ZERO DARK THIRTY

Tampon locker

Tri filma/serije podmirili su, izgleda, moje potrebe o novijim američkim borbenim dejstvima: Three Kings, Davida O. Russella, koji se izbalansirano i metaforično osvrnuo na prave razloge američkih intervencija, Generation Kill, HBO-ova mini-serija po memoarima Rolling Stoneovog novinara Evana Wrighta, koja je dočarala kako izgleda moderan "apocalypse now" i Readacted, Briana De Palme, koji je pretvaranjem rata u reality show pokazao da su moderna američka ratovanja nešto što bez problema može biti "televised" kao i sve ostalo, samim tim scenaristički, rediteljski i glumački osmišljeno kako god producentima tj publici odgovara.

Zero Dark Thirty je pokušaj Kathryn Bigelow da kroz rekonstrukciju jurenja, nalaženja i ubijanja Osame Bin Ladena stvori utisak jednog špijunskog revenge flicka (mislim da je prvobitni naziv trebalo da bude I'm Going To Kill Bin Laden) koji prikazuje kako se incijalni napor najmoćnije svetske sile na kraju istopio u tvrdoglavost i upornost samo jedne CIA agentice za koju je potera za Bin Ladenom postala vrlo lična i vrlo vestern stvar. Ali tako da na kraju njen lični trijumf postaje trijumf te iste nacije pre svega kroz proslavu njene patriotske odanosti principima zajednice. Skoro odvratno, skoro nepodnošljivo i ne toliko neočekivano od cure koja je čak i u svojim najliberalnijim radovima (Point Break) gledala da pravda i zakon budu podmireni na isti način.

Ja, lično, nisam video poentu da se Kathryn tako brzo nakon (najprecenjenijeg filma ikada?) Hurt Locker ponovo vrati sličnom miljeu i temama. Tema hvatanja Bin Ladena i dalje mi se čini prebliska stvarnim događajima, a iskreno rečeno ne vidim ni njenu naročitu relevantnost po bilo šta, sem da bude melem duševnom bolu američkog naroda i Obamin adut na nedavnim predsedničkim izborima. Sa aspekta umetničke interpretacije stvarnosti ne vidim zašto bi trebalo da cenim ovu Syriana dramu (prva polovina) i deglamurizovanu Black Hawk Down akciju (druga polovina) pre svega prezačinjenu pokušajima da se održi jasan patriotski stav. Da su tokom jurnjave za Binom izginuli i svi junaci ovog filma bilo bi mi apsolutno svejedno. (Al)i taj trenutak doživeo bih kao nekakvu pravdu. Ovako- još jedna američka pobeda deluje bljutavo koliko i kad gledate stare "kaubojce" samo što sada znate da indijanci nisu nemci i debelo ste svesni njihove jednostranosti. Tu jednostranost naslutio sam u Zero Dark Thirty u ne toliko živopisnim scenama mučenja "terorista" od strane američkih agenata, zatim u diskretnim detaljima biografija CIA krstaša, poput one da je "poginula američka agentica bila majka troje dece", do samog hapšenja Bin Ladena i scena višestrukog ubistva u kojima ćete videti kako američki vojnik eksplicitno overava teroristu, ali ne i njegovu ženu, a na sekund ćete videti i leš deteta, ali ne i kada je ono i kako ubijeno. Bigelow je pazila da njeni momci budu tvrdi, muški, ali i da njihova vojnička čast ne bude okaljana. Ako vam ne smetaju ti momenti u filmu koji je o tim momentima i koji pokušava da ostane neutralan, ali realan, verujem da će vam Zero Dark Thirty pasti lakše.

Iako dat kao hronološka razglednica svih ključnih momenata, od zvučno dočaranog NajnIlevena (jer, božemoj, toliko puta smo sve to već gledali), preko uspostavljanja misije, jurenja za Binovim ortacima, saplitanja od strane komplikovano hijerarhisane američke administracije, do osmišljavanja i realizacije finalne misije, Zero Dark Thirty je zapravo, neuverljiv, mlitav i opštemestan (sve moji komplimenti) portret razvojne dekade agentice Maye (u totalnom miskastu Jessice Chastain) koja kroz jurnjavu za Binom uči posao i sazreva kao agent. Iako njena džonvejnštovina vremenom samo raste, Kathryn će nas na samom kraju filma, u afterpartiju misije, ostaviti nasamo sa Mayom i prepustiti nas njenim suzama. Iskrenim, ljudskim, ženskim, vi odaberite. Ja nisam znao zašto Maya plače, niti je ijedan atom mog tela i duše pokazivao nameru da empatiše sa njom. Bigelow stvara utisak kao da je Bin Ladenovim ubistvom Apollo sleteo na mesec i kao da je to pobeda svetskog, a ne samo američkog, naroda, ali ne verujem da ijedan ozbiljan intelektualac van Amerike (sad kad je Hitch mrtav) može da prepozna i svoj "mali korak" u svemu tome.

Jedini trag svetla i nekakve subverzije našao sam u angažovanju Chrisa Pratta (Parks and Recreation) kao role-model predstavnika jedinice koja je ubila Bin Ladena i Kylea Chandlera, kao jednog od vođa tima na terenu, kome treniranje agenata ne ide baš kao u Friday Night Lights. I, da, lim na supersoničnom helikopteru američke vojske propadne kao crep na krovu dok se vojnik pentra po njemu. To je bilo smešno.

Nazovite me teroristom, ali ja ne vidim poentu ovog filma.

SELEKTAH: 2minus/10