PALMA VIOLETS - 180 (Rough Trade)

Palma Violets?!
Bljak! Fuj! Kakvo je to idiotsko ime!
Mršavi momci koji sviraju gitare?! Pa još iz Londona?! Jel prošlo petnaest minuta od kako nas je tako nešto zadesilo poslednji put?!
Best Of Friends. Debi singl.
OK, nije loše. Ako vas zanima kako bi The Strokes svirali da su Bon Jovi (iz Slippery When Wet perioda).
Best Of Friends je NME-ijev singl godine (za 2012)?!!
Ipak, ne čudi.
Bilo bi im bolje da postignu nešto u životu, jer NME se ovde kladio na veliko i ne bi valjalo da nakon što se malo pridigao iz valjanja u blatu sa spodobama poput Biffy Clyro, Kasabian ili kojim god američkim "rok" bendom čiji članovi nose maskaru i dok spavaju, bude pregažen raspadnutim espadrilama horde razočaranih hipstera.
(jedno 10ak slušanja kasnije)
Best Of Friends je baš OK. I volim da je slušam. Ima refrenčinu kakvoj se unjkavi trubaduri i naintelektualizirani psihodeličari plaše da priđu. Shvatam da "nešto" što je najočekivanija stvar u tome nečemu što zovemo "indi rokom" više i nije tako često, a još ređe "tako dobro".
U slučaju da se nismo razumeli, "to, nešto" treba da bude kao Cigarettes And Alcohol. Whatever. Wake Up Boo. There She Goes. Samo slučajno dominiraju Britpop naslovi, ne zalećite se!

A onda je bend koji je postao "najbolja nova stvar nakon prošle" snimio debi album. NME mu je dao 8/10. To realno znači da vredi za 7 najviše, ali da se iz sopstvenih velikih usta ne može.
Uzeo sam da preslušam. Pre kao dokaz o sopstvenom postojanju u određenom kulturnom trenutku.
180 sada već premašuje 20ak slušanja.
Nisam planirao.

U mojoj glavi postoje Oasis, pa The Strokes i svi ovi što su došli posle njih manje-više su mi manje-više The Strokes. Libertines i Arctic Monkeys (uprkos časnim singl izuzecima) nisu našli više od rent-a-sobička u mom srcu. Ili The Maccabees, The Cribs, The Vaccines, The Horrors, The Drums, Klaxons, The Big Pink, Glasvegas, Babyshambles, The Futurheads, The Courteeners, The Kooks, The Rakes, Maximo Park, Art Brut, Hard-Fi, The Bravery, Razorlight, Keane, The Ordinary Boys, The Zutons, Jet (jebote!!!), The Thrills, Starsailor... Franz Ferdinand namerno nisam stavio među ove bojbendove. Oni su mi nekako više u ekipi sa Pulp ili Suede i tom arty studentarijom (možda grešim).
Palma Violets se vrhovima prstiju drže za terasu na kojoj su Oasis i The Strokes i vreme će pokazati da li će pasti među ovu rulju dole.

Oasis su bili talentovana radnička klasa, "lads". The Strokes su bili talentovana "deca doktora i univerzitetskih radnika", "proto-hipsters" za post-2000 svet. Palma Violets mi deluju kao lišeni svih tih socioloških odrednica, kao bend bez identiteta, jedan od onih koji su tu "samo zbog muzike". Verovatno zato nisam nikada bio privučen niti jednom jedinom njihovom izjavom da zagnjurim glavu u neki intervju. Deluju kao da su sve rekli svojom muzikom. Za bend koji hajpujemo "ove nedelje" to deluje kao neviđen "USP".

180 zvuči britanski. Baladu Three Stars bez problema bi mogli da izvode Pogues (možda i mnogo uspešnije), a bogami i The Chieftains. Uprkos činjenici da pesma u drugoj polovini ode ka zvuku koji je bliži Blur, miris irskog viskija ostaje u vazduhu, i proteže se i na narednu stvar 14. Palma Violets očigledno vole da vide svoju publiku zagrljenu kako horski peva refrene i ne plaše se da baš takve pesme prave.

Većina autora koja je (pogrešno) inspirisala većinu gore pobrojanih bendova i ovde je prisutna, od Buzzcocks (njih čujem i u zvuku miksera), Undertones, The Jam (Rattlesnake Highway), Kinks (Step Up For The Cool Cats), Rolling Stones (Best Of Friends kao da je otpao sa Steel Wheels), ali i Teardrop Explodes, The La's (Last Of The Summer Wine je samo takav ripof There She Goes), Inspiral Carpets (Chicken Dippers), Van Morrison ("oseća se")... Jedino što Palma Violets spasava od toga da, u kontekstu rečenog, ne završe kao studentski tribjut bend veteranima dedroka jeste što imaju dara za efektne pesmice eksplozivnih refrena, što im je muzika prošarana sunčevim zracima i što će vam poslužiti kao odličan podmetač za bilo koju prolećno/ letnju dokolicu. Verujem da neočekivana zasluga za sve to pripada neočekivano izabranom producentu, Steveu Mackeyu, nekadašnjem basisti Pulp i čoveku koji je radio sa M.I.A. i Florence + The Machine. Mackey je osnovni zvuk postavio kao nešto više got (a la debi The Horrors), ali ga nije fazonirao, već ga je ostavio da bude sirov i iskren koliko mu se činilo da i sami Palma Violets jesu. I čini mi se da je našao pravu meru.

Dakle, ništa posebno. Ali baš ga to čini posebnim. Barem meni.

SELEKTAH: 8/ 10