FAIRHORNS - Doki Doki Run (Invada)

Nije sve u drogama

Poslednjih dana (naročito pred san i uz Neil Youngovu autobiografiju) najviše slušam Deafheaven i njihov album Road To Judah iz 2011. Death metal odrastao na post-rocku. Zvuče kao Mogwai u kojima se neko dere kao da ga deru i dok pušta dušu... zaista čudesno.

Ne drogiram se.

Već duže vreme želim da vam pišem o Fairhorns debiju. On je na mojoj listi albuma među deset najboljih za prošlu godinu i ta lista tek treba da bude publikovana. To se obično dešava sredinom aprila, dan nakon što Popboks objavi svoju. Volim da se vezujem za ozbiljne medije.

Fairhorns je solo-projekat Matta Loveridgea, nekima od vas poznatog iz Geoff Barrowog benda Beak. Čitajući recenzije ovog albuma, da bih saznao o čemu se uopšte radi, shvatio sam da postoje izdanja na koja se on samotako nadovezuje i koja ga možda, možda i višestruko, nadvisuju svojim kvalitetom. Ali slušanje (nemačkog) kraut-roka i Tangerine Dream (to nije isto, a?) nikada mi nije bila jača strana. Sve mi je to kao da moram da prođem kroz proto-modele, a već uživam u skoro-klasicima. Poput ovoga. A i on sam zakačio mi se za uvo u 4. minutu i 15. sekundi poslednje pesme kada je grunula ritam mašina kao u DJ Shadowljevoj (morao sam) Stem/Long Stem ili kao u najboljim stvarima Young Gods. Satiranje. To mom srcu godi.

Realno ovo jeste electro-kraut-rock album čoveka koji se nije u potpunosti realizovao (a mislim rasprostro) u formalno daleko kompaktnijem Beak. Repetativnost, odvaljeni vokali, strujanje sintisajzera sačekuje vas već u uvodnoj, desetominutnoj Ragnarok. Sve deluje kao da ste sve već čuli. Malčice prebudženo. Evidentno računaju da ste nadrogirani kao bulja i da vam to neće smetati.

Ali, već kad počne Doki, Doki You're Fucking Dead, deluje da je pored bradatih kosmische muzičara Matt slušao i DJ Shadowa i Swans. Jer ova stvar zvuči kao da Swans obrađuju DJ Shadowa. Ritam je na nekim mantričnim udaraljkama ('nate one kuglice vezane za doboš pa na dršci, pa vi vrtite, a one udaraju), a gitarski dronovi prave atmosferu kakvu bi Shadow možda osmislio da je pravio saundtrak za Blade Runnera koji se dešava u Istanbulu. U narednoj stvari, Worried Thrumm, sve što sam vam rekao postaje još očiglednije. Čak se oseća i prisustvo sotone-replikanta.

Nakon te stvari ja sam već bio kupljen. Volim neveselu muziku. Ali nisam imao pojma da stvar koja se zove Puking (sledeća) može da zvuči tako zabavno, kao Deerhoof nekada, kao Flaming Lips zatvoreni u veš mašinu koja putuje kroz vreme u osamdesete. Ovo nije muzika. Ovo je muzička reklama za ovaj album. Jedva dva minuta.

Ne drogiram se. Jer i bez droga mogu da pomislim da je neka stvar, kao, recimo, Qiyamat ofr Onion Knights, nastala tako što je neko uzeo neku od pesama Mercury Rev sa (njihovog najboljeg albuma) Yerself Is Steam i pustio je unazad. Na pokvarenom blenderu. Muzika ima pravo da bude noćna mora, a ne samo da zvuči tako. Ili da plovi. Kao ribica. Koja je progutala ajpod na kome sviraju Stereolab, kao u Hectocotylus.

Ne drogiram se. Još uvek imam muziku koja to radi umesto mene.

SELEKTAH: 8/ 10