piše: Crippled Avenger
U slučaju filma ZERO DARK THIRTY, radoznalost je bila jača od strpljenja i iskorišćena je ljubaznost Akademije koja nam je ponudila svoj DVD Screener. Srećom film zaslužuje ponovna gledanja, u bioskopu i svim drugim formama.
U ovom filmu Kathryn Bigelow u određenom smislu sublimira tri tendencije koje su postojale u njenom dosadašnjem radu, i pretvara ih u koherentnu celinu. U ZERO DARK THIRTY se susreću BLUE STEEL sa snažnom junakinjom koja pokušava da reši slučaj, K-19 kao istinita priča o vojnicima - žrtvi & subordinaciji i THE HURT LOCKER kao okretanje razbarušenijem "dokumentarnom" stilu, u kome doduše Kathryn čini pionirske korake još u filmu STRANGE DAYS čija je osnovna premisa da postoji uređaj koji može da prenese doživljaje. U tom pogledu, mislim da je jedna od nategnutih, mada opšte prihvaćenih teza to da film u kome postoji dosta pokreta kamere i nestabilnih kretnji kamere delo koje pretenduje na "dokumentarnost" iako su u proseku dokumentarni filmovi statičnije snimani od igranih. Pre će biti da je reč o odluci da se u nekom atipičnom ritmu, pokrivajući svih 360 stepeni prostora izlaže priča, umesto sa tradicionalnih 180. U tom smislu, ZERO DARK THIRTY iako je dosta sniman iz ruke, mada je zapravo vrlo kontrolisano kadriran, tretiran kao dokumentaristički postavljena priča, iako zapravo nije i mislim da je u rediteljskom postupku itekako prisutna autorska intervencija. Uostalom, drugačiji postupak očigledan je i po tome što direktor fotografije nije Barry Ackroyd, Loachov i Greengrassov "dokumentarista" već Gregg Frasier, Australijanac, koji je očigledno tu da nastavi tradiciju angažovanja tamošnjih DPjeva kada treba da se snime egzotični ambijenti, daleke lokacije i netaknuta priroda.
Pre svega, scenario Marka Boala prati tok događaja onako kako su se odvijali što podrazumeva da nema kauzalnosti na nivou priče i razvoja karaktera, ljudi ulaze i izlaze iz slučaja bez mogućnosti da se zaokruže, ali i da se propisno uvedu i tu Kathryn Bigelow pravi odlično rešenje na nivou podele - Jessica Chastain je glavni lik i jedini karakter koji ima razvoj i transformaciju, međutim star power u nizu drugih uloga omogućuje da se likovi efikasno uvedu, privuku pažnju i zauzmu svoje mesto u odnosu na glavnu junakinju. Iako ZERO DARK THIRTY nije star vehicle, i u tom pogledu je samo star making za Jessicu Chastain, ipak pokazuje kako se zvezde mogu iskoristiti u drugačijem kontekstu.
Na taj način je prevaziđen problem "istinitih" priča i njihovog specifičnog razvoja odnosno antiklimaktičnosti, bez podilaženja standardnim načinima postizanja bioskopske napetosti kojima se recimo okretao Ben Affleck i time dosta okrnjio svoj inače odličan film ARGO. Mislim da će ARGO i ZERO DARK THIRTY kao istinite priče o akcijama CIA na Bliskom Istoku, imati sličan odnos kao THE KINGDOM i THE HURT LOCKER u svoje vreme i svaki će imati svoje zastupnike.
Priča o lovu na Bin Ladena je detaljno predstavljena u medijima, a nedavno je na tu temu prikazan i jedan B-film Johna Stockwella sa minornim dometima. Dakle, ZERO DARK THIRTY se suočava sa velikim iskušenjem da publika ne samo da zna kako će se priča završiti već zna i većinu detalja kako je do tog ishoda došlo. Ipak, Kathryn Bigelow uspeva da unese dramu i napetost u sve te poznate ishode i da ih oživi u toj meri da je film zanimljiv čak i onima koji znaju sve detalje.
Možda deluje kao bizarno poređenje, ali ZERO DARK THIRTY u određenom smislu nosi sličnu "žensku" poetiku kao KLIP Maje Miloš. Oba govore o ženama opsednutim jednim muškarcem koje su spremne na sve samo da ga dobiju, to jest da dobiju ono što žele od njega. Na tom putu su spremne da podnesu razne muke i žrtve s tim što kod Maje Miloš u filmu junakinja sama trpi muke a junakinja "Maya" kod Kathryn nanosi bol drugima. U oba slučaja, junakinja je autonomna u odnosu na svoju okolinu, iako kod Maje Miloš ta okolina postoji ali suštinski ne utiče na junakinju i ne menja je, a kod Kathryn te okoline nema. Međutim, činjenica da je junakinja apsolutno sama, bez ikog svog, bez porodice, partnera i prijatelja čini da se oseti "prisustvo odsustva" odnosno da ovo bude jasno čitljiv koncept. Naravno, konteksti u kojima junakinje operišu su različiti jer u KLIPU reč je o tinejdžerki koja je prirodno pod nadzorom porodice dok se u ZERO DARK THIRTY junakinja osamostaljuje na ovom opsesivnom zadatku u kom se razvija od rookieja do glavnog arbitra da li je zaista lociran najveći američki neprijatelj.
Oba filma kroz jednu "malu priču" nude širu sliku, iako naravno oba govore o vrlo ograničenoj, marginalnoj grupi. Međutim, kao što je Majina junakinja lik kroz koji se prelamaju određene kontradikcije životnog doba i kulturnog koda rezultirajući opsesijom jedne vrste, tako se u ZERO DARK THIRTYju prelama opsesija celog jednog društva, oličena u potrebi da se ubiju ljudi koji su krivi za "11. septembar". U oba slučaja imamo junakinje koje je život "isklesao" da im se celokupna egzistencija svede na samo jednu želju, s tim što u ZERO DARK THIRTY junakinja uopšte ne zna šta će dalje kada je svoju želju ispunila, dok kod Maje junakinja ima želju koja podrazumeva neki produžetak priče. Naravno, u junakinju ZERO DARK THIRTYja je celo američko društvo delegiralo svoju želju i ona je svesna toga, tako da njena izgubljenost na kraju filma ima širu simboliku.
S druge strane, kao protivnik ljudi koji žive "neobično", sami, bez kučeta i mačeta, u stalnoj opasnosti, daleko od doma i bilo kakvog prostora u kome mogu da normalno funkcionišu, nalazi se Bin Laden koji se u filmu praktično ne vidi ali vodi potpuno obrnut način života - manje-više kod kuće, sa porodicom, u jednoj specifičnoj formi koja u psihološkom pogledu deluje daleko socijalizovanije od one koja je dostupna glavnoj junakinji. Sama scena egzekucije Bin Ladena sa porodicom i obezbeđenjem je nemilosrdna, nimalo nije glamurozna, odlično prikazuje entropiju i precizno planiranje ove vrste akcije, i ne nosi u sebi naročiti trijumfalizam.
Mučenje je prikazano kao modus operandi američkih agencija i sad posle gledanja filma nisam siguran u čemu je dilema koja se postavlja u javnosti. Naime, osnovni ideološki problem sa američkim mučenjem je bio u tome da je njihova administracija legalizovala te metode što ranije niko nije učinio. Ali, svi znamo da se mučenje koristi kao tehnika svakodnevno i da je to tako oduvek bilo. U ZERO DARK THIRTY se pokazuje da CIA muči zatvorenike, ali nije ovo prvi film u kome se to sprovodi, uostalom Jack Bauer je na televiziji doveo mučenje do paroksizma. Otud mi nije jasno, čemu tolika polemika da li ZERO DARK THIRTY glorifikuje mučenje ili ne, kada je to naprosto način rada cele jedne agencije. Pitanje da li je mučenje dalo rezultate ili ne zapravo nije relevantno jer rezultati s jedne strane postoje na terenu a CIA nije pokušala druge metode, dakle, možda mučenje ne daje optimalne rezultate ali se ne bi reklo da je CIA pokušavala nešto drugo, a sa mučenjem vidimo dokle je došla. ZERO DARK THIRTY to konstatuje, a u jednoj sceni pokazuje da pojedini agenti na mučenje i svoju umešanost gledaju krajnje karijeristički dakle da nemaju moralne dileme. S druge strane, da, ne desi se da se neko propije ili samoubije zbog mučenja, ali mislim da je već ovakav hladnokrvan odnos prema mučenju dosta ilustrativan i pokazuje ko su ti ljudi.
ZERO DARK THIRTY je prilično hladan prema svojim junacima i temi, ali čini mi se da itekako funkcioniše kao repertoarski film, s tim što predstavlja evoluciju u odnosu na standarde žanra kao što su filmovi iz sedamdesetih poput FRENCH CONNECTION ili CONVERSATION tada unapredili već postojeće forme policijskog filma, misterije i trilera. Kao što su tada Coppola, Friedkin i ostali stručnjaci radili pod uticajem Francuza i Italijana tako i sada možemo prepoznati ponešto od Audiardovog ili Assayasovog rukopisa u ZERO DARK THIRTY, uostalom Ramirez iz CARLOSa i Audiardov kompozitor su angažovani na ovom filmu. Dakle, čini mi se da ono što je arty u ZERO DARK THIRTY sada postaje nova vrsta standarda i da će za koju godinu ovo postati uobičajena filmska sredstva.
Kathryn Bigelow je u POINT BREAKu i STRANGE DAYSu dovela određene žanrovske koncepcije do savršenstva i umesto da ih nadalje reinterpretiora u istom stilu, otišla je korak dalje, i posle nekoliko različitih pokušaja, u raznim žanrovima, u ZERO DARK THIRTY formulisala novi oblik mainstreama. Iskorak koji je napravila u THE HURT LOCKERu sa epizodičnom strukturom, "nepoznatim" glumcima i hermetičnim glumcima, vratila je pola koraka nazad, pre svega gradeći kontinuirani narativ unutar epizodične strukture, sa poznatim glumcima i formulisala je novu funkcionalnu glavnotokovsku formu.
Naravno, možda glavni tok neće prihvatiti ovu novu formu kao novi standard, ali čini mi se da je "velika tema", "istorijski događaj", "reputacija velikog i nagrađivanog reditelja" poslednji slučaj da ovakva postavka mora da se "pravda" u američkom filmu.
SELEKTAH: 10/10
U slučaju filma ZERO DARK THIRTY, radoznalost je bila jača od strpljenja i iskorišćena je ljubaznost Akademije koja nam je ponudila svoj DVD Screener. Srećom film zaslužuje ponovna gledanja, u bioskopu i svim drugim formama.
U ovom filmu Kathryn Bigelow u određenom smislu sublimira tri tendencije koje su postojale u njenom dosadašnjem radu, i pretvara ih u koherentnu celinu. U ZERO DARK THIRTY se susreću BLUE STEEL sa snažnom junakinjom koja pokušava da reši slučaj, K-19 kao istinita priča o vojnicima - žrtvi & subordinaciji i THE HURT LOCKER kao okretanje razbarušenijem "dokumentarnom" stilu, u kome doduše Kathryn čini pionirske korake još u filmu STRANGE DAYS čija je osnovna premisa da postoji uređaj koji može da prenese doživljaje. U tom pogledu, mislim da je jedna od nategnutih, mada opšte prihvaćenih teza to da film u kome postoji dosta pokreta kamere i nestabilnih kretnji kamere delo koje pretenduje na "dokumentarnost" iako su u proseku dokumentarni filmovi statičnije snimani od igranih. Pre će biti da je reč o odluci da se u nekom atipičnom ritmu, pokrivajući svih 360 stepeni prostora izlaže priča, umesto sa tradicionalnih 180. U tom smislu, ZERO DARK THIRTY iako je dosta sniman iz ruke, mada je zapravo vrlo kontrolisano kadriran, tretiran kao dokumentaristički postavljena priča, iako zapravo nije i mislim da je u rediteljskom postupku itekako prisutna autorska intervencija. Uostalom, drugačiji postupak očigledan je i po tome što direktor fotografije nije Barry Ackroyd, Loachov i Greengrassov "dokumentarista" već Gregg Frasier, Australijanac, koji je očigledno tu da nastavi tradiciju angažovanja tamošnjih DPjeva kada treba da se snime egzotični ambijenti, daleke lokacije i netaknuta priroda.
Pre svega, scenario Marka Boala prati tok događaja onako kako su se odvijali što podrazumeva da nema kauzalnosti na nivou priče i razvoja karaktera, ljudi ulaze i izlaze iz slučaja bez mogućnosti da se zaokruže, ali i da se propisno uvedu i tu Kathryn Bigelow pravi odlično rešenje na nivou podele - Jessica Chastain je glavni lik i jedini karakter koji ima razvoj i transformaciju, međutim star power u nizu drugih uloga omogućuje da se likovi efikasno uvedu, privuku pažnju i zauzmu svoje mesto u odnosu na glavnu junakinju. Iako ZERO DARK THIRTY nije star vehicle, i u tom pogledu je samo star making za Jessicu Chastain, ipak pokazuje kako se zvezde mogu iskoristiti u drugačijem kontekstu.
Na taj način je prevaziđen problem "istinitih" priča i njihovog specifičnog razvoja odnosno antiklimaktičnosti, bez podilaženja standardnim načinima postizanja bioskopske napetosti kojima se recimo okretao Ben Affleck i time dosta okrnjio svoj inače odličan film ARGO. Mislim da će ARGO i ZERO DARK THIRTY kao istinite priče o akcijama CIA na Bliskom Istoku, imati sličan odnos kao THE KINGDOM i THE HURT LOCKER u svoje vreme i svaki će imati svoje zastupnike.
Priča o lovu na Bin Ladena je detaljno predstavljena u medijima, a nedavno je na tu temu prikazan i jedan B-film Johna Stockwella sa minornim dometima. Dakle, ZERO DARK THIRTY se suočava sa velikim iskušenjem da publika ne samo da zna kako će se priča završiti već zna i većinu detalja kako je do tog ishoda došlo. Ipak, Kathryn Bigelow uspeva da unese dramu i napetost u sve te poznate ishode i da ih oživi u toj meri da je film zanimljiv čak i onima koji znaju sve detalje.
Možda deluje kao bizarno poređenje, ali ZERO DARK THIRTY u određenom smislu nosi sličnu "žensku" poetiku kao KLIP Maje Miloš. Oba govore o ženama opsednutim jednim muškarcem koje su spremne na sve samo da ga dobiju, to jest da dobiju ono što žele od njega. Na tom putu su spremne da podnesu razne muke i žrtve s tim što kod Maje Miloš u filmu junakinja sama trpi muke a junakinja "Maya" kod Kathryn nanosi bol drugima. U oba slučaja, junakinja je autonomna u odnosu na svoju okolinu, iako kod Maje Miloš ta okolina postoji ali suštinski ne utiče na junakinju i ne menja je, a kod Kathryn te okoline nema. Međutim, činjenica da je junakinja apsolutno sama, bez ikog svog, bez porodice, partnera i prijatelja čini da se oseti "prisustvo odsustva" odnosno da ovo bude jasno čitljiv koncept. Naravno, konteksti u kojima junakinje operišu su različiti jer u KLIPU reč je o tinejdžerki koja je prirodno pod nadzorom porodice dok se u ZERO DARK THIRTY junakinja osamostaljuje na ovom opsesivnom zadatku u kom se razvija od rookieja do glavnog arbitra da li je zaista lociran najveći američki neprijatelj.
Oba filma kroz jednu "malu priču" nude širu sliku, iako naravno oba govore o vrlo ograničenoj, marginalnoj grupi. Međutim, kao što je Majina junakinja lik kroz koji se prelamaju određene kontradikcije životnog doba i kulturnog koda rezultirajući opsesijom jedne vrste, tako se u ZERO DARK THIRTYju prelama opsesija celog jednog društva, oličena u potrebi da se ubiju ljudi koji su krivi za "11. septembar". U oba slučaja imamo junakinje koje je život "isklesao" da im se celokupna egzistencija svede na samo jednu želju, s tim što u ZERO DARK THIRTY junakinja uopšte ne zna šta će dalje kada je svoju želju ispunila, dok kod Maje junakinja ima želju koja podrazumeva neki produžetak priče. Naravno, u junakinju ZERO DARK THIRTYja je celo američko društvo delegiralo svoju želju i ona je svesna toga, tako da njena izgubljenost na kraju filma ima širu simboliku.
S druge strane, kao protivnik ljudi koji žive "neobično", sami, bez kučeta i mačeta, u stalnoj opasnosti, daleko od doma i bilo kakvog prostora u kome mogu da normalno funkcionišu, nalazi se Bin Laden koji se u filmu praktično ne vidi ali vodi potpuno obrnut način života - manje-više kod kuće, sa porodicom, u jednoj specifičnoj formi koja u psihološkom pogledu deluje daleko socijalizovanije od one koja je dostupna glavnoj junakinji. Sama scena egzekucije Bin Ladena sa porodicom i obezbeđenjem je nemilosrdna, nimalo nije glamurozna, odlično prikazuje entropiju i precizno planiranje ove vrste akcije, i ne nosi u sebi naročiti trijumfalizam.
Mučenje je prikazano kao modus operandi američkih agencija i sad posle gledanja filma nisam siguran u čemu je dilema koja se postavlja u javnosti. Naime, osnovni ideološki problem sa američkim mučenjem je bio u tome da je njihova administracija legalizovala te metode što ranije niko nije učinio. Ali, svi znamo da se mučenje koristi kao tehnika svakodnevno i da je to tako oduvek bilo. U ZERO DARK THIRTY se pokazuje da CIA muči zatvorenike, ali nije ovo prvi film u kome se to sprovodi, uostalom Jack Bauer je na televiziji doveo mučenje do paroksizma. Otud mi nije jasno, čemu tolika polemika da li ZERO DARK THIRTY glorifikuje mučenje ili ne, kada je to naprosto način rada cele jedne agencije. Pitanje da li je mučenje dalo rezultate ili ne zapravo nije relevantno jer rezultati s jedne strane postoje na terenu a CIA nije pokušala druge metode, dakle, možda mučenje ne daje optimalne rezultate ali se ne bi reklo da je CIA pokušavala nešto drugo, a sa mučenjem vidimo dokle je došla. ZERO DARK THIRTY to konstatuje, a u jednoj sceni pokazuje da pojedini agenti na mučenje i svoju umešanost gledaju krajnje karijeristički dakle da nemaju moralne dileme. S druge strane, da, ne desi se da se neko propije ili samoubije zbog mučenja, ali mislim da je već ovakav hladnokrvan odnos prema mučenju dosta ilustrativan i pokazuje ko su ti ljudi.
ZERO DARK THIRTY je prilično hladan prema svojim junacima i temi, ali čini mi se da itekako funkcioniše kao repertoarski film, s tim što predstavlja evoluciju u odnosu na standarde žanra kao što su filmovi iz sedamdesetih poput FRENCH CONNECTION ili CONVERSATION tada unapredili već postojeće forme policijskog filma, misterije i trilera. Kao što su tada Coppola, Friedkin i ostali stručnjaci radili pod uticajem Francuza i Italijana tako i sada možemo prepoznati ponešto od Audiardovog ili Assayasovog rukopisa u ZERO DARK THIRTY, uostalom Ramirez iz CARLOSa i Audiardov kompozitor su angažovani na ovom filmu. Dakle, čini mi se da ono što je arty u ZERO DARK THIRTY sada postaje nova vrsta standarda i da će za koju godinu ovo postati uobičajena filmska sredstva.
Kathryn Bigelow je u POINT BREAKu i STRANGE DAYSu dovela određene žanrovske koncepcije do savršenstva i umesto da ih nadalje reinterpretiora u istom stilu, otišla je korak dalje, i posle nekoliko različitih pokušaja, u raznim žanrovima, u ZERO DARK THIRTY formulisala novi oblik mainstreama. Iskorak koji je napravila u THE HURT LOCKERu sa epizodičnom strukturom, "nepoznatim" glumcima i hermetičnim glumcima, vratila je pola koraka nazad, pre svega gradeći kontinuirani narativ unutar epizodične strukture, sa poznatim glumcima i formulisala je novu funkcionalnu glavnotokovsku formu.
Naravno, možda glavni tok neće prihvatiti ovu novu formu kao novi standard, ali čini mi se da je "velika tema", "istorijski događaj", "reputacija velikog i nagrađivanog reditelja" poslednji slučaj da ovakva postavka mora da se "pravda" u američkom filmu.
SELEKTAH: 10/10
Svideo ti se, super. Gledaću ga svejedno, ali ipak bolje da ti se svideo. Koliko god se ona žanrovski igrala, tj ekperimentisala svih ovih godina, meni njeni filmovi ili vrlo prijaju ili me inspirišu da o njima dugo mislim, dugo me drže pod utiskom. Go Kathryn.
ReplyDeleteDzesika Cestejn je primer relativno neugledne (da ne kazem nesto drugo) face koju kamera obozava do te mere da moze lagano da postane seks simbol, stagod to bilo danas. I sto je potpuno u redu jer devojka ima u sebi tu vrstu seksipila koja dolazi do izrazaja i kad je crna kratka (mama) i kad je u fazonu pedestih (tree of life). Ali dosta o njoj....prava misterija je zasto ovaj film dopsta mizerno prolazi u Americi, finansijski, da li je moguce da mu treba oskar da bi nagurao jos koji milion zarade!? Kazem to zbog daljeg rada Bigelou u holivudu, da zena moze da pokaze kako pravi interesantnije filmove od bivseg supruga koji smaara!
ReplyDeleteBilo je jasno da ce biti ozbiljan film onog momenta kada je Jessica Chastain prihvatila ulogu, pored toga sto je genijalna glumica, takodje ima i ''njuh'' za dobre filmove. Nadam se da ce joj ova uloga doneti i vise nego zasluzeni Oskar.
ReplyDeleteFilm inace dosta dobro prolazi u Americi, zaradio je milione u ogranicenoj distribuciji(prikazivan je u svega nekoliko bioskopa u NY i LA) i oborio rekorde. Stvar je u tome sto ce tek od 10. januara biti pusten u zvanicnu distribuciju, kako u SAD tako i u ostatku sveta. Ne sumnjam da ce odlicno proci, i pored ovog screener-a koji kruzi netom.
ReplyDeleteProblem sa prikazom mučenja u ovom filmu je
ReplyDelete1. U filmu izgleda kao da je mučenje efektan način dolaženja do informacija
što bar u ovom slučaju nije bilo tačno. Svo mučenje im nije dalo ikakve
korisne informacije a čovek koji je odao informaciju o Bin Ladenu odao
ju je nakon što su prestali sa mučenjem. Nikada tokom čitaog programa
mučenja nisu dobili ijednu bitnu informaciju. To je činjenica koja dobro
dokumentovana.
Ta njegova informacija bi pak bila beznačajna da gomilu drugih
informacija nisu dobili "dobrim starim" špijunski pristupom.
2. Uopšte se ne prikazuje da je čak i u CIA postojao veliki otpor prema tim
metodama.
Ovo nisu beznačajni detalji u filmu koji pretenduje da priča istoriju.
Jeste, to su argumenti koje navide i zastupnici i protivnici filma. Ali, film i kaze kako su inicijalne i polutacne informacije prikupljene mucenjem a bin Laden je nadjen kad su primenjene konvencionalnije spijunske tehnike, od dedukcije preko korupcije do tehnickih pomagala. Medjutim, uprkos neefikasnosti mucenja to ne znaci da se ono nije desavalo i da inicijalne informacije nisu tako skupljene. Brojni podaci svedoce da mucenje nije bilo efikasno, ali to ne osporava da se ono desavalo.
DeleteUostalom, osnovni paradoks americke primene mucenja bio je u tome da su najbrutalniji metodi poput waterboardinga primenjivani bezbroj puta. Ali, u filmu vidimo da su ubrzo prepoznali da je Abu Ahmed tema o kojoj niko ni pod mukama ne progovara. I onda su verovatno naucili kako da koriste i analiziraju laz i cutanje.
ReplyDelete