Back to the old arthouse
Ovo je Žozefina birala. Pa je onda zaspala posle pola sata.
Samo kažem...
Bahman Ghobadi režirao je mnogo filmove (Marooned in Iraq, Turtles Can Fly, A Time for Drunken Horses) koji mi deluju poznato, ali od kojih sam gledao samo solidni No One Knows About Persian Cats. Ne znam koliko čestu upotrebu životinja u imenu/ radnji filma treba da tumačimo kao rediteljsku odliku.
Samo kažem...
Rhino Season (ili Fasle kargadan kako mu je ime na turskom) je jedan prezreli primer "žanrovskog" arthausa u kome su poezija, lepa fotografija, incest, politički ugao/angažman i "teška ljudska sudina" našli ravnomeran i prepoznatljiv razmeštaj. Prisustvo jedne velike evropske zvezde (Monica Bellucci) tu je da ugodi svima: njoj ("radim sa pravim umetnicima"), producentima ("imamo Monicu Bellucci!"), autoru ("zadovoljstvo je raditi sa jednom tako velikom zvezdom") i publici ("valjda nije šit, s obzirom da igra Monica Bellucci").
Priča je skoro nepodnošljiva. Kako za same junake, tako i za nas. Pred puč iranskih anti-šahista vozač jednog od šahovih generala zaljubljen je u njegovu ćerku. Kada joj to prizna, ona to poveri ocu, pa vozač dobije batine. Nakon puča, vozač je na čelu revolucije i supervizuje hapšenje ćerke i njenog muža (udala se u međuvremenu). Slede spojleri, ali vi čitajte, jer ja želim da mi budete zahvalni što ovo niste gledali. Kada ona izađe iz zatvora saopštavaju joj da joj je muž umro, a onaj vozač i dalje insistira da bude sa njom. Ah, da, ona je u zatvoru dobila priliku da vodi ljubav sa svojim mužem, ali je seansa prekinuta da bi je i vozač silovao, pa je zatrudnela i dobila blizance. Iako nam reditelj to ne kaže mi perverzno mislimo da svako dete ima drugog oca, jer je to teoretski moguće. A mi koji to mislimo smo bolesnih umova. Sve ovo deo je flešbeka.
U sadašnjosti, njen muž je živ i iz Irana dolazi u Istanbul da nađe svoju ženu. I kad je nađe, on joj ne prilazi nego je samo prati i posmatra. Ima jedna scena koja ukazuje da se žena prostituiše (iako ima 50 i više godina) i da joj sin radi razvoz, ali to nije najjasnije, pa ne bih da se upuštam u tumačenje. U međuvremenu, mužu se nakače i neke prostitutke koje on vozika naokolo, od kojih on sa jednom završi u krevetu, samo da bi sutradan shvatio da mu je to (možda) ćerka. Na ovom mestu na somnabulno kanadsko ostvarenje Incendies nije pomislio samo ko ga nije gledao...
Kroz ovu "realističku" priču provlače se lepo slikani kadrovi preko kojih naratorka, recimo, "razmišlja naglas" i uvodi elemente poezije tj recituje i na taj način podstiče emocije u nama. Nažalost, to mi nije pomoglo da shvatim simboliku nosoroga koji će odjednom pravo niotkuda u krdu da se pojave ispred vozačevih kola dok on bude jurio pustinjom... Šta?! Nisam vam rekao da se to desi?!! Likovi uglavnom ćute i gledaju zamišljeno, oči su im pune tuge, a Monica izgleda kao Petrija. Snolikost prizora tu je da izbriše granice između sećanja, prošlosti i sadašnjosti. Mlade Turkinje su lepe i seksi.
Rhino Season je film o političkom nasilju, o silini i agresivnosti ljubavi, o oproštaju i kazni, o životu koji bez pardona uvek nastavlja dalje... bez sumnje je tako pisalo u programu ovogodišnjeg FEST-a.
Ja sam porastao i mene ovakav arthaus više ne radi. Jedno je Vizantijsko plavo.
SELEKTAH: 2minus/ 10
Ovo je Žozefina birala. Pa je onda zaspala posle pola sata.
Samo kažem...
Bahman Ghobadi režirao je mnogo filmove (Marooned in Iraq, Turtles Can Fly, A Time for Drunken Horses) koji mi deluju poznato, ali od kojih sam gledao samo solidni No One Knows About Persian Cats. Ne znam koliko čestu upotrebu životinja u imenu/ radnji filma treba da tumačimo kao rediteljsku odliku.
Samo kažem...
Rhino Season (ili Fasle kargadan kako mu je ime na turskom) je jedan prezreli primer "žanrovskog" arthausa u kome su poezija, lepa fotografija, incest, politički ugao/angažman i "teška ljudska sudina" našli ravnomeran i prepoznatljiv razmeštaj. Prisustvo jedne velike evropske zvezde (Monica Bellucci) tu je da ugodi svima: njoj ("radim sa pravim umetnicima"), producentima ("imamo Monicu Bellucci!"), autoru ("zadovoljstvo je raditi sa jednom tako velikom zvezdom") i publici ("valjda nije šit, s obzirom da igra Monica Bellucci").
Priča je skoro nepodnošljiva. Kako za same junake, tako i za nas. Pred puč iranskih anti-šahista vozač jednog od šahovih generala zaljubljen je u njegovu ćerku. Kada joj to prizna, ona to poveri ocu, pa vozač dobije batine. Nakon puča, vozač je na čelu revolucije i supervizuje hapšenje ćerke i njenog muža (udala se u međuvremenu). Slede spojleri, ali vi čitajte, jer ja želim da mi budete zahvalni što ovo niste gledali. Kada ona izađe iz zatvora saopštavaju joj da joj je muž umro, a onaj vozač i dalje insistira da bude sa njom. Ah, da, ona je u zatvoru dobila priliku da vodi ljubav sa svojim mužem, ali je seansa prekinuta da bi je i vozač silovao, pa je zatrudnela i dobila blizance. Iako nam reditelj to ne kaže mi perverzno mislimo da svako dete ima drugog oca, jer je to teoretski moguće. A mi koji to mislimo smo bolesnih umova. Sve ovo deo je flešbeka.
U sadašnjosti, njen muž je živ i iz Irana dolazi u Istanbul da nađe svoju ženu. I kad je nađe, on joj ne prilazi nego je samo prati i posmatra. Ima jedna scena koja ukazuje da se žena prostituiše (iako ima 50 i više godina) i da joj sin radi razvoz, ali to nije najjasnije, pa ne bih da se upuštam u tumačenje. U međuvremenu, mužu se nakače i neke prostitutke koje on vozika naokolo, od kojih on sa jednom završi u krevetu, samo da bi sutradan shvatio da mu je to (možda) ćerka. Na ovom mestu na somnabulno kanadsko ostvarenje Incendies nije pomislio samo ko ga nije gledao...
Kroz ovu "realističku" priču provlače se lepo slikani kadrovi preko kojih naratorka, recimo, "razmišlja naglas" i uvodi elemente poezije tj recituje i na taj način podstiče emocije u nama. Nažalost, to mi nije pomoglo da shvatim simboliku nosoroga koji će odjednom pravo niotkuda u krdu da se pojave ispred vozačevih kola dok on bude jurio pustinjom... Šta?! Nisam vam rekao da se to desi?!! Likovi uglavnom ćute i gledaju zamišljeno, oči su im pune tuge, a Monica izgleda kao Petrija. Snolikost prizora tu je da izbriše granice između sećanja, prošlosti i sadašnjosti. Mlade Turkinje su lepe i seksi.
Rhino Season je film o političkom nasilju, o silini i agresivnosti ljubavi, o oproštaju i kazni, o životu koji bez pardona uvek nastavlja dalje... bez sumnje je tako pisalo u programu ovogodišnjeg FEST-a.
Ja sam porastao i mene ovakav arthaus više ne radi. Jedno je Vizantijsko plavo.
SELEKTAH: 2minus/ 10
No comments:
Post a Comment