PRIMAL SCREAM - More Light (First International)

Screaming party

Sećam se da sam o Primal Scream pisao u (novom?) Ritmu povodom njihovog albuma Give Out But Dont Give Up (i čudi me da Popboks to nije re-pedeefovao za javnost u cilju podjebavanja mog lika i dela, jer samo tome bi taj tekst danas služio) i ne znam zašto nakon toga više nisam poželeo da se bavim njima, s obzirom da su u mojoj glavi, tokom vremena, stekli zavidno mesto "ilustrativnog benda" i za estetiku druženja (više kao neostvaren, nego kao realizovan cilj) koju sam/smo praktikovali "u mladosti", zatim za moju ondašnju "dixie narco" frizuru i čitav doživljaj tog "urbana ekstravaganca" fazona koji se oformio oko (radija) B92. Inače, novi album dugačak je kao prethodna rečenica.

Primal Scream su uvek bili merač za to koliko se može biti kul samom željom da se bude kul. Iako mi je veći deo njihovog muzičkog opusa (Screamadelica, Vanishing Point, Exterminator i ovaj novi) neobično drag i predstavlja nešto najinteresantnije što je "Britanija" izbacila u poslednjih 20 godina, zbog one neumorne potrebe da uvek budu kul Primal Scream nikada nisu uspeli da postanu ljubimci "neurbanih" masa, da tako kažem. U interesu preciznijeg samopozicioniranja pred samoraspravu o More Light moram da kažem da sam Riot City Blues samo jednom i to s mukom preslušao, a da Beautiful Future pamtim kao nešto što želim da zaboravim. More Light je bio album koji sam čekao. I kako Stuart Berman u P4K-ovoj recenziji lepo zaključi pre mene- ovaj album predstavlja presek svega onoga što su Primal Scream do sada uradili, ali ne zvuči kao ništa što su do sada uradili.

Screamadelica je bila pre-party/after-party album (zavisi čime ste se radili) na kome su se Primal Scream u različitoj meri prepustili Andrew Weatherallu (veći deo), ali i svojoj ljubavi prema soul momentima Rolling Stonesa (manji deo). Ali stvar je funkcionisala pre svega zahvaljujući Gillespiejevom talentu da sve čega se dotakne učini hip ili kul materijalom i da sam bend postavi kao neophodan gedžet za konzumaciju takvih sadržaja. Njihova pronicljiva povezanost sa frindž i kontra-kulturom i pratećim drogama obezbeđivala im je status večitog "next big thinga" u relevantnim medijima i bend je praktično nakon ovog albuma (morao da) prihvati to teško breme da svakim sledećim pojavljivanjem ponudi nešto novo i drugačije.

Gledano iz ovog ugla (More Light je producirao David Holmes, verovatno jedini čovek koji može da istrči na teren sa Andrew Weatherallom, uz nešto "nesnalažljivijeg" Kierana Hebdena), njihova karijera je bila seljakanje od jednog do drugog dela Holmesove kolekcije ploča- od proto-elektro roka Vanishing Point koji je iznedrio gadosti poput Kasabian do agit-industrijala i povamipirizacije Throbbing Gristle i Pop Group za novumilenijumsku mladež sa XTRMNTR i Evil Heat do neinspirativne retrogaražizacije sa Riot City Blues odnosno vraćanja korenima u Beautiful Future. David Holmes je u svom bogatom izvođačko-producentsko-DJ-skom opusu bio na svim tim lokacijama (a putevi su im se ukrstili i na remiksu Swastika Eyes). Stavljanje njemu na raspolaganje je verovatno drugi najbitniji potez njihove karijere i najlogičnija stvar koja je mogla da se desi. Sve što je Holmes na More Light uradio jeste konsolidovanje želja i mogućnosti pre svega kroz reorganizaciju svega što je do sada urađeno.

More Light može da se posmatra kao Screamadelica II u tom smislu da i tamo i ovde producent igra krupnu ulogu, zatim kroz nesporni koktel žanrova koji se dimi iz svake pesme, ali i kroz činjenicu da je Screamadelica pogodovala laganom gašenju esid haus perioda baš kao što More Light pogoduje laganom gašenju "socijalističkih" postrojenja odnosno protestima protiv spaljivanja istih (zavisi kako gledate). More Light, uprkos apelu u naslovu, zvuči tmurnjikavo, "eyeswideshut", preteće, zajebano, kao saundtrak za duhovnu pripremu ekipe koja će potom navući fantomke i krenuti u suzbijanje liberalnog kapitalizma. Priznajem nešto od tih stvari i sam učitavam, ali to ih ne čini manje objektivnim pretpostavkama.

Holmes je svoj rad zasnovao pre svega na eliminisanju dve najveće slabosti benda- činjenici da se ovde ne radi ni o Gallaghers talentu za pisanje pesama, kao i činjenici da je Bobby Gillespie frontmen, ipak, skromnih ili lepše rečeno- specifičnih kvaliteta. Upravo zato Holmes je osnovni, mahom, midtempo skeletić pesme zatrpao dinamičnim i bogatim aranžmanima, trajanje pesama je gde god je mogao produživao da bi neutralisao osnovnu postavku rok pesme i samu pesmu pretvorio u mini-saundtrak, a Gillespiejev vokal je dozirano maskirao efektima ili bek-vokalima. Kako su Primal Scream gedžet, a ne bend, sva rešenja su bezproblemno legla i More Light izgleda kao stara, dobra stvar u novom ruhu i zvuči svežije od gomile bendova čiji su članovi dvostruko mlađi od Gillespieja. U izvesnoj meri More Light je album koji Radiohead nikako da snime. I na kome se ne oseća Manijevo odusustvo (što nije mala stvar).

Kraut-rok, elektro-rok, postdabrok, indastrijal-rok, nju-elektro-gospel, psihodelija, džejmsčensfank... dobar deo svih onih stvar koje su Primal Scream promovisali tokom karijere je tu, ali po prvi put možemo da govorimo o jedinstvenom, kompaktnom izdanju unutar koga sam bend predstavlja bitnu i kohezivnu masu. More Light je album na kome Primal Scream pokazuju u kojoj meri su apsorbovani žanrovi podređeni njima, a ne kao (možda) pre u kojoj meri su se oni prilagodili njima. Mislim da Primal Scream nikada više nisu i nikada više neće biti u prilici da pokažu šta mogu.

U zavisnosti od toga koji vas format albuma zatekne (osnovni album ima 13 pesama, deluks 15, a japanski deluks čak 21) nosićete se sa ovim čudovištem sat ili čak dva sata vremena i to u početku može biti nezgodno s obzirom na sve muvlji kapacitet naše koncentracije. Ali budite uporni.

2013. kolje onim trubačkim delom. LCD SS je čitavu svoju karijeru pokušavao tako nešto.
River Of Pain. je hipnotični postkantri "end credits" saundtrak sa šamanskim šaputavim Gillespiejevim vokalom.
Culturecide. Mark Pop Group Stewart gostuje. Mark Pop Group Stewart kumuje.
Hit Void. Aptempo elektrogaraž koji podseća na energiju Kowalskog. Plus saksofon.
Tenement Kid. Holmes pokazuje kako ista stara ljubav prema Stonesima prožeta omažom prema Komedinom saundtraku za Rosemary's Baby može da se izvrne u nešto sasvim neočekivano. I prihvatljivo.
Invisible City. klupski elektro-pop nedovoljno distinktivnog refrena. Jedna od slabijih.
Goodby Johnny. obrada Gunclub. Svedena na seksi, laundž uspavanku. Hit!
Sideman. Holmes divlja prepoznatljivim trubačkim setom paralelno sa klasičnim PS rok(et)om.
Elimination Blues. stondirani postbluz sa skoro Tarantinovskim auto-ironijskim odmakom (otuda valjda Robert Plant na bek-vokalima)
Turn Each Other Inside Out. aptempo roker koji tek slušan u automobilu ostvaruje svoj maksimum.
Relativity. Kill All Hippies (Afterlife).
Walking With a Beast. minimalno dopingovani Stones omaž. Efektno sletanje.
It's Alright, It's OK. najdirektniji osvrt na Screamadelicu i solidan samo-rip Movin On Up. Vraća stvari tamo gde je sve počelo.

Od brojnih bonusa nije mi jasno zašto Nothing Is Real/ Nothing Is Unreal, kao verovatno najsingličnija stvar ovde (+ genijalni solo), nije ušla na oficijelnu verziju albuma, baš kao ni dvoipominutno poigravanje sa soulom u Running Out Of Time i (verovatno najbolja obrada Primal Scream karijere) Worm Tamer, Grindermana, u kojoj je Caveova silovateljska energija pretočena u blago Morricone-izovani džez gruv koji, nažalost!, traje samo pet i po minuta. Bolje da podelite sav materijal u dve ture, nego da bacite bilo šta.

Mrak album.

SELEKTAH: 9/ 10