Hiroshima notre amour
Razmišljam...
Razmišljam da sam ovaj film gledao u nekoj nuklearnoj podmornici zaronjenoj par kilometara ispod nivoa mora, dok tamo negde piče cunamiji, zemljotresi, nuklearne olimpijade, ledeno doba, ekonomska kriza (vi izaberite)... ovo bi, lako moguće, mogao da mi bude jedan od najboljih filmova koje sam u životu odgledao. Jedini koji ima smisla.
Možda. Samo. U tom trenutku.
Two Years At Sea je crno-beli film. Deluje kao da je snimljen na parčićima neiskorištene filmske trake drugih filmova koji su već lagano krenuli da mutiraju od stajanja, pa ispod snimljene slike stalno igraju neki geometrijski oblici. Nema glumaca, ali ima jedan čovek "koga snimamo". Nema dijaloga, samo jedna izgovorena reč ("čarape"), nema dramske radnje, ima dosta atmosfere, dosta tišine, dosta intermeca između intermeca...
Gledano po većini naših gledalačkih iskustava ovo verovatno nije ni film.
Surfujući po netu u potrazi za njegovom tajnom već na imdb-u sam u opisu radnje filma našao sledeće "nakon rada na moru čovek odlučuje da ispuni svoj san i preseli se u sred šume". Ako ste gledali/ kad budete gledali ovaj film videćete da to može da bude samo jedna od (nečijih) interpretacija filma. U ovom filmu nema mora. Najbliže vodi je neka bara ili jezero. Ovaj čovek nije podelio nikakav san sa nama. Ovaj čovek je od početka filma blizu šume.
Stvari deluju apokaliptično i malčice podsećaju na Cormac McCarty-jev Road u tom smislu da je naš junak stalno na putu, stalno po nekim polunapuštenim udžericama i da, iako nam nikada nije prikazana, apokalipsa asmatično diše negde tamo na horizontu. Fotografije koje on gleda mogu da budu njegova lična memorabilija, ali i ono što je zatekao u tim kućama. Sve što je ostalo od života koji je tu nekada boravio.
Nešto optimističnija interpretacija mi je bila da je on nekakav čuvar koji u ne-letnjem periodu godine (jer sve vreme je neka bulja od kiše i snega) obilazi letnjikovce i odomaćuje se u njima kao večiti gost i privremeni domaćin, samo pojačavajući svoj hronični osećaj nepripadanja.
Muzika je sjajna, ako volite izdanja sa Trikonta ili Sublime Frequencies dopašće vam se i ono što naš junak sluša u kolima ili dok seče drva "za kotlić" u dvorištu. On je, očigledno, sa svojim polupećinskim izgledom prehistorik, potpuno samoodučen od socijalnih konvencija modernog doba. Priroda u kojoj realizuje svoj lični zen ili dokolicu je njegov najbrbljiviji sagovornik.
"Dve godine na moru" su metafora za otuđenost, usamljenost i sve ono u čemu čovek "uživa" na pučini. Poslednja scena u kojoj naš junak lagano pada u san kako se i vatra u koju je zagledan gasi možda ne donosi onu vrstu utehe kojoj smo se nadali. No man is an island, izgleda...
SELEKTAH: 6/ 10
Razmišljam...
Razmišljam da sam ovaj film gledao u nekoj nuklearnoj podmornici zaronjenoj par kilometara ispod nivoa mora, dok tamo negde piče cunamiji, zemljotresi, nuklearne olimpijade, ledeno doba, ekonomska kriza (vi izaberite)... ovo bi, lako moguće, mogao da mi bude jedan od najboljih filmova koje sam u životu odgledao. Jedini koji ima smisla.
Možda. Samo. U tom trenutku.
Two Years At Sea je crno-beli film. Deluje kao da je snimljen na parčićima neiskorištene filmske trake drugih filmova koji su već lagano krenuli da mutiraju od stajanja, pa ispod snimljene slike stalno igraju neki geometrijski oblici. Nema glumaca, ali ima jedan čovek "koga snimamo". Nema dijaloga, samo jedna izgovorena reč ("čarape"), nema dramske radnje, ima dosta atmosfere, dosta tišine, dosta intermeca između intermeca...
Gledano po većini naših gledalačkih iskustava ovo verovatno nije ni film.
Surfujući po netu u potrazi za njegovom tajnom već na imdb-u sam u opisu radnje filma našao sledeće "nakon rada na moru čovek odlučuje da ispuni svoj san i preseli se u sred šume". Ako ste gledali/ kad budete gledali ovaj film videćete da to može da bude samo jedna od (nečijih) interpretacija filma. U ovom filmu nema mora. Najbliže vodi je neka bara ili jezero. Ovaj čovek nije podelio nikakav san sa nama. Ovaj čovek je od početka filma blizu šume.
Stvari deluju apokaliptično i malčice podsećaju na Cormac McCarty-jev Road u tom smislu da je naš junak stalno na putu, stalno po nekim polunapuštenim udžericama i da, iako nam nikada nije prikazana, apokalipsa asmatično diše negde tamo na horizontu. Fotografije koje on gleda mogu da budu njegova lična memorabilija, ali i ono što je zatekao u tim kućama. Sve što je ostalo od života koji je tu nekada boravio.
Nešto optimističnija interpretacija mi je bila da je on nekakav čuvar koji u ne-letnjem periodu godine (jer sve vreme je neka bulja od kiše i snega) obilazi letnjikovce i odomaćuje se u njima kao večiti gost i privremeni domaćin, samo pojačavajući svoj hronični osećaj nepripadanja.
Muzika je sjajna, ako volite izdanja sa Trikonta ili Sublime Frequencies dopašće vam se i ono što naš junak sluša u kolima ili dok seče drva "za kotlić" u dvorištu. On je, očigledno, sa svojim polupećinskim izgledom prehistorik, potpuno samoodučen od socijalnih konvencija modernog doba. Priroda u kojoj realizuje svoj lični zen ili dokolicu je njegov najbrbljiviji sagovornik.
"Dve godine na moru" su metafora za otuđenost, usamljenost i sve ono u čemu čovek "uživa" na pučini. Poslednja scena u kojoj naš junak lagano pada u san kako se i vatra u koju je zagledan gasi možda ne donosi onu vrstu utehe kojoj smo se nadali. No man is an island, izgleda...
SELEKTAH: 6/ 10
poslednje sto sam slusao sa Trikonta: http://trikont.de/musik/chuck-perkins-a-lovesong-for-nola/ + Texas Bohemia Revisited.
ReplyDeleteovaj prikaz me podsetio na nesto sto sam skoro gledao: Sans soleil - Chris Marker (Fenneszova preporuka)