Sad znamo kako bi izgledao spot za November Rain da je kojim slučajem trajao sat i pedeset minuta
Mislim da Ben Affleck daje sve od sebe da imdb i svako drugo filmsko glasilo njegovo prisustvo u ovom filmu potisne duboko, duboko u sebe. Nema šanse da Affleck nije nakon gledanja ovog filma, baš kao Sean Penn posle Tree Of Life, vrisnuo iz sveg glasa- Koji sam ja kurac tražio ovde?!!
Na šta mu je Terrence Malick odgovorio pokretom ruke u vidu mekog talasa koji na jeziku malog naroda Paksimeltutumahagonkehamanema koji živi na jednom ostrvcu podno Kariba znači "bio si vatra, a sad si dim, ali pamtiš vatru i vetar koji te njiše iznad njenih poslednjih trenutaka blaži tvoj miris, tvoje sećanje, tvoj kraj, dragi prijatelju".
Pored toga, mislim da će od sada i nastava na Fakultetu dramskih umetnosti, na smerovima dramaturgija i filmska režija biti znatno lakša. Sve što će profesori na uvodnom času morati da urade jeste da puste ovaj film svojim studentima i kažu im- samo nemojte ovako!
Iako treba imati respekta za mentalne kapacitete Terrenca Malicka i još više prema činjenici da je on u svojim godinama (69) shvatio nešto što nama tek predstoji da dokučimo, format i sadržaj njegovog poslednjeg filma predstavljaju sve ono na šta pomislim kada neko kaže "budalaština", "poetsko ostvarenje", "nekonvencionalan filmski jezik", "kontemplacija, pre nego naracija"...
Osnovna priča je relativno jednostavna i potencijalno melodramski zahvalna- Amerikanac (Affleck) odlazi u Pariz, zaljubljuje se u Parižanku (Olga Kurylenko), tamo se super provode, zatim dolaze u Ameriku, ona dovodi svoju ćerku iz prvog braka. Međutim skajlajn Teksasa (ili koja god da je to američka stočarska država) deprimira i mamu i ćerku i one napuštaju Amerikanca i vraćaju se u Pariz. Skrhani Amerikanac utehu nalazi u naručju svoje nekadašnje školske drugarice (Rachel McAdams), koja je izgubila ćerku. A onda Parižanka odlučuje da se vrati, ovaj put bez ćerke. Amer ostavlja hajskul curu i venčava se sa Parižankom. Nažalost, njihov odnos je osuđen na propast i ona ponovo odlazi. Paralelno sa svim tim pratimo jednog popa (Javier Bordem) koga izjedaju preispitivanja gde je bog i zašto ga je ostavio s ovom ljudskom bedom u bedi.
Čitav film se u skoro 96%-noj meri sastoji od kadrova koji traju manje od tri sekunda, montažu filma je radilo čak pet montažera i sva je prilika da ako imate neki blaži oblik epilepsije ne treba da gledate ovaj fim- jer kombinacija skoro konstantno prisutne kamere-iz-ruke i kadrova koji neprekidno blicaju iz različitih uglova scene ili različitih lokacija neće baš najbolje uticati na tu vašu boljku. U filmu To the Wonder (na početku filma ima neka replika/citat koja kaže "We climbed the stairs... to the Wonder") svi kadrovi su uzdasi, svi kadrovi su pojednako važni isečci sreće, nesreće, ljubavi, strasti, mržnje, ravnodušnost, izgubljenosti... Dodajte tome da 90% filma ide bez replika ili sa nekim oblikom naracije (unutrašnji monolog likova) i dobićete jedan video-rad kakav "autorskim filmom" zadojen student režije zamišlja kao ultimativno filmsko rešenje svog ili Ivanovog "detinjstva".
"Normalan" gledalac će već posle pet minuta overdozirati od količine informacija, emocija, fotografija, elipsoidnih replika i potom će nastaviti da bude brutalno penetriran istim sadržajem narednih stodeset minuta. Ako ostavimo po strani efektnu scenu sa bizonima (pre svega zbog impresivnih bizona!), ovo vam je "getty images" šouril koji dobijate ako ste ukucali reči "romantic", "melancholic", "nature" u tragač. I nimalo ne čudi što siroti Ben Affleck filmom luta kao dete za nošom i svako malo se hvata za glavu, jer nema nikakvu ideju šta bi trebalo da radi, kao ni zbog čega. Dobre pare bih dao da mogu da saznam koja su bila Malickova rediteljska uputstva.
I, ne, ovo nije maestralna vizuelna kontemplacija na teme ljubavi i vere i izgubljenosti modernog čoveka u "nevernim" vremenima.
Stvarno nije.
To je Walking Dead.
SELEKTAH: 0/ 10
Mislim da Ben Affleck daje sve od sebe da imdb i svako drugo filmsko glasilo njegovo prisustvo u ovom filmu potisne duboko, duboko u sebe. Nema šanse da Affleck nije nakon gledanja ovog filma, baš kao Sean Penn posle Tree Of Life, vrisnuo iz sveg glasa- Koji sam ja kurac tražio ovde?!!
Na šta mu je Terrence Malick odgovorio pokretom ruke u vidu mekog talasa koji na jeziku malog naroda Paksimeltutumahagonkehamanema koji živi na jednom ostrvcu podno Kariba znači "bio si vatra, a sad si dim, ali pamtiš vatru i vetar koji te njiše iznad njenih poslednjih trenutaka blaži tvoj miris, tvoje sećanje, tvoj kraj, dragi prijatelju".
Pored toga, mislim da će od sada i nastava na Fakultetu dramskih umetnosti, na smerovima dramaturgija i filmska režija biti znatno lakša. Sve što će profesori na uvodnom času morati da urade jeste da puste ovaj film svojim studentima i kažu im- samo nemojte ovako!
Iako treba imati respekta za mentalne kapacitete Terrenca Malicka i još više prema činjenici da je on u svojim godinama (69) shvatio nešto što nama tek predstoji da dokučimo, format i sadržaj njegovog poslednjeg filma predstavljaju sve ono na šta pomislim kada neko kaže "budalaština", "poetsko ostvarenje", "nekonvencionalan filmski jezik", "kontemplacija, pre nego naracija"...
Osnovna priča je relativno jednostavna i potencijalno melodramski zahvalna- Amerikanac (Affleck) odlazi u Pariz, zaljubljuje se u Parižanku (Olga Kurylenko), tamo se super provode, zatim dolaze u Ameriku, ona dovodi svoju ćerku iz prvog braka. Međutim skajlajn Teksasa (ili koja god da je to američka stočarska država) deprimira i mamu i ćerku i one napuštaju Amerikanca i vraćaju se u Pariz. Skrhani Amerikanac utehu nalazi u naručju svoje nekadašnje školske drugarice (Rachel McAdams), koja je izgubila ćerku. A onda Parižanka odlučuje da se vrati, ovaj put bez ćerke. Amer ostavlja hajskul curu i venčava se sa Parižankom. Nažalost, njihov odnos je osuđen na propast i ona ponovo odlazi. Paralelno sa svim tim pratimo jednog popa (Javier Bordem) koga izjedaju preispitivanja gde je bog i zašto ga je ostavio s ovom ljudskom bedom u bedi.
Čitav film se u skoro 96%-noj meri sastoji od kadrova koji traju manje od tri sekunda, montažu filma je radilo čak pet montažera i sva je prilika da ako imate neki blaži oblik epilepsije ne treba da gledate ovaj fim- jer kombinacija skoro konstantno prisutne kamere-iz-ruke i kadrova koji neprekidno blicaju iz različitih uglova scene ili različitih lokacija neće baš najbolje uticati na tu vašu boljku. U filmu To the Wonder (na početku filma ima neka replika/citat koja kaže "We climbed the stairs... to the Wonder") svi kadrovi su uzdasi, svi kadrovi su pojednako važni isečci sreće, nesreće, ljubavi, strasti, mržnje, ravnodušnost, izgubljenosti... Dodajte tome da 90% filma ide bez replika ili sa nekim oblikom naracije (unutrašnji monolog likova) i dobićete jedan video-rad kakav "autorskim filmom" zadojen student režije zamišlja kao ultimativno filmsko rešenje svog ili Ivanovog "detinjstva".
"Normalan" gledalac će već posle pet minuta overdozirati od količine informacija, emocija, fotografija, elipsoidnih replika i potom će nastaviti da bude brutalno penetriran istim sadržajem narednih stodeset minuta. Ako ostavimo po strani efektnu scenu sa bizonima (pre svega zbog impresivnih bizona!), ovo vam je "getty images" šouril koji dobijate ako ste ukucali reči "romantic", "melancholic", "nature" u tragač. I nimalo ne čudi što siroti Ben Affleck filmom luta kao dete za nošom i svako malo se hvata za glavu, jer nema nikakvu ideju šta bi trebalo da radi, kao ni zbog čega. Dobre pare bih dao da mogu da saznam koja su bila Malickova rediteljska uputstva.
I, ne, ovo nije maestralna vizuelna kontemplacija na teme ljubavi i vere i izgubljenosti modernog čoveka u "nevernim" vremenima.
Stvarno nije.
To je Walking Dead.
SELEKTAH: 0/ 10
No comments:
Post a Comment