ELEKTRO GUZZI – Cashmere EP (Macro)/ RECONDITE – EC10 (Dystopian)

piše: powerty

Elektro biseri za valjanje sa disko svinjama

Eto i to se dešava: sa ubrzanjem (pretpostavke) vremena, elektronska muzika, koja je sama, prvoborački, “na sva zvona” najavila dolazak novog doba, vrlo brzo je dostigla svoj rok trajanja & prestala da bude zanimljiva van uskoelitističkih žanrovskih krugova. Ukratko i drugim rečima – futurizam je postao retro pre nego što se bilo ko nadao.

Ostali su nam bezbrojni eventovi, good vibeovi i njima slične “krvarim od dosade” tričarije. Muzika je postala nebitna i sekundarna, “zakulisna” radnja. Korporacije su našle relativno lak način da moćnu supkulturu preoblikuju po svojim biznis planovima zavođenja (mladih) potrošača, banalizujući priču pokretnom trakom na kojoj su se na svakih pet sekundi smenjivali nebitni didžejevi. Ipak, nije sve tako crno (nekad je i crnje): uslovno kršteni “mrak” je neiscrpni rezervoar raznih neočekivanih divota sa raštrkane, bezobalne globalne ponude. Naravno, za one koji ga se ne plaše.

Elektro Guzzi je trio iz Beča, već izvesno vreme u misiji “sviranja tehna”, nemogućoj nalik na članstvo Srbije u EU u nekom doglednom periodu. Naime, ovde se suočavamo sa basom, gitarom i bubnjem koji udruženi u kontinuiranoj redefiniciji brišu uobičajene žanrovske postavke sa izvanrednim ishodima.

Još od vrhunskog bezimenog debi albuma (2010), njegovog dostojnog naslednika Parquet (2011) i nekoliko kraćih izdanja, zaključno sa ovim najnovijim, Bečlije su uspostavile izuzetno visoke stvaralačke standarde koje održavaju precizno poput sečenja dijamanta. Komforna i uredna produkcija podseća na druge arty “crossover” izvođače iz Centralne Evrope (prvi pada na pamet Kreidler, drugi švajcarske legende Young Gods), a sam zvuk ide do s onu stranu Atlantika, u srce devastiranog Detroita, u kome je čitava priča repetitivnog oslobođanja tela i uma u savezu sa svemirom i počela.

Neki, mnogo izvikaniji aktovi za čitave svoje opuse ne uspeju da pruže koliko Elektro Guzzi prezentuju u tri stilski i kvalitativno ujednačene teme (dve original mix trake i gratis remix naslovnice). Za neinicirane, ovo je odlična polazna tačka za uranjanje u superiornu diskografiju Austrijanaca.

“Y' know for Elektro Guzzi? Good for You!”, ispalila je na mene k'o iz topa jedna njihova sunarodnica prošlog leta prilikom vožnje po sunčanoj jadranskoj obali, jedva dočekavši da naš hrvatski domaćin/šofer završi izlaganje, koje zbog jezičke barijere nije mogla da razume (blago njoj!), na temu Zadra kao najustaškijeg grada u zemlji zapadnih suseda. Po nenadanom otkriću, u njenom pogledu se ocrtala mešavina ozarenosti i čuđenja, a ja sam istovremeno zamišljao svet u kome muzika ove grupe nije baš tolika tajna.

SLKTH: 8/10

I u drugom poluvremenu ostajemo međ' Germanima, ali se pomeramo na sever, u Berlin, raj jeftinih stanarina & multikulture. Tamo živi mlađani producent Recondite koji je nakon nekoliko kraćih samizdata, prošle godine izbacio masterpis On Acid.

Reč je o stilskoj vežbi na temu acid zvuka (kojim se u Srbiji na svetskom nivou bavi Kragujevčanin Abadroza), koji je Berliner očistio od ataka iz Roland arsenala (poznatog pod šifrovanim nazivima 303, 808 i 909) i slušaocu podario putenu anđeosku nežnost, fokusirano, bez naglih trzaja.

Prema sopstvenim rečima, ovaj momak se susreo sa stvaranjem muzike kada se novi dečko njegove majke doselio u njihov stan i doneo profi opremu. Godine prakse protekle su u prosvetljenju da je tehnologija dobar sluga ali loš gospodar, a hip hop devedesetih i techno ponuda da je za glavu najbolje kada ostaje otvorena za nove uticaje. Zato ne čudi da najsvežiji EP donosi promenu u zvuku – umesto pastoralnih meditacija, u nešto manje od pola čuke vremena izliven je nok(au)turnalistički, tvrđi techno zvuk kakav je svojevremeno proslavio engleske IDM gerilce The Black Dog, a nije mnogo udaljen ni od suštinski okultnih težnji bratije sa etikete Modern Love (Demdike Stare i Deepchord pre svih, prijemčiviji ali veoma kvalitetni Andy Stott u nešto manjoj meri).

Nepopravljivo otrovan zloduhom i klaustrofobično otuđen, EC10 nudi lekorbizjeovsku zvučnu kulisu nepreglednih napuštenih radničkih spavaonica u kojima nema mesta nadi i humanoj emociji. Samo istrulele fasade, ispucali beton i zarđali čelik (što sugeriše i omot). Ali, Recondite ne bi bio to što jeste – majstor, da u svom najnovijem žanrovskom izletu u potpunosti ne uspeva da iz mrtvačkih ruina, drnča & škarta pusti iz boce blagi životvorni dah i utisne žig na temu spiritualne pustoši napretka.

SLKTH: 9/10