Ako vam nedostaje stari Woody Allen
Meni se ovaj film baš dopao.
Evo i zašto:
Priča je užasno jednostavna.
Likovi su simpatični.
Glumci koji su ih dočarali su to postigli sa neverovatnom lakoćom i šarmom tako tipičnim za naturščike (ne odričem i da jesu).
Matteo (Gommorah) Garrone tek je na kraju uzeo da "režira" i pokvario stvar, a pre toga je bio sa nama u publici sav fokusiran na to da ne obraćamo previše pažnje na njega.
Reality je kritika Italije, kritika društva, otvara pitanja naše uživljenosti i saživljenosti sa svetom sa one strane ekrana, pita se s koje je strane veća realnost... I sve to čini tako spontano i duhovito da je milina učestvovati u raspravi.
Za razliku od prethodnog Garroneovog filma koji se na ružan način bavio prljavim poslovima italijanskog juga, ovaj put Garrone sa amarkordovskom ljubavlju prilazi istoj regiji i dočarava je kroz fotografiju i scenografiju koja nosi očaravajuću živopisnost i "okrnjenost" tamošnjeg stanovništva. Poželeo sam da se tamo preselim. I hoću!
Kao i većina ranih Woody Allenovih satira i Reality poseduje dovoljno elemenata da postane omiljen i ostane besmrtan u životima svojih gledalaca.
Luciano je prodavac ribe, omiljen među mušterijama i kolegama koje zajedno sa njim rade na jednom trgu u Napulju. On je požrtvovan i drag otac troje dece i verovatno omiljeni rođak tipične italijanske familije (sve sa Fellinijevski guzatim tetkama). Na nagovor svoje dece Luciano se prijavljuje na audiciju za učesnike u rijalitiju "Veliki brat" i nakon toga njegov život počinje da biva gutan opsesijom da "uđe u kuću".
Luciano u magičnoj ulozi Aniella Arena nosi pola filma, pre svega ingenioznom sposobnošću da našu pažnju i humor gradi na tome što junak biva smešan kroz pokušaje da bude bolji čovek, a Arena je majstor u dočaravanju sitnih detalja koje prave kompleksnu, uverljivu i zanimljivu psihološku sliku Luciana (obratite pažnju samo na to kada mu se rodi ideja da su njegove mušterije zapravo potencijalni izaslanici produkcije "Velikog brata" koji "prikupljaju" informacije o njemu).
Pored Luciana i svi ostali junaci iz porodične svite su na nivou, bez obzira koliko im je prostora dato- od galerije komšinica koje pomažu Lucianu u nekoj krimogenoj šemi sa robot-fritezama koje prodaje njegova žena, preko mama i tetki raspoloženih da ga brane i napadaju do etno-razglednice oličene u njegovim mušterijama i kolegama. Ovo je posebna aroma života.
Garrone nas u film pušta kadrom u kome iz ptičije perspektive pratimo ulazak jedne bajkolike bundevolike kočije koja ulazi u hotelski rizort u kome se održavaju (paralelne) svadbene proslave. Već tu je postavljeno pitanje "realnosti" u koju ulazimo kao u bajku. Na svadbi je glavna zvezda Enzo, "učesnik Velikog brata koji u kući ostao 112 dana!" (dakle, nije ni pobednik) koji će se kasnije javljati kao neka vrsta (sumnjivo) dobre vile u Lucianovom životu. I već tu počinje satira u kome su obični ljudi popularni samo zato što su popularni na račun običnih ljudi koji su im to omogućili jer je to jedini način da participiraju u "popularnosti".
Reality se dešava u limbu u kome Luciano očekuje da će ga producenti pozvati- on je zbog audicije u Rimu (na kojoj je ostao sat vremena!) stiče popularnost u familiji i među svima koji ga poznaju. Njegov ego raste i sa njim i zabrinutost za dalje. Početak serijala se bliži, a poziv ne stiže... Luciano se odlučuje na neke sumanute korake kojima Garrone postavlja pitanje "bogolikosti" televizije odnosno njene moći da običnom svetu kroji živote i moralne nazore, a s obzirom na religioznost same regije stvar je dvostruko duhovita.
Ne kažem da Reality nije predvidljiv, ali finoća izrade je ono što bi trebalo da vam pleni pažnju, kao i Garroneova sposobnost da balansira verovatno sa mogućim u transformaciji Luciana iz običnog čoveka u "potencijalnog kandidata", ali i njegova simpatija prema ovom koja potencijalnu smarty-farty satiru, u koju bi reditelj njegovog (Cannes-kog) kova lako mogao da se izmetne, pretvara u fino parčence "ljudske komedije".
Na kraju vaš sud o filmu možda će zavisiti od toga da li mislite da se Luciano smeje ukućanima "Velikog brata" ili sa njima. Ili je možda shvatio da nema razlike.
SELEKTAH: 9/10
Meni se ovaj film baš dopao.
Evo i zašto:
Priča je užasno jednostavna.
Likovi su simpatični.
Glumci koji su ih dočarali su to postigli sa neverovatnom lakoćom i šarmom tako tipičnim za naturščike (ne odričem i da jesu).
Matteo (Gommorah) Garrone tek je na kraju uzeo da "režira" i pokvario stvar, a pre toga je bio sa nama u publici sav fokusiran na to da ne obraćamo previše pažnje na njega.
Reality je kritika Italije, kritika društva, otvara pitanja naše uživljenosti i saživljenosti sa svetom sa one strane ekrana, pita se s koje je strane veća realnost... I sve to čini tako spontano i duhovito da je milina učestvovati u raspravi.
Za razliku od prethodnog Garroneovog filma koji se na ružan način bavio prljavim poslovima italijanskog juga, ovaj put Garrone sa amarkordovskom ljubavlju prilazi istoj regiji i dočarava je kroz fotografiju i scenografiju koja nosi očaravajuću živopisnost i "okrnjenost" tamošnjeg stanovništva. Poželeo sam da se tamo preselim. I hoću!
Kao i većina ranih Woody Allenovih satira i Reality poseduje dovoljno elemenata da postane omiljen i ostane besmrtan u životima svojih gledalaca.
Luciano je prodavac ribe, omiljen među mušterijama i kolegama koje zajedno sa njim rade na jednom trgu u Napulju. On je požrtvovan i drag otac troje dece i verovatno omiljeni rođak tipične italijanske familije (sve sa Fellinijevski guzatim tetkama). Na nagovor svoje dece Luciano se prijavljuje na audiciju za učesnike u rijalitiju "Veliki brat" i nakon toga njegov život počinje da biva gutan opsesijom da "uđe u kuću".
Luciano u magičnoj ulozi Aniella Arena nosi pola filma, pre svega ingenioznom sposobnošću da našu pažnju i humor gradi na tome što junak biva smešan kroz pokušaje da bude bolji čovek, a Arena je majstor u dočaravanju sitnih detalja koje prave kompleksnu, uverljivu i zanimljivu psihološku sliku Luciana (obratite pažnju samo na to kada mu se rodi ideja da su njegove mušterije zapravo potencijalni izaslanici produkcije "Velikog brata" koji "prikupljaju" informacije o njemu).
Pored Luciana i svi ostali junaci iz porodične svite su na nivou, bez obzira koliko im je prostora dato- od galerije komšinica koje pomažu Lucianu u nekoj krimogenoj šemi sa robot-fritezama koje prodaje njegova žena, preko mama i tetki raspoloženih da ga brane i napadaju do etno-razglednice oličene u njegovim mušterijama i kolegama. Ovo je posebna aroma života.
Garrone nas u film pušta kadrom u kome iz ptičije perspektive pratimo ulazak jedne bajkolike bundevolike kočije koja ulazi u hotelski rizort u kome se održavaju (paralelne) svadbene proslave. Već tu je postavljeno pitanje "realnosti" u koju ulazimo kao u bajku. Na svadbi je glavna zvezda Enzo, "učesnik Velikog brata koji u kući ostao 112 dana!" (dakle, nije ni pobednik) koji će se kasnije javljati kao neka vrsta (sumnjivo) dobre vile u Lucianovom životu. I već tu počinje satira u kome su obični ljudi popularni samo zato što su popularni na račun običnih ljudi koji su im to omogućili jer je to jedini način da participiraju u "popularnosti".
Reality se dešava u limbu u kome Luciano očekuje da će ga producenti pozvati- on je zbog audicije u Rimu (na kojoj je ostao sat vremena!) stiče popularnost u familiji i među svima koji ga poznaju. Njegov ego raste i sa njim i zabrinutost za dalje. Početak serijala se bliži, a poziv ne stiže... Luciano se odlučuje na neke sumanute korake kojima Garrone postavlja pitanje "bogolikosti" televizije odnosno njene moći da običnom svetu kroji živote i moralne nazore, a s obzirom na religioznost same regije stvar je dvostruko duhovita.
Ne kažem da Reality nije predvidljiv, ali finoća izrade je ono što bi trebalo da vam pleni pažnju, kao i Garroneova sposobnost da balansira verovatno sa mogućim u transformaciji Luciana iz običnog čoveka u "potencijalnog kandidata", ali i njegova simpatija prema ovom koja potencijalnu smarty-farty satiru, u koju bi reditelj njegovog (Cannes-kog) kova lako mogao da se izmetne, pretvara u fino parčence "ljudske komedije".
Na kraju vaš sud o filmu možda će zavisiti od toga da li mislite da se Luciano smeje ukućanima "Velikog brata" ili sa njima. Ili je možda shvatio da nema razlike.
SELEKTAH: 9/10
Došo sam ovde ubeđen da dolazim po prikaz Shaking the Habitual /9,4/10/, ali skinuću i film, obećava
ReplyDeletepolako za shaking... lemme know kako ti se dopao reality kad god
DeleteDil! Samo, https://www.youtube.com/watch?v=p5PwUsqFfuE i p4k baš ubrzali, ali take your time... jedino sutra pusti neku /od 20 min/.
Deletehttp://noviput.rs/slobodno-vreme/atheist-rap-eyot-i-goatmare-and-the-hellspades-26-aprila-u-jagodini/ ako mogu da vas pozovem.