ATOMS FOR PEACE - AMOK (XL)

(Zašto) ovo nije novi Radiohead album (?)

Iako će se bez sumnje među vama pojaviti neki "milan" ili "Ana Yorke" da objasne zašto sve nije kao što sam napisao tj kako zapravo jeste, evo nekoliko stvari koje se meni čine toliko očiglednim da ne moram da ih dokazujem:
- Thom Yorke nije Damon Albarn.
- Thom Yorke jeste za Radiohead ono što je Damon Albarn za Blur.
- Thom Yorke nije za Atoms For Peace ono što je Damon Albarn za Gorillaz ili The Good The Bad The Queen
- bilo bi super da je Thom Yorke za Atoms For Peace ono što je Damon Albarn za Rocket Juice & The Moon (ali ni ovako nije loše)
- Thom Yorke ili jeste ili jako dobro imitira "zvuk Radiohead"
- da je AMOK izašao pod firmom "Radiohead" dobio bi više pažnje nego ovako, a svakako istu zaslužuje
- AMOK je samo tako bolji od King Of Limbs

Atoms For Peace, za vas malo koji to ne znaju, jer ih ne zanima, čine: Thom Yorke, Nigel Godrich (višegodišnji producent i prijatelj benda), Flea (basista Riblje čorbe), Mauro Refosco (perkusionista Davida Byrnea) i bubnjar Joey Waronker. Već letimično preslušavanje albuma pokazaće vam da jedan basista, jedan perkusionista i jedan bubnjar nisu mogli ništa jednom mastermajndu i jednom producentu- AMOK zvuči onoliko i onako neorganski ritmično koliko i prosečan album Radiohead (od Kid A naovamo minus Hail To The Thief). AMOK zvuči kao Yorkov solo The Eraser tj kao Radiohead na putu od Amnesiac ka In Rainbows tj kao bend koji je The Eraser svirao uživao (i to kako oni koji su ih gledali- jako dobro) i sada se našao da nešto slično realizuje kao "zajedničkiji" projekat.

Ono što je AMOK učinilo rado slušanim albumom u mom vremenu jeste opuštenost sa kojom Yorke peva. Iako pesme formalno podsećaju na Radiohead krletku (u kojoj je Yorke sebe dobrovoljno kiborgizovao u fleksibilan instrument), AMOK, poput Godrichovog projekta Ultraista, dopušta pevaču/Yorkeu da bude od krvi i mesa i da pesmama udahne više ljudskosti nego što je to bila namera na albumima postmilenijumskog dela karijere Radiohead. Žao mi je što sličnu nameru nisu imali i ostali učesnici projekta, ali sve deluje kao da su oni iz matičnih bendova "pobegli" da bi uradili nešto drugo, nešto što Yorke već radi sa svojim bendom.

Slično The Eraser, a svakako više nego King of Limbs, AMOK zvuči kompaktno, kao pop album, kao elektro-rok album, kao post-Radiohead album, kao nešto što je ukotvljeno u onome što okupljeni muzičari vole da sviruckaju ili bi voleli da probaju, više nego ambicijama, očekivanjima, "pomeranjima" i tim drugim pobudama kakve bi očekivali od projekta u koji je uključen Thom Yorke.

Dropped mi je kao sestrica od Idioteque. Isti strugajući Autechre ritmovi, New Order elegija i raspevani Yorke. Dropped mi je najdraža trenutno. Deafault i Dropped su praktično jedna te ista pesma, te sve rečeno za prvo važi i za drugu. A verovatno i za nešto sporiju Judge Jury Executioner. Unless se vraća u 90ineku i demonstrira kako bi Yorke zvučao da je imao priliku da uradi neku stvar sa Weatherallovim Sabres Of Paradise. Stuck Together Pieces mogu da zamislim u verziji Chrisa Rea, na početku nekog od nastavaka Road To Hell. Uvodna Before Your Eyes je 1/1 Radiohead sa nešto egzotičnijom perkusijom i Fela-friendly gitarom i bez problema bi mogla da se nađe na nekom "expanded" izdanju Kid A. Pesmu kao što je Air-ična Ingenue očekujem da čujem na novom albumu Justina Timberlakea. U Reverse Running Yorke pokazuje da u njemu i dalje ima dovoljno "belog soula" iako je polu-čovek, polu-okkompjuter. Naslovna tema je taj neki elektrokraut koji su Radiohead patentirali, zaštitili i Yorke uprkos naporima ne može da ga se ratosilja ni kad jedan bend zameni sasvim drug(ačij)im. Od vas samih zanima koliko je to sad već jedna zamorna vrlina ili nepodnošljiva mana.

AMOK je jedan lep album. I sve lepši što mu više slobode date.
Ja sam probao da neke od stega sa njega zbacim ovom recenzijom.

SELEKTAH: 8/10