Che fart two
Che Part One sam gledao otprilike kada se i pojavio. Che Part Two tek sada kada je moje interesovanje za političke prilike na Južnoameričkom kontinentu poraslo pod uticajem Larrainovih filmova.
Che Part One je pokazao kako je revolucija iz salona izašla u šume i zapećke Kube i stigla do Havane. Ako se dobro sećam bio je to jedan od najdosadnijih filmova ikada.
Che Part Two ne menja mnogo u pristupu i stilu (ovde Soderbergh pokušava da se stvarima bavi kao da je moderni bliskoistočni (Turska-Iran) reditelj), ali je upravo to tvrdo držanje za monotoni ritam, nedramatičnost dešavanja, dokumentaristički pristup stvorilo određenu artificijelnost koja se dosledno nameće kao "suvi, neglamurizovani realizam" i zapravo tvori neku vrstu palp-dokumentarnosti o Cheovim dejstvima po Boliviji (i kraju karijere).
Nakon uspeha revolucionarne platforme na Kubi, Che, maskiran kao da ga čeka uloga u filmu braće Coen, stiže u Boliviju da i tamošnjem levom pokretu pomogne u svrgavanju zle, nedemokratske vlasti. Film prati njegov silazak među, mahom, seoski narod, organizaciju i treniranje istog, prve gerilske korake, preranu smrt (trajali su nešto preko godinu dana), kao i sam Cheov kraj.
Gledajući kako je to sve Che organizovao odnosno kako nam je Soderbergh sve to prikazao nije bilo nikakve neizvesnosti oko toga kako će se stvari završiti. A deluje mi da je Steven zapravo hteo da kaže da nije ni bilo potrebe da se neizvesnost (tj saspens) uopšte i gradi. Dakle, iako je Che Part Two (kakvo genijalno ime za film!) film koji se bavi gerilskom borbom bolivijskog naroda pod Cheovim vođstvom, ovo nije ni ratna akcija, ni ratna drama. Pre bi mogli da govorimo o pastoralnom akcionom filmu. Recimo.
Neke stvari u vezi sa nastankom ovog filma intrigiraju. Iako Che i bavljenje njime od strane holivudskog A-reditelja spadaju u, ako ne blokbasterovski, a ono makar oskarovski materijal, Che (prvobitno zamišljen kao jedan skoro petosatni film) u Soderberghovom opusu spada u ona "arthausičnija" zdanja koja on dela nakon što studiju zaradi krupne pare (u ovom konkretnom slučaju prethodno realizovanim poslednjim nastavkom Ocean's Eleven serijala). Međutim, za adaptirača Cheovih dnevnika (Kuba+Bolivija) odbaran je Peter Buchman, čovek koji je pre ovog angažmana uradio samo dva scenarija: za Jurassic Park III i Eragon!!! Kako Che (I&II) nažalost nije zamišljen kao revolucionarna fantastika u doba Jure apsolutno nije jasno šta ga je kvalifikovalo za posao. Da kojim slučajem Chea nije igrao markantni Benicio Del Torro imali bi ozbiljan probelm da pogodimo koji je on od seljana i vojnika. U Che Part Two stvari su toliko ravne da apsolutno ništa ne štrči. Sem, priznajem, povremeno zbunjujuće patetike kojom je komrad Che izdvojen od ostalih svojom spremnošću da žrtvuje i telo (boluje od astme) i duh (nema predaje!) za odbranu prava siromašnih. Kako je i zašto Benicio osvojio nagradu za glavnu mušku ulogu u filmu u kome se jedva primećuje apsolutno mi nije jasno. Ali jeste.
U Che Part Two najautentičnije deluju scene siromaštva bolivijskog naroda snimljene sa naturščicima, kao i zblanuta lica statista koje Che predvodi. S druge strane, deonice u kojima bi kroz dramatizaciju događaja trebalo da dobijemo Soderberghov ugao gledanja na stvar (bolivijska vojna hunta, Che kao lider, same gerilske akcije) liče na seriju opštih mesta, koja povremeno deluju imbecilno s obzirom da Che i njegova ekipa skoro godinu dana lutaju po šumama i planinama, a da ni nama, a ni njima nije jasno ni gde idu, ni šta rade, što otvara pitanje ne samo uspešnosti ili postojanja ikakve logistike već i Cheove elementarne inteligencije. A pretpostavljam da u stvarnosti to nije bila situacija.
Sunce koje je ispunilo skoro sve kadrove Soderberghovog filma omogućilo je izuzetno lepu fotografiju koja je u velikoj meri poprilično bezdušne i prazne scene ispunila lepotom života koja se možda krije iza horizonta njihove borbe.
SELEKTAH: 4/ 10
Che Part One sam gledao otprilike kada se i pojavio. Che Part Two tek sada kada je moje interesovanje za političke prilike na Južnoameričkom kontinentu poraslo pod uticajem Larrainovih filmova.
Che Part One je pokazao kako je revolucija iz salona izašla u šume i zapećke Kube i stigla do Havane. Ako se dobro sećam bio je to jedan od najdosadnijih filmova ikada.
Che Part Two ne menja mnogo u pristupu i stilu (ovde Soderbergh pokušava da se stvarima bavi kao da je moderni bliskoistočni (Turska-Iran) reditelj), ali je upravo to tvrdo držanje za monotoni ritam, nedramatičnost dešavanja, dokumentaristički pristup stvorilo određenu artificijelnost koja se dosledno nameće kao "suvi, neglamurizovani realizam" i zapravo tvori neku vrstu palp-dokumentarnosti o Cheovim dejstvima po Boliviji (i kraju karijere).
Nakon uspeha revolucionarne platforme na Kubi, Che, maskiran kao da ga čeka uloga u filmu braće Coen, stiže u Boliviju da i tamošnjem levom pokretu pomogne u svrgavanju zle, nedemokratske vlasti. Film prati njegov silazak među, mahom, seoski narod, organizaciju i treniranje istog, prve gerilske korake, preranu smrt (trajali su nešto preko godinu dana), kao i sam Cheov kraj.
Gledajući kako je to sve Che organizovao odnosno kako nam je Soderbergh sve to prikazao nije bilo nikakve neizvesnosti oko toga kako će se stvari završiti. A deluje mi da je Steven zapravo hteo da kaže da nije ni bilo potrebe da se neizvesnost (tj saspens) uopšte i gradi. Dakle, iako je Che Part Two (kakvo genijalno ime za film!) film koji se bavi gerilskom borbom bolivijskog naroda pod Cheovim vođstvom, ovo nije ni ratna akcija, ni ratna drama. Pre bi mogli da govorimo o pastoralnom akcionom filmu. Recimo.
Neke stvari u vezi sa nastankom ovog filma intrigiraju. Iako Che i bavljenje njime od strane holivudskog A-reditelja spadaju u, ako ne blokbasterovski, a ono makar oskarovski materijal, Che (prvobitno zamišljen kao jedan skoro petosatni film) u Soderberghovom opusu spada u ona "arthausičnija" zdanja koja on dela nakon što studiju zaradi krupne pare (u ovom konkretnom slučaju prethodno realizovanim poslednjim nastavkom Ocean's Eleven serijala). Međutim, za adaptirača Cheovih dnevnika (Kuba+Bolivija) odbaran je Peter Buchman, čovek koji je pre ovog angažmana uradio samo dva scenarija: za Jurassic Park III i Eragon!!! Kako Che (I&II) nažalost nije zamišljen kao revolucionarna fantastika u doba Jure apsolutno nije jasno šta ga je kvalifikovalo za posao. Da kojim slučajem Chea nije igrao markantni Benicio Del Torro imali bi ozbiljan probelm da pogodimo koji je on od seljana i vojnika. U Che Part Two stvari su toliko ravne da apsolutno ništa ne štrči. Sem, priznajem, povremeno zbunjujuće patetike kojom je komrad Che izdvojen od ostalih svojom spremnošću da žrtvuje i telo (boluje od astme) i duh (nema predaje!) za odbranu prava siromašnih. Kako je i zašto Benicio osvojio nagradu za glavnu mušku ulogu u filmu u kome se jedva primećuje apsolutno mi nije jasno. Ali jeste.
U Che Part Two najautentičnije deluju scene siromaštva bolivijskog naroda snimljene sa naturščicima, kao i zblanuta lica statista koje Che predvodi. S druge strane, deonice u kojima bi kroz dramatizaciju događaja trebalo da dobijemo Soderberghov ugao gledanja na stvar (bolivijska vojna hunta, Che kao lider, same gerilske akcije) liče na seriju opštih mesta, koja povremeno deluju imbecilno s obzirom da Che i njegova ekipa skoro godinu dana lutaju po šumama i planinama, a da ni nama, a ni njima nije jasno ni gde idu, ni šta rade, što otvara pitanje ne samo uspešnosti ili postojanja ikakve logistike već i Cheove elementarne inteligencije. A pretpostavljam da u stvarnosti to nije bila situacija.
Sunce koje je ispunilo skoro sve kadrove Soderberghovog filma omogućilo je izuzetno lepu fotografiju koja je u velikoj meri poprilično bezdušne i prazne scene ispunila lepotom života koja se možda krije iza horizonta njihove borbe.
SELEKTAH: 4/ 10
prica se da soderbergh jos ne ide u penziju, vec da radi seriju the kninks sa lepim clivom owenom.
ReplyDeletesamo serije imaju smisla, u pravu je covek.