Iako je Anderson slikao ovaj film na 70mm traci čini mi se da mu je to samo omogućilo da njegov film pred nas iznese još više praznine
Svi su me ispalili. I Spielberg, i Haneke, i Tarantino, i O'Russell (najmanje), a sada i Paul Thomas Anderson. Govorim, naravno, o živim i aktivnim rediteljima koji su u poslednjih godinu dana izbacili filmove od kojih sam puno očekivao.
Pre nego što krenem da sebi i vama tumačim šta sam u The Master video, moram da se ogradim da ću film u skorijem periodu još jednom pogledati, pre svega sa željom da pokupim što više detalja i da proverim ima li neki ugao gledanja ovog filma iz koga on svoju pozamašnu zapreminu (pomenutih 70mm puta 137 minuta) puni i nekim smislom, a ne samo gasovima Orsona Wellesa.
U želji da shvatim da The Master nisam sa-gledao kako treba, pročitao sam i dve ozbiljne recenzije i jedan intervju sa PTA-om. Nije pomoglo. Jer i recenzenti kao i sam PTA u svom filmu ne umeju da kažu šta je to toliko veliko čime on treba da nas pleni. Na osnovu svega zaključio sam da je najbolja stvar koja se desila ovom filmu njegov kvazi-biografski link sa osnivačem Sajentološke crkve, L.Ronom Hubbardom, čija su učenja kao i on sam modifikovano dočarana kroz lik Lancastera Dodda (koga tumači Philip Seymour Hoffman koji je ovaj put svoj "metod" zasnovao pre svega na tome da otvara usta i govori razgovetno). O učenjima i Hubbardu, naravno, ne znam puno toga, ali Sajentološka crkva jedina je preostala religiozna institucija koja oko sebe širi neki veo misterije i pruža intrigantan materijal da kroz njega zavirimo i u psihologiju i navike modernog društva. Međutim, gledajući ovaj film vi nećete upoznati ili otkriti jedan neznamkako nov i zanimljiv svet i, što je još bitnije, jedan neznamkako zanimljiv pogled na jedan takav svet. Andersonovo slikanje religioznog udruženja/kulta "The Cause" koji predvodi pomenuti Dodd sadrži sve tipske momente od kojih su do sada bili pravljeni portreti sličnih institucija: snažnog lidera, sumnjivog morala, novčane eksploatacije naivnih, kvazi-medicinu/kvazi-čuda, lako impresivu publiku, bogate sponzore, seks... Sve je tu, čak možda i redosledom koji smo očekivali. Uključujući i master-slave odnos kroz koji će sve biti sagledano. OK, deo tog arsenala može se opravdati oslanjanjem na biografiju stvarnog osnivača i njegova učenja, ali to ima jedan drugi problem i o njemu kasnije. Konačno, od velike važnosti za razumevanje filma je i kakav ste utisak stekli šta sam PTA misli o svemu tome.
Po meni je njegov stav najbolje sagledati kroz odnos između Dodda i Freddieja Quella (Joaquin Phoenix). Ovaj drugi je ratni veteran, mornar, koji po završetku II sv. rata ne nalazi načina da se uklopi u njudilovsku Ameriku, i svoj talenat uglavnom troši na spravljanje alkoholnih koktela od stvari koje bi i tenk ispljunuo. On je "izgubljena duša" koja slučajno završava u Doddovom svetu i u njemu ostaje par godina. Ako mene pitate odgovor na pitanje da li je Dodd pomogao Quellu glasi- da. Da li je metod koji je pri tome koristio imao smisla ili je samo Doddovo očinsko prisustvo bilo dovoljno za Quella- pretpostavljam da je i jedno i drugo tačno. Možda je najtačnije od svega da je Dodd uspeo da Quellu drži pažnju i da akonto toga ovoga do izvesne mere stabilizuje, ubaci u neku "ulogu" (zaštitnika "Cause"-a) i što je možda najbitnije- održi ga u životu. Dakle, Anderson nam onda poručuje da Dodd, barem na nivou onoga što nam film nudi, sigurno ima jednu pozitivnu stranu i to je Quell.
Iskreno, moram da priznam, Anderson ni sam "Cause" ne ruži previše. Ako obred baptizovanja u Evangelista sa poludavljenjem na obali reke, jedenje žetona od testa kao tela Isusovog ili okretanje ka Meki pre molitve posmatrate kao legitiman i "razuman" čin verovanja, ne vidim zašto bi vam bilo koji od Doddovih parapsiholoških metoda rada na unapređenju vaše ličnosti izgledao blesavije. Sve oni zasnovani su na teoriji da smo svi mi samo setovi uzastopnih reinkarnacija prinuđeni da ponavljamo mane prošlih života dok, uz pomoć "Cause"-a, ne zaronimo u prošlost isčistimo je kako bi mogli dalje. Ezoterična teza da se na taj način mogu izbaciti i "razlozi" za dobijanje ozbiljnih bolesti, pa samim tim i ona sama, standardne su "dečije bolesti" mladih religija i kultova. Zar ne? Iako čak i Doddov sin ima sumnje u metode svoga oca i misli da su one improvizacija na licu mesta bez mnogo smisla, Anderson nije dao mnogo povoda, na primerima ostalih junaka, da shvatimo kako su njihovi životi ili ličnosti ugroženi "Cause"-om. Ako ostavim po strani jedan slučaj tužbe za proneveru para i neovlašćeno korišćenje jahte (od strane razočarane "vernice"), Dodd je guru koji nije demonstrirao podmukle namere. On sam je možda fejk, ali sem njegovog na momente agresivnog temperamenta spram nečije sumnje u to, kod njega nema dileme da on nije "chosen one". Čak i kad drekne na svoju dragu mecenku Helen (i ovde inlajtovana Laura Dern) to više deluje kao reakcija "uznemirenog genija" nego kao "pucanje Oza". Problem je vaše predrasude (ili ne) o Sajentolozima i (ovde) njima sličnima što ćete događaje u ovom filmu zakopati samo u jedan ugao gledanja na stvar.
Ali, čak i ako uspete u svemu tome tj da film gledate kao reportažu o jednom "druženju" (u potrazi sam za boljom rečju), ne ostaje puno toga da vas fascinira. Najlepši je od svega početak filma. Moćna montažna sekvenca koja nam definiše Quella i ukazuje na njegov psihološki profil obiluje fotografijom koja oduzima dah i, s aspekta prostora, pokazuje eksterijere koje više nećemo zateći u filmu, sve do trenutka Quellovog oslobađanja (pustinja po kojoj voze motor). Najveći deo filma promiče u poprilično klaustrofobičnim prostorima "Cause"-ovih "laboratorija". Po, meni Seymour Hoffman nije izneo orsonvelsovsku harizmu svoga junaka i čak mi je u domenu okupiranja ekrana ostao u senci onoga što je Daniel Day Lewis pokazao u prethodnom Andersonovom filmu, There Will Be Blood. Dve šoumenovske scene, u kojima Dodd peva, sem ambivalentne i pomalo simplifikovane kritike njegovog samozvanja, najbolji su dokaz Seymourovog limita- on nema šarma, a mi bi trebalo da poverujemo da ima.
Za razliku od njega, istotoliko hvaljeni Phoenix večito je na ivici da svog junaka učini odurnim. Njegov metod zasnovan je na pretpostavci "kako bi Brando glumio Popaja" i kroz polupogrbljenost ovog drugog on se probija kroz film kao neko poluanimalno biće koje je u potpunom neskladu sa učenjima "Cause"-a i za koje bi se moglo reći da je tokom "druženja" sa Doddom koliko toliko pripitomljeno. Možda su on i Dodd kao neka borba ida i superega između kojih se Doddova žena Peggy pojavljuje kao balansirajući ego, koju makbetovski nestrpljivom čini Doddovo opsesivno prijateljstvo sa Quellom. Ali, većina ovih stvari, kao i mnogo toga vezanog za ostatak filma, interesantnije je za priču nego za gledanje. Anderson nas je pustio u svoju velelepnu palatu, ali je nekako očekivao da mi dva sata provedemo diveći se okrečenim zidovima i masivnim stubovima u centralnom holu, dok se kroz prozore iste naslućivao daleko zanimljiviji svet.
Toliko za sada.
SELEKTAH: 5plus/10
NB Sad mi nešto pada napamet da vam kažem da ove ocene filmova skoro uvek sagledavate u kontekstu onoga o čemu se piše, a ne kao neku ucifranu objektivizaciju. Ovo je andersonovskih 5plus u odnosu na andersonovsku desetku, i samim tim mnogo više nego i neke druge više ocene nekih drugih filmova.
Svi su me ispalili. I Spielberg, i Haneke, i Tarantino, i O'Russell (najmanje), a sada i Paul Thomas Anderson. Govorim, naravno, o živim i aktivnim rediteljima koji su u poslednjih godinu dana izbacili filmove od kojih sam puno očekivao.
Pre nego što krenem da sebi i vama tumačim šta sam u The Master video, moram da se ogradim da ću film u skorijem periodu još jednom pogledati, pre svega sa željom da pokupim što više detalja i da proverim ima li neki ugao gledanja ovog filma iz koga on svoju pozamašnu zapreminu (pomenutih 70mm puta 137 minuta) puni i nekim smislom, a ne samo gasovima Orsona Wellesa.
U želji da shvatim da The Master nisam sa-gledao kako treba, pročitao sam i dve ozbiljne recenzije i jedan intervju sa PTA-om. Nije pomoglo. Jer i recenzenti kao i sam PTA u svom filmu ne umeju da kažu šta je to toliko veliko čime on treba da nas pleni. Na osnovu svega zaključio sam da je najbolja stvar koja se desila ovom filmu njegov kvazi-biografski link sa osnivačem Sajentološke crkve, L.Ronom Hubbardom, čija su učenja kao i on sam modifikovano dočarana kroz lik Lancastera Dodda (koga tumači Philip Seymour Hoffman koji je ovaj put svoj "metod" zasnovao pre svega na tome da otvara usta i govori razgovetno). O učenjima i Hubbardu, naravno, ne znam puno toga, ali Sajentološka crkva jedina je preostala religiozna institucija koja oko sebe širi neki veo misterije i pruža intrigantan materijal da kroz njega zavirimo i u psihologiju i navike modernog društva. Međutim, gledajući ovaj film vi nećete upoznati ili otkriti jedan neznamkako nov i zanimljiv svet i, što je još bitnije, jedan neznamkako zanimljiv pogled na jedan takav svet. Andersonovo slikanje religioznog udruženja/kulta "The Cause" koji predvodi pomenuti Dodd sadrži sve tipske momente od kojih su do sada bili pravljeni portreti sličnih institucija: snažnog lidera, sumnjivog morala, novčane eksploatacije naivnih, kvazi-medicinu/kvazi-čuda, lako impresivu publiku, bogate sponzore, seks... Sve je tu, čak možda i redosledom koji smo očekivali. Uključujući i master-slave odnos kroz koji će sve biti sagledano. OK, deo tog arsenala može se opravdati oslanjanjem na biografiju stvarnog osnivača i njegova učenja, ali to ima jedan drugi problem i o njemu kasnije. Konačno, od velike važnosti za razumevanje filma je i kakav ste utisak stekli šta sam PTA misli o svemu tome.
Po meni je njegov stav najbolje sagledati kroz odnos između Dodda i Freddieja Quella (Joaquin Phoenix). Ovaj drugi je ratni veteran, mornar, koji po završetku II sv. rata ne nalazi načina da se uklopi u njudilovsku Ameriku, i svoj talenat uglavnom troši na spravljanje alkoholnih koktela od stvari koje bi i tenk ispljunuo. On je "izgubljena duša" koja slučajno završava u Doddovom svetu i u njemu ostaje par godina. Ako mene pitate odgovor na pitanje da li je Dodd pomogao Quellu glasi- da. Da li je metod koji je pri tome koristio imao smisla ili je samo Doddovo očinsko prisustvo bilo dovoljno za Quella- pretpostavljam da je i jedno i drugo tačno. Možda je najtačnije od svega da je Dodd uspeo da Quellu drži pažnju i da akonto toga ovoga do izvesne mere stabilizuje, ubaci u neku "ulogu" (zaštitnika "Cause"-a) i što je možda najbitnije- održi ga u životu. Dakle, Anderson nam onda poručuje da Dodd, barem na nivou onoga što nam film nudi, sigurno ima jednu pozitivnu stranu i to je Quell.
Iskreno, moram da priznam, Anderson ni sam "Cause" ne ruži previše. Ako obred baptizovanja u Evangelista sa poludavljenjem na obali reke, jedenje žetona od testa kao tela Isusovog ili okretanje ka Meki pre molitve posmatrate kao legitiman i "razuman" čin verovanja, ne vidim zašto bi vam bilo koji od Doddovih parapsiholoških metoda rada na unapređenju vaše ličnosti izgledao blesavije. Sve oni zasnovani su na teoriji da smo svi mi samo setovi uzastopnih reinkarnacija prinuđeni da ponavljamo mane prošlih života dok, uz pomoć "Cause"-a, ne zaronimo u prošlost isčistimo je kako bi mogli dalje. Ezoterična teza da se na taj način mogu izbaciti i "razlozi" za dobijanje ozbiljnih bolesti, pa samim tim i ona sama, standardne su "dečije bolesti" mladih religija i kultova. Zar ne? Iako čak i Doddov sin ima sumnje u metode svoga oca i misli da su one improvizacija na licu mesta bez mnogo smisla, Anderson nije dao mnogo povoda, na primerima ostalih junaka, da shvatimo kako su njihovi životi ili ličnosti ugroženi "Cause"-om. Ako ostavim po strani jedan slučaj tužbe za proneveru para i neovlašćeno korišćenje jahte (od strane razočarane "vernice"), Dodd je guru koji nije demonstrirao podmukle namere. On sam je možda fejk, ali sem njegovog na momente agresivnog temperamenta spram nečije sumnje u to, kod njega nema dileme da on nije "chosen one". Čak i kad drekne na svoju dragu mecenku Helen (i ovde inlajtovana Laura Dern) to više deluje kao reakcija "uznemirenog genija" nego kao "pucanje Oza". Problem je vaše predrasude (ili ne) o Sajentolozima i (ovde) njima sličnima što ćete događaje u ovom filmu zakopati samo u jedan ugao gledanja na stvar.
Ali, čak i ako uspete u svemu tome tj da film gledate kao reportažu o jednom "druženju" (u potrazi sam za boljom rečju), ne ostaje puno toga da vas fascinira. Najlepši je od svega početak filma. Moćna montažna sekvenca koja nam definiše Quella i ukazuje na njegov psihološki profil obiluje fotografijom koja oduzima dah i, s aspekta prostora, pokazuje eksterijere koje više nećemo zateći u filmu, sve do trenutka Quellovog oslobađanja (pustinja po kojoj voze motor). Najveći deo filma promiče u poprilično klaustrofobičnim prostorima "Cause"-ovih "laboratorija". Po, meni Seymour Hoffman nije izneo orsonvelsovsku harizmu svoga junaka i čak mi je u domenu okupiranja ekrana ostao u senci onoga što je Daniel Day Lewis pokazao u prethodnom Andersonovom filmu, There Will Be Blood. Dve šoumenovske scene, u kojima Dodd peva, sem ambivalentne i pomalo simplifikovane kritike njegovog samozvanja, najbolji su dokaz Seymourovog limita- on nema šarma, a mi bi trebalo da poverujemo da ima.
Za razliku od njega, istotoliko hvaljeni Phoenix večito je na ivici da svog junaka učini odurnim. Njegov metod zasnovan je na pretpostavci "kako bi Brando glumio Popaja" i kroz polupogrbljenost ovog drugog on se probija kroz film kao neko poluanimalno biće koje je u potpunom neskladu sa učenjima "Cause"-a i za koje bi se moglo reći da je tokom "druženja" sa Doddom koliko toliko pripitomljeno. Možda su on i Dodd kao neka borba ida i superega između kojih se Doddova žena Peggy pojavljuje kao balansirajući ego, koju makbetovski nestrpljivom čini Doddovo opsesivno prijateljstvo sa Quellom. Ali, većina ovih stvari, kao i mnogo toga vezanog za ostatak filma, interesantnije je za priču nego za gledanje. Anderson nas je pustio u svoju velelepnu palatu, ali je nekako očekivao da mi dva sata provedemo diveći se okrečenim zidovima i masivnim stubovima u centralnom holu, dok se kroz prozore iste naslućivao daleko zanimljiviji svet.
Toliko za sada.
SELEKTAH: 5plus/10
NB Sad mi nešto pada napamet da vam kažem da ove ocene filmova skoro uvek sagledavate u kontekstu onoga o čemu se piše, a ne kao neku ucifranu objektivizaciju. Ovo je andersonovskih 5plus u odnosu na andersonovsku desetku, i samim tim mnogo više nego i neke druge više ocene nekih drugih filmova.
Da li F.S.Hofman ima sarma je diskutabilno ali to sto nije dosegao Dej Luisa u TWBB nije za zameriti, ko je njega dosegao? Mozda Imelda Stonton u Another Year, u sceni kod lekara.
ReplyDeleteA drugo Hoakin je maestralan. Od talenta je postao izuzetan glumac. Dakle glumci su sjajni a slazem se da film izaziva vise polemika i rasprava nego sto je interesantan za gledanje