FLIGHT

Propuštena prilika da se napravi neo-noviholivudski film koji je redefinisao mejnstrim krajem sedamdesetih

Iskreno se nadam da ste pročitali šta je Crippled Avenger imao da kaže na ovu temu. Sad ja.

Nisam naročiti fan Roberta Zemeckisa, a sve manje volim i Denzela Washingtona. Gledajući Flight rekao bih da se ovaj prvi potrudio više nego ovaj drugi, iako komentari koje sam čitao oskarovski favorizuju ovog drugog. I dok je dobro što se Zemeckis manuo animiranih filmova, mislim da bi Denzel u budućnosti morao da jedno vreme provede u žanrovima atipičnim za njegov opus (komedija, romansa, parodija), kako bi svom nespornom talentu pružio malo više izazova od surih pogleda i Ishouldsaythisonlyonce intoniranih replika.

Flight ne želi da bude holivudski blokbaster, ali to na kraju, ipak, biva (doduše, za blokbaster ćemo još videti, jer se keš i dalje broji, ali "Holivud" je tu). Inicijalno oduševljenje time što ovo nije holivudski film katastrofe o hrabrom pilotu koji provodi ceo film spasavajući film od rušenja uz prateću saradnju "sa zemlje", uz kolaž putničkih drama, ubrzo je pobeđeno time da je ovo holivudski film iz žanra tzv angažovanih drama koje koriste psihološki portret junaka kao pesnicu za borbu sa problemom koji, očigledno, mori celo društvo. A ne samo njega. 

Moj prvi problem odnosi se na period u koji je ovaj film smešten. Uvodna sekvenca sa raskalašnim životom pilota, sa"buš-fleš"-om njegove partnerke, uz prateći šmek koji ga prati (čak i po kišnom danu!) dok ulazi u pilotsku kabinu, sve sa njegovim slobodnim izlaskom iz kokpita i obraćanje putnicima van istog ukazuju na lajfstajl i ponašanje jednog doba davno pre "mera opreza" koje je doneo "NajnIleven" i prateća PiSi industrija. Drugim rečima, Flight deluje kao nešto što je zamišljeno da se dešava u sedamdesetim, a realizovano danas. S obzirom na glamur i važnost koju je avio industrija odn "erlajn" industrija imala u Americi doba pre nego što su avioni postali oruđe samoubica deluje kao pogodnije za priču o njenom moralnom urušavanju. Simbolika i konotacije koje bi sa sobom nosila činjenica da je u tom periodu glavni junak "crni" pilot imale bi daleko veću težinu, jer bi se na njih gledalo kroz prizmu rasizma koji izaziva "ostvareni" Afro-Amerikanac, poput Obame. Ovako, kapetan Whip Whitaker (Denzel) kao svoju konstitutivnu crtu ima samo to što je alkoholičar.

Drugo, efektnost njegovog spasavanja aviona koji se ruši, odnosno efektnost same avionske katastrofe u nastavku filma (odnosno "leta") nigde nije izbalansirana odgovarajućim "neviđenim" (a mislim "neklišeiziranim") dramskim postupkom. Osim ako dva majstorska pojavljivanja Johna Goodmana ne želite da na silu uporedite sa spektakularnošću prizora putničkog aviona koji leti naopačke. Zemeckis od nečega što bi mogli da nazovemo očekivanim tokom "intervencije" (prema engl. "intervention") beži mešanjem nekakve polumrtve festivalske (sve vreme gorim da kažem arthaus) drame sa tipičnim žanrovskim rešenjima korporativnog/sudničkog trilera. Dok se avion ruši, jedna devojka "na zemlji", Nicole (Kelly Reilly) overdozira na dopu (još jedan neveseo simbol Amerike sedamdesetih). U okolnostima koje bi se mogle opisati kao seting ultimativnog festivalskog filma, Whip je upoznaje u bolnici dok jedan oboleli od raka pravi kontrast spram onoga što oni "zdravi & pravi", dok ih bog još voli, izvode gluposti u životu tj prepuštaju se zlim porocima. Nakon toga, ženskaroš Whip počinje da se vezuje za Nicole, ali u njenoj borbi sa svojim porokom on ne nalazi dovoljno inspiracije za sopstvenu borbu.

Pritisnut istragom koja treba da dokaže da je bio pijan dok je vozio avion (pa čak i tako dobro), Whitaker  sve više pije i serija klišea, od izlaska sa AA sešna do svađe sa Nicole, kulminira upadanjem u dom svoje bivše žene i pravljenja scene sa "bivšim" sinom. I kada nas, nakon događaja u hotelskoj sobi, Zemeckis obraduje da će ovo biti film poput Leaving Las Vegas u kome naš junak sa svojim porokom proleće ogradu iznad provalije, Zemeckis nas podseća na to da ovaj holivudski film mora da se završi "inspirativno" i poučno, i film pravo niotkuda postaje priča u priči (koju Whitaker priča okupljenim zatvorenicima i time duplira edukativni momenat iste), da bi odmah zatim stigao i epilog u vidu izmirenja sa sinom koji je došao po svoje parče priče i otvorio prostor da Whitaker još jednom (!) ispriča ono što smo čuli (čime je insistiranje na poučnosti ove priče zacementirano u pločnike Holivuda). 

Moram priznati da sam pomalo bio začuđen i Zemeckisovim krajnje banalnim uplitanjem hrišćanskih motiva, od tipičnih satanskih iskušenja kojima Whitaker nije odoleo (poroci, kurve), preko činjenice da prilikom pada avion ruši toranj crkve i prekida baptistički ritual krštenja (definitvni raskid sa bogom?) do momenta na suđenju na kome Whitaker izgovara "God help me" i nakon čega prvo priznaje istinu, a potom njegov život kreće u boljem i ispravnijem smeru. Dodajte na to i činjenicu da je film prigodno u Americi pušten u predbožićnom periodu i možda će u vaše razočaranje kapnuti ona kap koja će preliti čašu. Kao u mom slučaju.

Flight je propustio priliku da na način autora koji su redefinisali Holivud tokom sedamdesetih obnovi ideju dobrog, lošeg (psihotičnog) momka i da kroz poznatu žanrovsku matricu ponudi atipičnu priču o individui koja strada pod udruženim teretom sopstvenih slabosti i korporativnog amorala. Bez mogućnosti za iskupljenje. I to sve pred Božić! Eh.

SELEKTAH: 4minus/10