Sve zavisi od toga koliko će vas i šta boleti za "ono malo duše"
Glupo je kada nikuda zapravo ne odete i onda se odatle vratite i onda se posle opet vratite, i to sve za manje od sedam godina. Govorim o putešestviju Strokes od albuma First Impressions Of Earth nakon koga su se "raspali", preko povratničkog Angles do novog povratničkog Comedown Machine. Jedina razlika između ova dva poslednja je u tome što bi ovaj drugi trebalo da bude "povratak u formu". A nije. Ali nije ni loš.
Problem sa The Strokes (ako ga ima) jeste što su oni celu priču o sebi ispričali i zaokružili sa svojim debijem Is This It- mladost, ludost, seksipilnost, drskost, arogancija, fešn i- superkuldojaja muzika. Kakav god da je bio njegov naslednik, Room On Fire (a, brat bratu, nije bio nešto), on ne bi bio dobar, jer je priča koju su Strokes ispričali iz asortimana "life fast, die young, life's a bitch". Starenje nije za The Strokes. Room On Fire je to potvrdio iako je izašao samo dve godine kasnije nakon Is This It.
First Impressions of Earth je moj omiljeni album benda. To je bio relativno nov početak, repozicioniranje iz sedamdesetih u osamdesete, iz roka u pop‚ iz andergraunda na LED ekrane. I pesme su bile odlične. Mnooogo bolje nego na Room on Fire. A onda se bend raspao i čitava stvar je postala mrtvorođena.
Angles je bio drugi Julianov solo s tim što je ostatak Strokes svirao kao prateći bend. Svako iz svog studija. Osamdesete su i dalje bile u fokusu, ali ništa drugo. Dopalo mi se par pesama i to što bend nije pokušao da odgovori na pitanje "is this it?".
Comedown Machine je kako bi Duran Duran, iz najboljih dana, isprašili "Strokes fazon". On je toliko retro da morate da mu pipnete puls da bi proverili da li je živ. On je podjednako sastavljen od imidža i zvukova osamdesetih i onoga što se, koliko god pojedinci insistirali da su Strokes imitatori, bez problema prepoznaje kao "Strokes"- melanholična melodija nabodena na jeftin rif kao ćevap koju povišeni midtempo hladi pre nego što je proguta (singl broj jedan One Way Trigger, singl broj dva All The Time). Ali nema duše.
Iako je svaka pesma na Comedown Machine krojena kao singl, sa jasnim i efektnim refrenom, manjka bunta, energije, prkosa, besa, tih "mladalačkih" materijala koje i najbangavijim stvarima mogu da udahnu život i naprave od njih "next best thing". Comedown Machine ukazuje na talenat, ali i na to koliko je ona "iskra" da se isti stavi u pogon presudna. Ovaj album do bola zvuči fejk, ali s druge strane- imamo li pravo da tako nešto zameramo materijalu koji ne krije kolika mu je ta dekada inspiracija.
Moja omiljena pesma je Partners In Crime koja zvuči kao Suede demo. Srce mi se slama kada Julian utanji glasić u falseto, a potom u nastavku pesme nastavi da se raznežuje i raznežuje. Jednog dana neki metalski bend od ove pesme će napraviti hit baladu koja će biti na svim "Bravo Girls" kompilacijama. Druga omiljena pesma mi je Happy Ending, jer zvuči kao neobjavljena pesma sa saundtraka za neki od onih kultnih filmova osamdesetih, poput Electric Dreams ili Sixteen Candles. Sint deonica u ovoj pesmi budi specifičnu vrstu nostalgije, tuge i ushićenja (jer tako se tad tugovalo...).
SELEKTAH: 7plus/ 10
Glupo je kada nikuda zapravo ne odete i onda se odatle vratite i onda se posle opet vratite, i to sve za manje od sedam godina. Govorim o putešestviju Strokes od albuma First Impressions Of Earth nakon koga su se "raspali", preko povratničkog Angles do novog povratničkog Comedown Machine. Jedina razlika između ova dva poslednja je u tome što bi ovaj drugi trebalo da bude "povratak u formu". A nije. Ali nije ni loš.
Problem sa The Strokes (ako ga ima) jeste što su oni celu priču o sebi ispričali i zaokružili sa svojim debijem Is This It- mladost, ludost, seksipilnost, drskost, arogancija, fešn i- superkuldojaja muzika. Kakav god da je bio njegov naslednik, Room On Fire (a, brat bratu, nije bio nešto), on ne bi bio dobar, jer je priča koju su Strokes ispričali iz asortimana "life fast, die young, life's a bitch". Starenje nije za The Strokes. Room On Fire je to potvrdio iako je izašao samo dve godine kasnije nakon Is This It.
First Impressions of Earth je moj omiljeni album benda. To je bio relativno nov početak, repozicioniranje iz sedamdesetih u osamdesete, iz roka u pop‚ iz andergraunda na LED ekrane. I pesme su bile odlične. Mnooogo bolje nego na Room on Fire. A onda se bend raspao i čitava stvar je postala mrtvorođena.
Angles je bio drugi Julianov solo s tim što je ostatak Strokes svirao kao prateći bend. Svako iz svog studija. Osamdesete su i dalje bile u fokusu, ali ništa drugo. Dopalo mi se par pesama i to što bend nije pokušao da odgovori na pitanje "is this it?".
Comedown Machine je kako bi Duran Duran, iz najboljih dana, isprašili "Strokes fazon". On je toliko retro da morate da mu pipnete puls da bi proverili da li je živ. On je podjednako sastavljen od imidža i zvukova osamdesetih i onoga što se, koliko god pojedinci insistirali da su Strokes imitatori, bez problema prepoznaje kao "Strokes"- melanholična melodija nabodena na jeftin rif kao ćevap koju povišeni midtempo hladi pre nego što je proguta (singl broj jedan One Way Trigger, singl broj dva All The Time). Ali nema duše.
Iako je svaka pesma na Comedown Machine krojena kao singl, sa jasnim i efektnim refrenom, manjka bunta, energije, prkosa, besa, tih "mladalačkih" materijala koje i najbangavijim stvarima mogu da udahnu život i naprave od njih "next best thing". Comedown Machine ukazuje na talenat, ali i na to koliko je ona "iskra" da se isti stavi u pogon presudna. Ovaj album do bola zvuči fejk, ali s druge strane- imamo li pravo da tako nešto zameramo materijalu koji ne krije kolika mu je ta dekada inspiracija.
Moja omiljena pesma je Partners In Crime koja zvuči kao Suede demo. Srce mi se slama kada Julian utanji glasić u falseto, a potom u nastavku pesme nastavi da se raznežuje i raznežuje. Jednog dana neki metalski bend od ove pesme će napraviti hit baladu koja će biti na svim "Bravo Girls" kompilacijama. Druga omiljena pesma mi je Happy Ending, jer zvuči kao neobjavljena pesma sa saundtraka za neki od onih kultnih filmova osamdesetih, poput Electric Dreams ili Sixteen Candles. Sint deonica u ovoj pesmi budi specifičnu vrstu nostalgije, tuge i ushićenja (jer tako se tad tugovalo...).
SELEKTAH: 7plus/ 10
first impressions on earth je i moj omiljeni strokes album. eto da i mi o nečemu isto mislimo.
ReplyDeletea ovaj strokes album je prvi čije mi slušanje teško ide, tako da ne znam šta da mislim.
imaš zanimljiv stav o angles, pogotovo kad se zna da je to prvi strokes album na kome su pesme komponovali i drugi članovi benda, a ne samo julian.
već je na first impressions julian popustio na par pesama, a meni je angles uvek delovao kao ono što je julian uradio solo samo nešto razrađenije/drugačije s bendom.
Deleteuspela sam da se nateram da poslušam još par puta. dosta si u pravu oko comedown machine. meni je ipak omiljena "chances".
ReplyDeleteza angles sam rekla da je stav zanimljiv, ne nužno i pogrešan.
uz par zamerki dosta volim i julianov solo.