, kako se zove Djangova ljuba, nasilno otuđena od njega. Schultz predlaže Djangu da zajedno jure krimose, a da na proleće odu do plantaže u Misisipiju i pokušaju da otkupe njegovu Brumhildu. Django se prvo upušta u misiju obučen kao Luj XV, da bi nešto kasnije, nažalost, pribegao daleko konvencionalnijem "Miami Vice, Texas" izgledu. Epizoda sa Don Johnsonovim rančom i potonjom KKK sprdačinom prepoznatljiva je u Tarantinovoj scenarističkoj konstrukciji kao "intermeco za gledaoce" (i njegovu masturbaciju), ali ovde se upoznajemo sa svim elementima poprilično stereotipno dočaranog (za Quentinove standarde) "plantažnog kriminala" (vlasnik u belom, lepa crna posluga oko njega, zlostavljanje robova, bezubi staf sumnjivog morala) koji će QT samo reprizirati kad dođemo na imanje zloglasnog Calvina Candieja (neznamštadamislim o Leonardo Di Caprio). Istorijska doslednost očigledno nije bila problem. Pre nego što dođu na Candieland, Schultz, Calvin i Django zavešće nas da pomislimo da u nastavku filma treba očekivati nekakav šampionat u "crnom krvavom rvanju", ali od toga ne biva ništa. Zatim oni dođu na imanje, prepadne nas maskirani Samuel L Jackson (OPROSTITE MI NA POMISLI KOJA ZVUČI RASISTIČKI, PLIZ!!!) koji izgleda kao civilizovanija ekipa u Planet Of the Apes, dok njegova iritantnost kao lika raste iz minuta u minut i ovo je svakako jedan od retkih Tarantinovih likova za koje ovaj nije pokazao ni trunku simpatije. Sledi finale, obračun, najebavanje, QT-tvist (sa QT-ijem) i sedam minuta osvetničkog finala zbog koga se ovaj film u Srbiji zove Đangova osveta.
Baš kao što je Inglourious Basterds pokazao, a sada i Django Unchained, Tarantino ne ume da vodi jednu priču, njemu su konstantno potrebne ili logički postavljene epizode (Kill Bill) ili omnibusično vođena priča (Pulp Fiction) da bi uhvatio svoj ritam. Ako je u IB čitav film nekako bio izbalansiran masivnom uvodnom sekvencom sa Waltzom, u Django Unchained Tarantino maltene kao da pokušava da matematički izjednači trajanje svih epizoda ne bi li tako "mehanički" uspostavio neki ritam. Stvar postaje naročito zamorna u drugoj polovini filma (koji, inače,traje dva sata i 45 minuta!) kada se čini da njegov kraj nikada neće doći. Iako je špageti vestern reper u odnosu na koji Tarantino stilizuje svoju priču, akcione scene sem pomenutog paradajz efekta deluju prilično mlako i manjkaju i dinamičnijom koreografijom i kreativnijom režijom. Tu, naravno, mislim u odnosu na ludila na koja nas je navikao sam QT. Sve što se dešava u ovom filmu zaista je samo ono što ste negde i očekivali. I ništa više od toga. Django Unchained nikako ne uspeva da postane "widescreen" ni na jednom od nivoa, dok njegova povremena 4:3 rešenja neprijatno stvaraju utisak da ste na nekom kanalu u hotelu na moru uhvatili neki trešić iz sedamdesetih u kome nikako da se pojave Terence Hill i Bud Spencer.
SELEKTAH: 5minus/10
Možda nisam u pravu.
Reservoir Dogs je bio ozbiljna sabotaža žanra. Sa Pulp Fiction Tarantino je patentirao svoj žanr. Sa Jackie Brown je pokušao njihov žanr. Sa Kill Bill se vratio svom žanru, da bi sa Death Proof opet probao njihov. Inglourious Basterds je, kao i Reservoir Dogs, bio još jedna smela i sumanuta sabotaža žanra. U Django Unchained svedoci smo, s jedne strane, nesumanute sabotaže njihovog žanra, a s druge skoro devedesetprocentnog manirizma u tretiranju svog žanra.
Možda sam u pravu.
Da, jasno mi je da sa scenarističke strane (pre svega na nivou osnovne postavke priče) Django Unchained predstavlja verovatno najhrabrije ostvarenje Quentinovo, jer za razliku od prethodnih intervencija na filmskoj zaostavštini, potom evropskoj istoriji, Quentin stiže i na homeland teren i to baš u onaj istorijski geto gde mu se Spike Lee već godinama vuče kao đule oko noge. Priča o oslobođenom robu (koga oslobađa nemački zubar!) i koji potom postaje (verovatno prvi crni) lovac na krimose i naokolo ostale robove šakom i kapom naziva "nigger" verovatno je najradikalnija postavka ikada za film za čiji je budžet iskeširano sto miliona dolara (koji, btw, ne sevaju u njemu baš naročito dobro utrošeno). Međutim, kada vas to prvo oduševljenje saznanjem o čemu je film adrenalinski šibne, naročito nakon efektne uvodne scene oslobađanja Djanga (koja je Quentin-by-the-book) sledi serija ne baš najveštije povezanih epizoda, nenaročito nadahnuto tarantinovski raspričanih scena, uz sada već dobrano istrošen treš/kemp stil bavljenja nasiljem (ne znam šta me je više nerviralo- tela koja se pogođena metkom ponašaju kao zgnječeni paradajz ili sloumoušni koji se sprdaju sa emocijom dok žele da je dočaraju).
Ukratko (sa spojlerima!): Django (odlični Jamie Foxx) je rob. Oslobađa ga dr King Schultz (pre-tarantinoizovani Christoph Waltz), bauntihanter, jer želi da mu ovaj pokaže neku braću krimosa za koje samo on zna kako izgledaju. Nešto kasnije shvatićemo da ne razumemo zašto se Schultz toliko iscimao oko svega, s obzirom da je suma koja se za braću "žive ili mrtve" isplaćuje smešna u odnosu na iznose koji će se kasnije spominjati. Usput, Django i Schultz se sprijatelje, Schultz mu ispriča mit o Brumhildi, kako se zove Djangova ljuba, nasilno otuđena od njega. Schultz predlaže Djangu da zajedno jure krimose, a da na proleće odu do plantaže u Misisipiju i pokušaju da otkupe njegovu Brumhildu. Django se prvo upušta u misiju obučen kao Luj XV, da bi nešto kasnije, nažalost, pribegao daleko konvencionalnijem "Miami Vice, Texas" izgledu. Epizoda sa Don Johnsonovim rančom i potonjom KKK sprdačinom prepoznatljiva je u Tarantinovoj scenarističkoj konstrukciji kao "intermeco za gledaoce" (i njegovu masturbaciju), ali ovde se upoznajemo sa svim elementima poprilično stereotipno dočaranog (za Quentinove standarde) "plantažnog kriminala" (vlasnik u belom, lepa crna posluga oko njega, zlostavljanje robova, bezubi staf sumnjivog morala) koji će QT samo reprizirati kad dođemo na imanje zloglasnog Calvina Candieja (neznamštadamislim o Leonardo Di Caprio). Istorijska doslednost očigledno nije bila problem. Pre nego što dođu na Candieland, Schultz, Calvin i Django zavešće nas da pomislimo da u nastavku filma treba očekivati nekakav šampionat u "crnom krvavom rvanju", ali od toga ne biva ništa. Zatim oni dođu na imanje, prepadne nas maskirani Samuel L Jackson (OPROSTITE MI NA POMISLI KOJA ZVUČI RASISTIČKI, PLIZ!!!) koji izgleda kao civilizovanija ekipa u Planet Of the Apes, dok njegova iritantnost kao lika raste iz minuta u minut i ovo je svakako jedan od retkih Tarantinovih likova za koje ovaj nije pokazao ni trunku simpatije. Sledi finale, obračun, najebavanje, QT-tvist (sa QT-ijem) i sedam minuta osvetničkog finala zbog koga se ovaj film u Srbiji zove Đangova osveta.
Baš kao što je Inglourious Basterds pokazao, a sada i Django Unchained, Tarantino ne ume da vodi jednu priču, njemu su konstantno potrebne ili logički postavljene epizode (Kill Bill) ili omnibusično vođena priča (Pulp Fiction) da bi uhvatio svoj ritam. Ako je u IB čitav film nekako bio izbalansiran masivnom uvodnom sekvencom sa Waltzom, u Django Unchained Tarantino maltene kao da pokušava da matematički izjednači trajanje svih epizoda ne bi li tako "mehanički" uspostavio neki ritam. Stvar postaje naročito zamorna u drugoj polovini filma (koji, inače,traje dva sata i 45 minuta!) kada se čini da njegov kraj nikada neće doći. Iako je špageti vestern reper u odnosu na koji Tarantino stilizuje svoju priču, akcione scene sem pomenutog paradajz efekta deluju prilično mlako i manjkaju i dinamičnijom koreografijom i kreativnijom režijom. Tu, naravno, mislim u odnosu na ludila na koja nas je navikao sam QT. Sve što se dešava u ovom filmu zaista je samo ono što ste negde i očekivali. I ništa više od toga. Django Unchained nikako ne uspeva da postane "widescreen" ni na jednom od nivoa, dok njegova povremena 4:3 rešenja neprijatno stvaraju utisak da ste na nekom kanalu u hotelu na moru uhvatili neki trešić iz sedamdesetih u kome nikako da se pojave Terence Hill i Bud Spencer.
SELEKTAH: 5minus/10
Ova poslednju recenicu bi Tarnatino shvatio kao kompliment!? Za fanove je ovo dosta, mali pad je imao u DeathProof, sve od tada je standardno (meni dobro za ostale me zabole) A Spajk Li je usao vec na Kusturica-zonu, do jaja je obracunavati se sa Tarantinom ili B.Vilisom/Meklejnom, malo zapne kad treba da se snimi gledljiv smislen film!!
ReplyDeletei mene zabole za ostale
DeleteOvih dana kada se pojavljuju screeneri za Oscara tvojoj sreći kraja nema koliko vidim moj Slobodane jabuko sa grane. U svakom slučaju tvoj blog počinje da bude poprilično zanimljiv sa socioantropološke strane jer pokazuje vrlo lepo da ukoliko nekome daješ redovno za filmski obed dobro upakovane splačine, da će isti posle dužeg vremena potpuno izgubiti svest o tome šta je dobar a šta loš film.
ReplyDeleteAli što da ne na kraju krajeva u zemlji filmski slepih će i ovako i onako onog koji nešto jedva nazire kroz jedno oko smatrati za neviđenog poznavaoca filmske umetnosti, iako ta nazovi umetnost pretežno ume da liči na lokalnu seosku tv zabavu u kojoj Ćora harmonikaš iz Grand prodakšna ili Vlada Georgijev ( u varijanti za malo urbaniju populaciju ) biraju najraspevaniju dileju.
Sve u svemu filmovi koje pljuvaš se ne gledaju pa da ti neko uperi pištolj u glavu, filmovi u koje se kuneš su manje više mediokritetska wannabe umetnička ostvarenja a ono što vredi ili potpuno ne razumeš jer ti to nivo opšteg obrazovanja jednostavno ne dozvoljava ( čitaj Holy Motors ) ili i nemaš pojma da isti uopšte i postoje.
Samo napred Vujanoviću... Always keep fighting, Heavy Metal never dies !?! ;o)
kralju,
Deleteako je tebi potrebno da na moj blog dolaziš sa socioantropološke strane da bi se osećao dobro ja želim da znaš da je meni to skroz ok.
nažalost, nivo opšteg obrazovanja me i dalje sprečava da razumem tako upornu tužbalicu spram koncepta koji je formulisan kao "mislite MOJOM glavom".
DJANGO UNCHAINED Quentina Tarantina je film koji sadrži nekoliko ekstrema, kao i svi njegovi radovi. Problem je u tome što su ti ekstremi potpuno pogrešni, a ono što ostaje između njih nije dovoljno dobro da ih opravda. INGLOURIOUS BASTERDS je u sebi sadržao dva ekstrema koja su ga diskvalifikovala - prvi je bio vezan za formu - film se svodio na nekoliko napornih dijaloških scena što ga je znatno udaljavalo od ideje guys on a mission flicka, a druga ideja je bila da se ponudi jedan drastično drugačiji pogled na istoriju.
ReplyDeleteTaj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno. Druga dimenzija, istorijske persiflaže i uvođenje anahronističkih elemenata je nešto što je do te mere pase da je do tada već bilo viđeno čak i u srpskom filmu u rasponu od CRNOG GRUJE U NOBu do pesme Borisa Bizetića u filmu CRVENI UDAR Predraga Golubovića. Dakle, to je sve bilo drastično u formalnom preterivanju i bajato čak i za srpske standarde. Međutim, čudnovatost tog filma koje je bilo u globalnim okvirima je dovela do toga da se BASTERDS ne smatra toliko velikom havarijom i da nađe neku fan bazu.
DJANGO UNCHAINED je film koji, na svu sreću, na nivou bazične postavke želi da bude film a ne film-esej, dakle ovo obrni-okreni jeste movie. Ali, kada je movie, on je osrednji, a kada Tarantino želi da ga nadogradi to je ovog puta opet šuplje, isprazno, manje ili više potpuno neduhovito, a u pojedinim segmentima (recimo Big daddy kao proto-pimp na farmi robinja i KKK) čak i uvredljivo.
Ovo je film koji po obimu radnje i sadržaju ne bi smeo da bude duži od 100 minuta a Tarantino ga razvlači na 165 minuta što danas mogu sebi da dopuste ili veliki spektakli u kojima ima šta da se vidi, ili veliki autori koji imaju šta da kažu. DJANGO UNCHAINED ne nudi ni jedno ni drugo.
Robert Richardson je napravio izuzetan doprinos u KILL BILLu i u INGLOURIOS BASTERDS je ponudio zanimljivo osvetljenje i tretman ambijenata iako same scene koje je snimao nisu bile naročito dobro postavljene. U UNCHAINEDu, on nudi jednu vrlo konvencionalnu fotografiju, pristojnu ali ne naročito sugestivno, a Tarantinovo kadriranje je prilično akademsko, sporadično čak i šturo.
Jedan veliki deo problema leži u tome što Tarantino vrlo brzo izgubi ideju kako da snimi tolike količine dijaloga kojima je opteretio junake, naročito je r su njihovi odnosi bazirani na odnosima iz filmova u kojima ljudi me govore puno. Ovde međutim, likovi koji se definišu kroz postupke a ne kroz govor mnogo pričaju i njihova ispraznost se time razotkriva.
Sam Jackson ima najzanimljiviji lik u filmu, odanog house niggera koji po svaku cenu štiti svoga gazdu, i nažalost taj karakter radi kao karikaturu, ali uprkos svemu potencijal tog lika se oseća.
Di Caprio je solidan kao južnjački gazda, robovlasnik i šteta je što materijal nije dorastao njegovim glumačkim sposobnostima.
Nemci su ostavili značajan trag u špageti vesternu pre svega kroz učinak Klausa Kinsog. Christophe Waltz samo u kroz izmotavanje uspeva da emituje nekakvu neurozu, koja je kod Kinskog znamo bila mnogo autentičnija. Međutim, Waltz u ovom filmu kao da pere svoju "biografiju" iz uloge Hansa Lande jer njegov junak kroz svoj "topao" gotovo homoerotski odnos prema Djangu nosi drugi najproblematičniji ekstrem UNCHAINEDa.
Naime, Waltz bez zadrške igre nemačkog zubara koji je postao lovac na ucene i uzima Djanga kao vodiča na jednoj od misija. Međutim, zgađen ropstvom on oslobađa Djanga i poveden romantičarskim zanosom jer ga je Djangova priča podsetila na mit o Zigfridu i Brumhildi, on odluči da mu pomogne u pokušaju da se ponovo nađe sa svojom ženom. Waltz ovu bizarnu premisu igra sa punim ubeđenjem što ne samo da deluje apsurdno već stvara jedan naročito paternalistički odnos prema Djangu, jedan odnos prepun razumevanja za njega i frustracije koje je podneo kao rob čime apsolutno eliminiše bilo kakvu buddy hemiju.
nastaviće se...
nastavlja se...
ReplyDeleteDJANGO UNCHAINED je u suštini buddy film u kome nema nimalo buddy hemije sem Schultzovih bizarnih emocija prema Djangu koje su pritom iz današnje vizure bljutave a u kontekstu epohe u kojoj se sve dešava sasvim neočekuivane ako imamo u vidu tadašnji pogled na svet.
Pošto Django i Schultz provode jako puno vremena zajedno javlja se problem toga što među njima nema nikakve drame, oni se savršeno slažu i sve im savršeno uspeva.
U principu, tradicija vesterna ostavlja mogućnost za nastanak jako dugih filmova, setimo se recimo ONCE UPON A TIME IN THE WEST, ali to su filmovi koji su na nivou priče i karaktera znatno bogatiji od ovoga.
Na kraju, iako je fan blaxploitationa, Tarantino ne uspeva da stvori utisak istinskog crnačkog gneva koji je bio prisutan u blaxploitation vesternima iz sedamdesetih, kod njega uprkos priličnoj veštini za kreiranje ekstremnih postavki, ovde sve deluje dosta umiveno i u rukavicama, bez ikakve sočnosti.
Ako neko želi da vidi znatno bogatiju i superiorniju varijante ovakve priče, preporučujem maestralni SKIN GAME Paula Bogarta jedan od overlooked klasika slave vesterna.
Kad je reč o špageti tradiciji, Tarantino nudi nekoliko muzejskih detalja kao što je ubacivanje moderne muzike u epohu, ali nema tu italijanskog osećaja za stil, tako da čak i kicoš kao Calvin Candie deluje više kao junak iz američkog nego iz italijanskog filma.
Jamie Foxx je naslovni lik i prisutan je u skoro svim scenama ali u vlastitom filmu na planu uticaja na radnju on je epizodista. U tom pogledu, DJANGO UNCHAINED je priča o oslobađanju crnaca u kome glavnu reč i glavne odluke donose belci a crnac samo potura leđa i služi im kao fetiš za koji vezuju određene ideološke pozicije. Jamie Foxx sam po sebi nije sporan kao glumac ali sasvim sigurno da bi Will Smith bio ne samo bolji u toj ulozi već i ne bi dozvolio da mu junak bude ovoliko pasivan uprkos naslovnoj ulozi.
BASTERDS je film kome se ne bih vraćao. DJANGO ću eventualno pogledati još nekad jer je u samoj svojoj strukturi nepretenciozan, pa samim tim nema ogromnu grešku u temeljima kao prethodni film.
Ipak, rekao bih da je Tarantinu potrebno da sa jedne strane ojače dramske fundamente svojih priča a sa druge da osveži asortiman sitnih vezova kojima ih ukrašava pošto u DJANGOu ni jedno ni drugo ne stoji kako treba.
Druze/Drugarice napravi svoj blog, bice vrlo interesantno misliti i tvojom glavom.
ReplyDeleteStvarno Dimitrije sto ne pises na svom blogu nego zloupotrebljavas Vujanovicev?
ReplyDelete@anonymousi
ReplyDeletedimbo ima carte blanche da ovde piše šta god hoće kad god hoće.
Nemam nista protiv, neka pise cesce.
Delete