Soderbergh probava ono što nije. Može mu se
Haywire u Soderberghovou karijeru stiže nakon relativno uspešnog filma katastrofe Contagion kojim ovaj reditelj nastavlja svoju holivudsku turneju po žanrovima. Ako me sećanje ne vara, Haywire je nastao nakon što se Steven oduševio kikbokserkom/kejdžfajterkom (bem li ga!...) Ginom Carano i odlučio da joj ponudi glavnu ulogu u špijunskom filmu u maniru 60-tih koji mu se dugo motao po glavi. Kako sam priznaje ono što je snimljeno nema veze sa tim. I ne liči ni na šta, dodajem ja.
Haywire počinje solidno. Gina se krije u žbunju, potom ulazi u mali dajner, pije čaj, zatim dolazi Chaning Tatum i vrlo brzo nakon toga oni počinju da se šibaju. Nakon što ga prebije Gina beži iz kafića sa momkom koji je pokušao da joj pomogne. Iako su nam Ginini glumački kapaciteti kao i "odoljivi" šarm već debelo jasni, ono čemu se nadamo jeste neka vrsta "televizičnog" trilera koji će svoju, eventualnu, atraktivnost pronaći u nekom spoju Pulp Fictiona i, recimo, filmova o Smokey-ju sa Burt Reynoldsom (tome sam se, barem, ja nadao). Nažalost, iz nekog samo njemu znanog razloga Gina se "otvara" pred nepoznatim mladićem i počinje da mu priča kako je do svega toga došlo. Nešto kasnije shvatićemo da za tim nije bilo nikakve potrebe.
U flešbeku pored dosta tankog i klišeiziranog zapleta saznajemo da u ovom filmu ne glume samo kikbokserka i Channing Tatum, već i Michael Douglas, Ewan McGregor, Antonio Banderas, Bill Paxton, Michael Fassbender i Mathieu Kassoviz. Ali, uprkos kastu, Ocean's Fast and Furious ovo nije.
Ako se uopšte može reći da se Soderbergh oko nečega potrudio to su amaterski režirane scene šibanja u kojima vam je skoro neprijatno, jer jedna žena dobija "bolne za gledanje" udarce od strane besnih muškaraca. Ono oko čega je Soderbergh također osetio kurcobolju jesu odnosi među likovima, koji pored najklišeiziranije žanrovske zadatosti (riba radi za frajera, frajer je izdaje, tatina ćerka, država stoji iza svega...) ni najmanje ne otkrivaju zašto se Soderbergh bavio ovim materijalom, kao i zašto jednostavno nije napravio samo kratki film o Gini. Moj utisak je bio kao da gledam "Google translated" rimejk nekog južnokorejskog filma gde se neko ni najmanje nije potrudio da materijalu u novom ruhu pronađe odgovarajuću autentičnost koju je ovaj možda imao. U početku filma Soderbergh se više poigrava sa zvukom tj tišinom, zatim bojom (ekran postaje siv tokom akcije), ali srećom do kraja filma (i) od toga odustane.
Indikativno je da ovaj film počinje i završava istom rečju. Shit.
SELEKTAH: 2/ 10
Haywire u Soderberghovou karijeru stiže nakon relativno uspešnog filma katastrofe Contagion kojim ovaj reditelj nastavlja svoju holivudsku turneju po žanrovima. Ako me sećanje ne vara, Haywire je nastao nakon što se Steven oduševio kikbokserkom/kejdžfajterkom (bem li ga!...) Ginom Carano i odlučio da joj ponudi glavnu ulogu u špijunskom filmu u maniru 60-tih koji mu se dugo motao po glavi. Kako sam priznaje ono što je snimljeno nema veze sa tim. I ne liči ni na šta, dodajem ja.
Haywire počinje solidno. Gina se krije u žbunju, potom ulazi u mali dajner, pije čaj, zatim dolazi Chaning Tatum i vrlo brzo nakon toga oni počinju da se šibaju. Nakon što ga prebije Gina beži iz kafića sa momkom koji je pokušao da joj pomogne. Iako su nam Ginini glumački kapaciteti kao i "odoljivi" šarm već debelo jasni, ono čemu se nadamo jeste neka vrsta "televizičnog" trilera koji će svoju, eventualnu, atraktivnost pronaći u nekom spoju Pulp Fictiona i, recimo, filmova o Smokey-ju sa Burt Reynoldsom (tome sam se, barem, ja nadao). Nažalost, iz nekog samo njemu znanog razloga Gina se "otvara" pred nepoznatim mladićem i počinje da mu priča kako je do svega toga došlo. Nešto kasnije shvatićemo da za tim nije bilo nikakve potrebe.
U flešbeku pored dosta tankog i klišeiziranog zapleta saznajemo da u ovom filmu ne glume samo kikbokserka i Channing Tatum, već i Michael Douglas, Ewan McGregor, Antonio Banderas, Bill Paxton, Michael Fassbender i Mathieu Kassoviz. Ali, uprkos kastu, Ocean's Fast and Furious ovo nije.
Ako se uopšte može reći da se Soderbergh oko nečega potrudio to su amaterski režirane scene šibanja u kojima vam je skoro neprijatno, jer jedna žena dobija "bolne za gledanje" udarce od strane besnih muškaraca. Ono oko čega je Soderbergh također osetio kurcobolju jesu odnosi među likovima, koji pored najklišeiziranije žanrovske zadatosti (riba radi za frajera, frajer je izdaje, tatina ćerka, država stoji iza svega...) ni najmanje ne otkrivaju zašto se Soderbergh bavio ovim materijalom, kao i zašto jednostavno nije napravio samo kratki film o Gini. Moj utisak je bio kao da gledam "Google translated" rimejk nekog južnokorejskog filma gde se neko ni najmanje nije potrudio da materijalu u novom ruhu pronađe odgovarajuću autentičnost koju je ovaj možda imao. U početku filma Soderbergh se više poigrava sa zvukom tj tišinom, zatim bojom (ekran postaje siv tokom akcije), ali srećom do kraja filma (i) od toga odustane.
Indikativno je da ovaj film počinje i završava istom rečju. Shit.
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment