Novi Chris Rea
Dobro je da neke stvari još uvek mogu da me iznenade. Poput ovog novog albuma Daft Punk. Ili kao kad su Radiohead ujutru oglasili da im popodne izlazi novi album i to za dž (ili kako već beše...). U vezi sa DP najviše me je iznenadilo da je to (izlazak RAM) odjednom "neki bitan događaj" i u tom smislu, treba im skinuti kapu za sve što su uradili. Iskreno, a ja samo tako umem, i dalje živim u ubeđenju da Daft Punk imaju samo dva albuma (Homework i Discovery) i da im je treći (Alive) najbolji (i jedan od najboljih "živih" albuma ikada!). Zbog toga mi je teško da poverujem da je ovaj francuski elektro-duo (sam bog diska zna zašto sam vam to napomenuo) osam godina nakon nečeg sasvim nebitnog (Human After All) bukvalno "next big thing" ne samo za mejnstrim estradu, već i za industriju. Jedina stvar koja manjka njihovoj kampanji jeste maca koja lipsinkuje uz Get Lucky na Jutjubu.
Daft Punk su dvaput uneli nezanemarljive izmene u moj doživljaj "estrade". Prvi put kada sam prvi put video spot za Da Funk i shvatio da spot ne treba da bude muzika preko slike, kao i da je prvih petnaest minuta hipsterske vladavine upravo počelo. Drugi put kada sam po deseti put (dobrih par godina nakon godine objavljivanja- 2001.) preslušao Alive i shvatio da elektronska muzika uživo nije samo blockrockinbeats ili puštanje Bon Jovi preko Belinde Carlisle, već nešto što zaista ume da u sebi pronađe rok energiju. Sa dolaskom prvih likova Random Access Memories uminule su i moje nade da će to biti prvi Motorhead-disco album.
Random Access Memories je jedan odličan mejnstrim album. Nešto što se devedesetih ne bi moglo dovoljno naštampati na kompakt diskovima, odlično za sve forme druženja- od solo-blejanja na terasi do haj-kles žurki na rivijeri, podjednako smisleno i u pimpovanom jugu koliko i u moćnom A8.Ovo je album uz koje će vaše trogodišnje dete đuskati boso, baš koliko i vaša polu-senilna baka, kao i svi uzrasti između. Ključ njegove skoro stoprocentne pristupačnosti svim lokacijama, automobilima i uzrastima pre svega leži u obilju sunčane svetlosti koju isporučuje i kad zvuči kao saundtrak za prvo jutarnje umakanju u more (The Game Of Love), i kad je kao "najtopliji grad u Evropi" (skoro sve), ali i kad utone u suton (Touch).
Zatim, on se i konceptualno i muzički oslanja na nasleđe disko muzike, možemoseraspravljatiokotoga (rekli bi Englezi)- verovatno najprijemčiviji žanr popularne muzike. Bilo da RAM volite "s razumevanjem" (pre svega za njegovu kemp zaplesanost sa ikonama diska) ili da ste basta seljačina kome je sve od Seke do Depešmod super uz Jelen Pivo on će vam bez problema (sem u slučaju nepodnošljive saradnje Doin' It Right sa Farta Bearom) uveseljavati i dan i noć. Da li je to zbog Chris Reainog (besmrtnog) originala ili onoga što su mu priredili York, ali Random Access Memories mi deluje kao neka prepredena, "ripekidžovana", hipster-friendly verzija (greatest hits) Chris Reae, muzike koja je pogodna skoro svima, a, ipak, ima neki integritet i autorsku viziju. Najviše od svega, na Chrisa me podsetila doza vrlo ukusne melanholije koja provejava Random Access Memories koju nisam toliko doživeo kao nostalgiju za disko vremenima, koliko kao bolećivu činjenicu da je RAM uprkos svom visokokvalitetnom futurizmu zapravo samo rekonstrukcija. U svakom smislu.
Get Lucky je bez sumnje "singl leta" i diskopodijumima je bolji od bilo čega što je servirano na formulaičnom Discovery. Daft Punk su unutar zacrtane "collaborators" strukture albuma (da praktično na skoro svakoj pesmi gostuje drugi pevač na vokalima) postigli maksimalnu koinzistentnost materijala- nešto što se elektronskim bendovima (pa i Massive Attack u kasnijem delu karijere) uglavnom obijalo o glavu prilikom saradnje sa više različitih vokala, ali i maksimalnu šarolikost unutar prepoznatljive Daft Punk matrice. OK, možda gostovanje Juliana The Strokes Casablancasa u Instant Crush zvuči kao Hot Chip remiks neke pesme sa njegovog solo albuma ili poslednja dva Strokes, ali je njegovo vokoderizovano sjedinjavanje sa Daft Punk i spontano i entuzijastičnije od bilo čega što sam naveo kao referencu. Isto važi i za Pharrella (koji gostuje i u Lose Yourself To Dance), ali i za Paul Williamsa, koji je (u verovatno najboljoj temi uz Motherboard) Touch uspeo da upari sjaj epohe u kojoj je i sam sijao (70-te) sa gorkim ukusom afterpartija koji je došao nakon toga.
Većina stvari vrti se oko efektnog Nile Rodgersovog ili najlrodžersovskog gitarskog rifa koji flertuje sa sintisajzerima, oba u naporu da izgledaju poželjno kao ledena limunada na plaži. Kada su Daft Punk na vokalima to su obično najmanje zanimljivije stvari, pre svega zbog linka sa, ponavljam, bednjikavim Discovery-jem. Ipak, uvodna Give Life To The Music, možda baš zato što je prva na koju nalećemo, bez problema osvaja, dok takve matrice, ipak, daleko više dobijaju odsustvom DP, pa čak i kada za vokal stane neko kome tu nije mesto kao Giorgio Moroder u (ključnoj za "humani elektro" koncept albuma) Giorgio by Moroder, u kojoj priča o svojim počecima. Divljenje i poštovanje DP prema Giorgiju utrkuju se tokom pesme.
Meni je, možda zato što ozbiljno štrči od ostalih, najbolja stvar Motherboard u kojoj je instrumentacija, pre svega zbog perkusija Omara Hakima (svirao sa Milesom), daleko organskija i ima pitku prog-strukturu koja je izdvaja od ostalih diskaća. U nekoj bliskoj budućnosti mogu da zamislim Kanye Westa kako istu koristi za svoj novi megahit. I upravo zbog toga mi baš ova stvar zvuči najmodernije i najfuturističkije u odnosu na sve ostale.
S obzirom na prognoze o prodaji, Random Access Memories će biti ključno izdanje 2013. i po mnogo čemu "primeran" drugim izdavačima kako u kardašijan vremenima treba da se osmišljava marketinška kampanja za neki (mejnstrim) album. Mi, ostali, možemo da budemo srećni što je nešto takvo postignuto sa grupom i albumom koji nas ne teraju da zavučemo kažiprst duboko u grlo.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Dobro je da neke stvari još uvek mogu da me iznenade. Poput ovog novog albuma Daft Punk. Ili kao kad su Radiohead ujutru oglasili da im popodne izlazi novi album i to za dž (ili kako već beše...). U vezi sa DP najviše me je iznenadilo da je to (izlazak RAM) odjednom "neki bitan događaj" i u tom smislu, treba im skinuti kapu za sve što su uradili. Iskreno, a ja samo tako umem, i dalje živim u ubeđenju da Daft Punk imaju samo dva albuma (Homework i Discovery) i da im je treći (Alive) najbolji (i jedan od najboljih "živih" albuma ikada!). Zbog toga mi je teško da poverujem da je ovaj francuski elektro-duo (sam bog diska zna zašto sam vam to napomenuo) osam godina nakon nečeg sasvim nebitnog (Human After All) bukvalno "next big thing" ne samo za mejnstrim estradu, već i za industriju. Jedina stvar koja manjka njihovoj kampanji jeste maca koja lipsinkuje uz Get Lucky na Jutjubu.
Daft Punk su dvaput uneli nezanemarljive izmene u moj doživljaj "estrade". Prvi put kada sam prvi put video spot za Da Funk i shvatio da spot ne treba da bude muzika preko slike, kao i da je prvih petnaest minuta hipsterske vladavine upravo počelo. Drugi put kada sam po deseti put (dobrih par godina nakon godine objavljivanja- 2001.) preslušao Alive i shvatio da elektronska muzika uživo nije samo blockrockinbeats ili puštanje Bon Jovi preko Belinde Carlisle, već nešto što zaista ume da u sebi pronađe rok energiju. Sa dolaskom prvih likova Random Access Memories uminule su i moje nade da će to biti prvi Motorhead-disco album.
Random Access Memories je jedan odličan mejnstrim album. Nešto što se devedesetih ne bi moglo dovoljno naštampati na kompakt diskovima, odlično za sve forme druženja- od solo-blejanja na terasi do haj-kles žurki na rivijeri, podjednako smisleno i u pimpovanom jugu koliko i u moćnom A8.Ovo je album uz koje će vaše trogodišnje dete đuskati boso, baš koliko i vaša polu-senilna baka, kao i svi uzrasti između. Ključ njegove skoro stoprocentne pristupačnosti svim lokacijama, automobilima i uzrastima pre svega leži u obilju sunčane svetlosti koju isporučuje i kad zvuči kao saundtrak za prvo jutarnje umakanju u more (The Game Of Love), i kad je kao "najtopliji grad u Evropi" (skoro sve), ali i kad utone u suton (Touch).
Zatim, on se i konceptualno i muzički oslanja na nasleđe disko muzike, možemoseraspravljatiokotoga (rekli bi Englezi)- verovatno najprijemčiviji žanr popularne muzike. Bilo da RAM volite "s razumevanjem" (pre svega za njegovu kemp zaplesanost sa ikonama diska) ili da ste basta seljačina kome je sve od Seke do Depešmod super uz Jelen Pivo on će vam bez problema (sem u slučaju nepodnošljive saradnje Doin' It Right sa Farta Bearom) uveseljavati i dan i noć. Da li je to zbog Chris Reainog (besmrtnog) originala ili onoga što su mu priredili York, ali Random Access Memories mi deluje kao neka prepredena, "ripekidžovana", hipster-friendly verzija (greatest hits) Chris Reae, muzike koja je pogodna skoro svima, a, ipak, ima neki integritet i autorsku viziju. Najviše od svega, na Chrisa me podsetila doza vrlo ukusne melanholije koja provejava Random Access Memories koju nisam toliko doživeo kao nostalgiju za disko vremenima, koliko kao bolećivu činjenicu da je RAM uprkos svom visokokvalitetnom futurizmu zapravo samo rekonstrukcija. U svakom smislu.
Get Lucky je bez sumnje "singl leta" i diskopodijumima je bolji od bilo čega što je servirano na formulaičnom Discovery. Daft Punk su unutar zacrtane "collaborators" strukture albuma (da praktično na skoro svakoj pesmi gostuje drugi pevač na vokalima) postigli maksimalnu koinzistentnost materijala- nešto što se elektronskim bendovima (pa i Massive Attack u kasnijem delu karijere) uglavnom obijalo o glavu prilikom saradnje sa više različitih vokala, ali i maksimalnu šarolikost unutar prepoznatljive Daft Punk matrice. OK, možda gostovanje Juliana The Strokes Casablancasa u Instant Crush zvuči kao Hot Chip remiks neke pesme sa njegovog solo albuma ili poslednja dva Strokes, ali je njegovo vokoderizovano sjedinjavanje sa Daft Punk i spontano i entuzijastičnije od bilo čega što sam naveo kao referencu. Isto važi i za Pharrella (koji gostuje i u Lose Yourself To Dance), ali i za Paul Williamsa, koji je (u verovatno najboljoj temi uz Motherboard) Touch uspeo da upari sjaj epohe u kojoj je i sam sijao (70-te) sa gorkim ukusom afterpartija koji je došao nakon toga.
Većina stvari vrti se oko efektnog Nile Rodgersovog ili najlrodžersovskog gitarskog rifa koji flertuje sa sintisajzerima, oba u naporu da izgledaju poželjno kao ledena limunada na plaži. Kada su Daft Punk na vokalima to su obično najmanje zanimljivije stvari, pre svega zbog linka sa, ponavljam, bednjikavim Discovery-jem. Ipak, uvodna Give Life To The Music, možda baš zato što je prva na koju nalećemo, bez problema osvaja, dok takve matrice, ipak, daleko više dobijaju odsustvom DP, pa čak i kada za vokal stane neko kome tu nije mesto kao Giorgio Moroder u (ključnoj za "humani elektro" koncept albuma) Giorgio by Moroder, u kojoj priča o svojim počecima. Divljenje i poštovanje DP prema Giorgiju utrkuju se tokom pesme.
Meni je, možda zato što ozbiljno štrči od ostalih, najbolja stvar Motherboard u kojoj je instrumentacija, pre svega zbog perkusija Omara Hakima (svirao sa Milesom), daleko organskija i ima pitku prog-strukturu koja je izdvaja od ostalih diskaća. U nekoj bliskoj budućnosti mogu da zamislim Kanye Westa kako istu koristi za svoj novi megahit. I upravo zbog toga mi baš ova stvar zvuči najmodernije i najfuturističkije u odnosu na sve ostale.
S obzirom na prognoze o prodaji, Random Access Memories će biti ključno izdanje 2013. i po mnogo čemu "primeran" drugim izdavačima kako u kardašijan vremenima treba da se osmišljava marketinška kampanja za neki (mejnstrim) album. Mi, ostali, možemo da budemo srećni što je nešto takvo postignuto sa grupom i albumom koji nas ne teraju da zavučemo kažiprst duboko u grlo.
SELEKTAH: 7minus/ 10
"prepredeno", roleri, zaraza, epidemija.
ReplyDeleteuz Chrisa Reau dodao bih i Survivor, Joan Jett, Kansas, Ricka Springfielda, Russ Ballarda i besmrtni hit "The Fire Still Burns".