LIKE SOMEONE IN LOVE

Bliski istok još istočnije

Abbas Kiarostami režira u Japanu.
Čekajte! Nemojte da bežite!

Za priču koju nam je Abbas ispričao u Like Someone In Love skoro pa da je nebitno što je smeštena u Japan, iako je baš dobro da jeste. Poenta je da bi ona bila dobrano neispričljiva da ju je smestio u domovinu ili deplasirana i neinteresantna da ju je poverio Francuskoj u kojoj je prethodno gostovao (sa odličnim Copie Conforme). U Zapadnom svetu licemerje je toliko odomaćeno da se zapravo sve učestalije koristi kao regularno sredstvo za ostvarivanje kapitalističkih ciljeva (koji opravdavaju sredstvo). Istok, u svojoj odanosti tradiciji, još uvek se grčevito bori u pokušajima da ga zabašuri i učini ako ne nepostojećim, a ono, barem, nevidljivim.

Akiko je studentkinja koja se bavi "high-end" prostitucijom. Ima pimpa koji izgleda i ponaša se kao poslanik DSS-a, ima baku koja je doputovala u Tokio i ceo dan joj šale vojsmejlove da se vide, jer ona je tu samo do 11 uveče, i ima momka koji je vrlo ljubomoran i nema baš puno poverenja u nju. Priča traje od večeri jednog dana do ranog popodneva drugog dana. Unutar tog perioda vidimo da Akiko ne ume i ne može da se odupre planovima svog navalentnog pimpa, da nema dovoljno srca da batali sve i pokloni pola sata vremena svojoj baki koja je čeka ceo dan, da je neposredna i ljubazna prema svojim klijentima (ostaje nejasno koju vrstu usluge ona pruža, jer seks ne vidimo), a vidimo i da trpi verbalno i fizičko nasilje od strane svog momka koji je zaljubljen u nju i bi da je ženi, pre svega kao metod za lakšu kontrolu nad njenim kretanjem i ponašanjem.

Abbasov film je malecna priča sa sitnim detaljima koji oko svih likova grade pro & contra momente koji nam otežavaju i da se za njih vežemo i/ili da ih osuđujemo. Akiko je skoro kao tinejdžerka došla u veliki grad i on je od nje napravio ono što njemu treba, ali ona je i dalje jedna pristojna curica koja zna šta je dobro (videti se sa bakom), a šta možda nije (navalentni momak). Njen klijent, ostareli profesor, očaran njome lako od klijenta pristaje prvo da glumi, a potom i da "bude" njen deda koji je uzima u zaštitu pred njenim momkom. A ni sam momak nije rđav, iako je "Srbin" i misli da mu to što voli nekoga daje za pravo da raspolaže tim nekim. On, ipak, voli, sirovo i surovije nego što bi trebalo, i, kako nam Abbas pokazuje, sve njegove sumnje su opravdane- Akiko ga samo tako laže iako je to iz najbolje namere, i iako stvari ne bi bile mnogo drugačije i da mu govori istinu. On je možda jedini "u ljubavi", dok su svim ostalim akterima neki interesi pomrsili priliku da to sebi priušte kako treba.

Abbas ni za milimetar ne odstupa od svog "iranskog" pristupa režiji- vožnja kolima je tu i na različite načine dominira filmom, najružnije moguće postavljeni kadrovi su tu, a Abbas kao da od nas traži, da poput preradoznale komšinice u filmu, i mi guramo nos gde mu nije mesto. Međutim, upravo ovako tvrdo držanje za svoj postupak čini da nam Japan izgleda drugačije od toga kako smo do sada imali priliku da ga vidimo. On je skučen i intiman, ljudi obiluju kadrovima, a moj utisak je da je ono dokumentarno iz Abbasovih iranskih filmova ovde prebačeno u neki TV format "fiktivnog rialitija".

Mislim da je ovo bio pametan potez s Abbasove strane i da može da bude zadovoljan njegovom realizacijom.

SELEKTAH: 7/ 10