Jedan dobro zamišljen i ne baš najsrećnije realizovan jubilej
James, dakle, puni 50. Čak tri scenarista (dva veterana serijala Neal Purvis i Robert Wade i "gostujući" John Logan poznat po Gladiator i Last Samurai) prihvatila su se jubilejizacije Bondovog lika i dela. Po meni, postavili su sasvim logično pitanje- ima li 007, kao prototip hladnoratovskog oružja, smisla u ovim "globalnim vremenima" u kojima digitalni dugmići povlače više odluka nego stotine hiljada živih ljudi. Prateća pitanja o Bondovoj psihičkoj i fizičkoj spremi za obavljanje ovog "mladalačkog" posla efektno su provučena da pročačkaju Bondovu samouverenost. Sam zaplet, koji je uvek permutacija iste formule- zlikovac želi da naudi svetu, Bond mora da ga spreči, a tu je prvo jedna cica (koja pogine) i druga cica (koja ne pogine) da ulepša odbranu dobra, uz prateći set vatrometa akcije. Baš kako nas je Craigov(ski) Bond navikao- akcenat više nije na nadbondavanju bonda (gde je Brosnanov Bond dosegao sam vrh, rekao bih), nego na pojačanoj karakterizaciji junaka, dramski potkovanijoj akciji i vestern muškosti. Što se ovog poslednjeg tiče, novi "Bond" (mislim na film) je otišao najdalje prikazujući "novo globalno/digitalno doba" kao feminiziranu (skoro gej) aktivnost koju mogu da sprovode i sekaperse poput negativca Silve (Javier Bardem). Što se drame tiče, ona je vraćena u matericu, prvo kroz borbu dva "sina" oko/za/protiv majke (M) koja ih je obojicu izdala, drugo kroz Bondov bukvalni povratak korenima i cementiranje Škotske kao integralnog dela Britanije (eat that, budući izbori u Škotskoj!). Po meni jedini peh u ovako postavljenom procesu bio je angažman, "lajmija", Sama Mendesa.
Mendesovo nesnaženje u materij/materijalu očigledno je već od uvodne sekvence koja "postavlja" ceo film. Nakon militavo odrađenog jurenja ulicama Istanbula prelazi se na efektni moto-kros njegovim krovovima, da bi samo par minuta kasnije Bond bagerom gazio jedan od stubova nemačke industrije (WV bubu), nakon čega sledi jedna duuuga sekvenca šibanja na krovu voza za koju nije jasno da li pravi omaž ili redefiniše ikonografsku scenu akcije (koja nekako deluje kao standardni momenat Bondovog filma), i koja na kraju ne uspeva da bude ni po čemu drugačija u odnosu na ranije postavke. Opštem uzbuđenju ne pomaže ni potpuni miskasting neupečatljive i previše bibisijevske Naomi Harris (kao agentice Eve), koju ćemo, nažalost, viđati i u narednim filmovima.
Nakon toga, dolazi ono za šta je Mendes izgleda pozvan- da postavi i u okvirima Bondovske realnosti učini opipljivim Bondov osećaj da ovaj poziv više nije za njega, počevši od (emocionalne) izdaje koju mu je M priredila, preko prevremene sahrane, urušavajućeg samopouzdanja i zdravlja, i, naročito, naznaka novog doba oličenih u vidu Mallory-ja, novog MI6 supervizora (Ralph Fiennes), koji smatra da M više nije dorasla zadatku. Za Mendesa je ovo rutinski posao i on je kao takav odrađen. U ostalom, deluje nekako neprimereno baviti se brigama ostalih kada Bond izgleda kao da je oboleo od AIDS-a. Neplanirano, Mendes nam otkriva i da Craigov talenat ne prelazi mnogo van ledenog mišičijeg izgleda i suženih očiju i da je on zapravo odličan Bond za dajhardovske zadatke, ali ne i za šekspirolike motive. Međutim, Craig, barem, biva pošteđen dramskog izmotavanja kao Javier Bardem, koga Mendes nije uspeo da postavi ni kao stripovskog negativca, neo-Hannibal Lectorski pomerenog psihopatu niti kao sekapersastog osvetnika koji se poput Heathcliffa vraća u škotski hajlend da traži osvetu, već mu je ponuđeno da bude sve to troje. Kruna je uspešno izbegla da jedan takav izdajnik bude iz njihovih redova, pa je Silva jasno i precizno imenovan kao Tiago Rodriguez, čime je samo delimično ublažen bol slušanja Bardemovog nesavršenog engleskog. Konačno, čak i u najupečatljivijim scenama (kada skida lažne zube) gledalac je morao da se pita, zar po godinama i fizionomiji i po trudu da na njega liči svemu ovome ne bi više odgovarao Christopher Walken.
Mendes se poigrao efektno sa nekim "Bondovskim momentima", a sa nekima nije nikako. Među uspešnije spada omaž samoj Imperiji i njenoj nekadašnjoj slavi sa bekstvom starim, dobrim Aston Martinom koji se u novije vreme izgubio kao Bondovo vozilo ustupajući mesto proizvođaču koji producentima filma najviše plati. A nema ni Heinekena više, već je tu promućkani martini. S druge strane, Skyfall ozbiljno manjka "Bondovim curama" koje su vremenom postale ključni momenat filma, koliko i prezentacija Q-ovih majstorija. Francuskinja Berenice Lim Marlohe, kao prostitutka Severine, jedva da ima desetak minuta na filmu, a u trenutku kada neviljemtelovski najebe Mendes Bondu ne dopušta ni reda-radi oproštaj. Bezbojnu Naomi Harris sam već spomenuo, ali ona je Bondovska cura koliko i M. Glede naših očekivanja. Kada je u pitanju akcija, Mendes je ozbiljno podbacio pre svega neuverljivošću čak i unutar Bondovske "fantastike". Scena u kasinu je troma koliko i ona gušterolika stvorenja, a neverovatna koliko i činjenica da jedno takvo mesto čuvaju samo tri čuvara. Uprkos genijalnom setingu Silvinog skrovišta (i dalje ne znam da li to zaista postoji ili je CGI) deluje skoro cinično da bi jedan takav genije branio isto sa manje od deset ljudi, a da ga je Bond prevario upotrebom istog onog eplovog radija koji Liam Neesen koristi u Taken 2. A možda je baš to što svako svakoga može naći zahvaljujući takvoj zajebancijici Mendesova poruka "Bondovom dobu". Možda. Samo finale, koje je mastermajnd Silva godinama planirao svodi se na nasilnički, "francuskim stilom" dat, upad u zgradu vlade i pucačinu najjalovijeg tipa. Muški. Ali ne znamo zašto.
Kako sam Bond kaže, on je tu da uskrsne, i zato se vraća tamo gde je on počeo (Skyfall je ime farme/sirotišta/wassever gde je odrastao), simbolično ostaje bez "roditelja" koji ga je podigao i na kraju filma pred Mallory-ja staje kao Bond nove generacije. Isti, stari, samo sa novim samopouzdanjem. Otuda treba očekivati da će naredna dva Bonda biti više Quantum of Solace-povratak redovnim obavezama, nego neki dalji pokušaji dramtizacije Bondovog lika i sveta oko njega. Jer za ovo kratko vreme (Casino Royale - Skyfall) Bond je očovečovljen više nego što smo mislili da može da bude, sada nas zanima šta je ostalo od "Bonda" i šta će biti urađeno s tim.
SELEKTAH: 005/10
James, dakle, puni 50. Čak tri scenarista (dva veterana serijala Neal Purvis i Robert Wade i "gostujući" John Logan poznat po Gladiator i Last Samurai) prihvatila su se jubilejizacije Bondovog lika i dela. Po meni, postavili su sasvim logično pitanje- ima li 007, kao prototip hladnoratovskog oružja, smisla u ovim "globalnim vremenima" u kojima digitalni dugmići povlače više odluka nego stotine hiljada živih ljudi. Prateća pitanja o Bondovoj psihičkoj i fizičkoj spremi za obavljanje ovog "mladalačkog" posla efektno su provučena da pročačkaju Bondovu samouverenost. Sam zaplet, koji je uvek permutacija iste formule- zlikovac želi da naudi svetu, Bond mora da ga spreči, a tu je prvo jedna cica (koja pogine) i druga cica (koja ne pogine) da ulepša odbranu dobra, uz prateći set vatrometa akcije. Baš kako nas je Craigov(ski) Bond navikao- akcenat više nije na nadbondavanju bonda (gde je Brosnanov Bond dosegao sam vrh, rekao bih), nego na pojačanoj karakterizaciji junaka, dramski potkovanijoj akciji i vestern muškosti. Što se ovog poslednjeg tiče, novi "Bond" (mislim na film) je otišao najdalje prikazujući "novo globalno/digitalno doba" kao feminiziranu (skoro gej) aktivnost koju mogu da sprovode i sekaperse poput negativca Silve (Javier Bardem). Što se drame tiče, ona je vraćena u matericu, prvo kroz borbu dva "sina" oko/za/protiv majke (M) koja ih je obojicu izdala, drugo kroz Bondov bukvalni povratak korenima i cementiranje Škotske kao integralnog dela Britanije (eat that, budući izbori u Škotskoj!). Po meni jedini peh u ovako postavljenom procesu bio je angažman, "lajmija", Sama Mendesa.
Mendesovo nesnaženje u materij/materijalu očigledno je već od uvodne sekvence koja "postavlja" ceo film. Nakon militavo odrađenog jurenja ulicama Istanbula prelazi se na efektni moto-kros njegovim krovovima, da bi samo par minuta kasnije Bond bagerom gazio jedan od stubova nemačke industrije (WV bubu), nakon čega sledi jedna duuuga sekvenca šibanja na krovu voza za koju nije jasno da li pravi omaž ili redefiniše ikonografsku scenu akcije (koja nekako deluje kao standardni momenat Bondovog filma), i koja na kraju ne uspeva da bude ni po čemu drugačija u odnosu na ranije postavke. Opštem uzbuđenju ne pomaže ni potpuni miskasting neupečatljive i previše bibisijevske Naomi Harris (kao agentice Eve), koju ćemo, nažalost, viđati i u narednim filmovima.
Nakon toga, dolazi ono za šta je Mendes izgleda pozvan- da postavi i u okvirima Bondovske realnosti učini opipljivim Bondov osećaj da ovaj poziv više nije za njega, počevši od (emocionalne) izdaje koju mu je M priredila, preko prevremene sahrane, urušavajućeg samopouzdanja i zdravlja, i, naročito, naznaka novog doba oličenih u vidu Mallory-ja, novog MI6 supervizora (Ralph Fiennes), koji smatra da M više nije dorasla zadatku. Za Mendesa je ovo rutinski posao i on je kao takav odrađen. U ostalom, deluje nekako neprimereno baviti se brigama ostalih kada Bond izgleda kao da je oboleo od AIDS-a. Neplanirano, Mendes nam otkriva i da Craigov talenat ne prelazi mnogo van ledenog mišičijeg izgleda i suženih očiju i da je on zapravo odličan Bond za dajhardovske zadatke, ali ne i za šekspirolike motive. Međutim, Craig, barem, biva pošteđen dramskog izmotavanja kao Javier Bardem, koga Mendes nije uspeo da postavi ni kao stripovskog negativca, neo-Hannibal Lectorski pomerenog psihopatu niti kao sekapersastog osvetnika koji se poput Heathcliffa vraća u škotski hajlend da traži osvetu, već mu je ponuđeno da bude sve to troje. Kruna je uspešno izbegla da jedan takav izdajnik bude iz njihovih redova, pa je Silva jasno i precizno imenovan kao Tiago Rodriguez, čime je samo delimično ublažen bol slušanja Bardemovog nesavršenog engleskog. Konačno, čak i u najupečatljivijim scenama (kada skida lažne zube) gledalac je morao da se pita, zar po godinama i fizionomiji i po trudu da na njega liči svemu ovome ne bi više odgovarao Christopher Walken.
Mendes se poigrao efektno sa nekim "Bondovskim momentima", a sa nekima nije nikako. Među uspešnije spada omaž samoj Imperiji i njenoj nekadašnjoj slavi sa bekstvom starim, dobrim Aston Martinom koji se u novije vreme izgubio kao Bondovo vozilo ustupajući mesto proizvođaču koji producentima filma najviše plati. A nema ni Heinekena više, već je tu promućkani martini. S druge strane, Skyfall ozbiljno manjka "Bondovim curama" koje su vremenom postale ključni momenat filma, koliko i prezentacija Q-ovih majstorija. Francuskinja Berenice Lim Marlohe, kao prostitutka Severine, jedva da ima desetak minuta na filmu, a u trenutku kada neviljemtelovski najebe Mendes Bondu ne dopušta ni reda-radi oproštaj. Bezbojnu Naomi Harris sam već spomenuo, ali ona je Bondovska cura koliko i M. Glede naših očekivanja. Kada je u pitanju akcija, Mendes je ozbiljno podbacio pre svega neuverljivošću čak i unutar Bondovske "fantastike". Scena u kasinu je troma koliko i ona gušterolika stvorenja, a neverovatna koliko i činjenica da jedno takvo mesto čuvaju samo tri čuvara. Uprkos genijalnom setingu Silvinog skrovišta (i dalje ne znam da li to zaista postoji ili je CGI) deluje skoro cinično da bi jedan takav genije branio isto sa manje od deset ljudi, a da ga je Bond prevario upotrebom istog onog eplovog radija koji Liam Neesen koristi u Taken 2. A možda je baš to što svako svakoga može naći zahvaljujući takvoj zajebancijici Mendesova poruka "Bondovom dobu". Možda. Samo finale, koje je mastermajnd Silva godinama planirao svodi se na nasilnički, "francuskim stilom" dat, upad u zgradu vlade i pucačinu najjalovijeg tipa. Muški. Ali ne znamo zašto.
Kako sam Bond kaže, on je tu da uskrsne, i zato se vraća tamo gde je on počeo (Skyfall je ime farme/sirotišta/wassever gde je odrastao), simbolično ostaje bez "roditelja" koji ga je podigao i na kraju filma pred Mallory-ja staje kao Bond nove generacije. Isti, stari, samo sa novim samopouzdanjem. Otuda treba očekivati da će naredna dva Bonda biti više Quantum of Solace-povratak redovnim obavezama, nego neki dalji pokušaji dramtizacije Bondovog lika i sveta oko njega. Jer za ovo kratko vreme (Casino Royale - Skyfall) Bond je očovečovljen više nego što smo mislili da može da bude, sada nas zanima šta je ostalo od "Bonda" i šta će biti urađeno s tim.
SELEKTAH: 005/10
pre neki dan gledam po x-ti put The Departed, i svaki put imam osecaj da je Nicholson los izbor. Dobar glumac ali pogresan izbor za lik. Bardem je dobar glumac ali ne mislim da je miscast. A pogotovo Naomi H. Neverovatna lova koju je zaradio je pre rezultat neceg drugog ali sa distancom od mesec dana gledanja i dalje mislim isto-skyfall je solidan cak dobar film ali nije bas neki "bond", poslednja trecina filma, izolovan showdown je vise u stilu bourna!?
ReplyDeletesilvin hideout > http://en.wikipedia.org/wiki/Hashima_Island . Pozdrav !
ReplyDeletedanilo, sil(v)a si! mnogo hvala
Delete