SUICIDAL TENDENCIES – 13 (Suicidal)

piše: powerty

“Starost” je pitanje duha a ne godina.

Ljubiteljima hardcore punka širom sveta od početka novog milenijuma nije bilo teško da konstatuju da je ovaj muzički žanr u velikoj krizi, koja se između ostalog očituje i u gomili reuniona nekada slavnih sastava. Ne fali novih bendova, ali je deficit intrigantnije sveže krvi očit. Nekako, srce uz njih ne zaigra kao uz klasike žanra (u tom smislu, poslednji put me znoj sreće oblio uz bostonske strejtedžere Have Heart).

Tako će ove godine na turneju po svetu čak dve postave The Black Flag, prošle godine su se diskografiskim aktivnostima vratili i bendovi poput Strife (manje) i Yuppicide (više uspešno). Suicidal Tendencies svakako imaju svoje mesto u aleji zaslužnih građana, mada je njihov pristup materiji oduvek bio očišćen od onog ideološkog  hippie imperativa promene sveta putem muzike, a element pobune premešten na svakodnevni plan permanentne borbe protiv mnogobrojnih dežurnih ispirača mozgova, tzv. autoriteta. Momci iz Calija nikad nisu bežali od kontroverze (ime im je često skraćivano u Tendencies; na početku karijere godinama nisu mogli da sviraju u Los Angelesu zbog divljačkih koncerata; bije ih glas da su poprilično povezani sa lokalnim bandama), a čini se da su od svih svojih kolega, nosilaca hardcorepunkerske spomenice tamo početkom osamdesetih, najbolje shvatili i važnost vizuelne dimenzije u svojoj egzistenciji.

Posle purističkih početaka, bend predvođen neumornim pevačem Mikeom Muirom dopustila je sebi luksuz plodnih susreta i prožimanja osnove sa metalom i funkom. Moglo im se,  jer su grupu sačinjavali sve bolji muzičari (između ostalih i čika Trujillo, već neko vreme u Metallici). Uz D. R. I. i S. O . D. najviše su u drugoj polovini osamdesetih/početkom devedesetih uticali na nastanak tzv. Crossover thrasha, pravca koji se svojim dualizmom podjednako svideo i pankerima i metalcima. Početkom devedesetih, bend je gotovo uleteo u (američki) mainstream, pa brže bolje izleteo odatle i prestao sa radom. Kraj milenijuma obeležila su dva povratnička, napadno pojednostavljena povratka korenima. Od tada, Suicidali su se zadovoljavali tezgama širom sveta, bez nove muzike, obraćajući više pažnju na poslovni aspekt priče (unosni ugovori sa kompanijom Vans itd.).

Sve donedavno.

Osnovna motivacija pisanja prikaza za 13 na ovoj prestižnoj adresi (sam je to napisao - prim. mr. prestiž) je proživljen feelgood sentiment prilikom preslušavanja. Naime, očekivao sam ceđenje suve drenovine i napad zevanja kao neumitnu posledicu. Bio sam potpuno nepripremljen za ono što me čekalo. I lakomislen, dodao bih.

Mike Muir sigurno hrli ka šestoj deceniji života, ali bi mu na vitalizmu mogla pozavideti i hiperaktivna deca u predškolskom uzrastu. Njegov prepoznatljivo rugalački glas alhemijski je povezan sa i dalje raspoloženom kaznenom ekspedicijom prekaljenih muzičara koja nema nikakav problem da iz zaostavštine benda prati sve odranije drage žanrovske tragove u cilju spravljanja adrenalinske bombe, u čemu im, u vidu gostiju, pomaže nekolicina profi skejtera i motocross vozača čija imena ni meni ni vama ne znače ama baš ništa, ali dovoljno govori o reputaciji grupe u određenim krugovima, koji nabeđenim laicima sa brdovitog Balkana često, kao npr. i (još mnogo više) u slučaju industrije video igara, izgleda kao klinačko gubljenje vremena a zapravo je životni stil uz koji se iznimno lakše plaćaju računi (za neupućene – reč je o stotinama miliona dolara). DIY kao svestan izbor malog preduzetnika. Murray Rothbard se sigurno smeška s onog sveta, samo ne očekujte da ćete u Blicu pročitati nešto na tu temu.

Od bržih stvari ponajbolja je šaka u glavu This Ain't a Celebration, prvi video singl Cyco Style ima više smisla na samom albumu nego kao njegov reprezentativni uzorak, no ono što Tendencije odvaja od gomile sličnih sastava je svaštarski a organski pristup materiji. U tom smislu apsolutni highlight je hendrixovski sporogoreći groove Only God Knows Who I Am. Vatra i dalje palaca za one kojima je plamen neophodan.

Nostalgija ume da bude prilično zajebana, sputavajuća stvar, svedena na tržišnu udicu koju, u uobičajeno surovom muzičkom biznisu, prilično lako bacaju ajkulasti prodavci magle. 13 je u tom smislu dobrodošli, pošteni izuzetak, nalik na odličnu prošlogodišnju ploču Into the Future još jedne legendarne i slično eklektički usmerene bande, vašingtonskih Bad Brains. Mogwai je imao pravo – hardcore neće nikad umreti, ali mi 'oćemo. Samo što će završni čin još malo da pričeka.

SLKTH: 7/10