22 May 2013

SODERBERGH MON AMOUR: THE INFORMANT!

Soderbergh imitira braću Coen. Recimo


Gledam ovaj film pre neki dan i sve mi se čini da sam ga gledao, iako se ne sećam pojedinačnih scena, ali imam utisak da sam ga gledao. I sve vreme razmišljam- da li je ovaj film zbog toga dobar ili loš. Kako je moguće da ga nisam upamtio (film je iz 2009.), a opet mi ne smeta da ga uprkos tom "poznatom" osećaju gledam.

I odgledam.

Frizure su prva stvar koju sam primetio. Obratite pažnju na to koliko je Soderbergh frizure glavnih aktera stilizovao toliko napadno da deluju kao perike koje svoje junake pretvaraju u glumce, u lažnjake. U jednom trenuku, pred kraj filma, dok Mark Whitacre (Matt Damon) sedi na krevetu, on će se počešati po glavi, ali sa takvom ležernošću kao da ga žulja perika. Iako nam nigde u filmu nije rečeno (da li je?) da on nosi periku, kada ga mnogo godina kasnije vidimo u zatvoru, videćemo da je proćelav i da je ono stvarno bila perika- ali Soderbergh je to tako napravio da tu scenu sa češanjem možete da čitate i kao rušenje filmske realnosti i realnosti koju je Whitacre kreirao. Kako film od početka igra na kartu špijunskog spufa, taj meta momenat u isto vreme propituje i špijunski žanr i špijunsku materiju (kao jedan "igrani žanr").

U satirizaciji slučaja koji se bavi mitomanom čije su laži napravile pravu papazjaniju od jednog FBI slučaja koji se bavio industrijskim nameštanjem cena na tržištu Soderbergh nije štedeo na glumcima koji su imali kraći ili duži staž u komediji i čije same pojave u ovom filmu, i bez mnogo njihovih napora, ton filma pretvaraju u sprdnju. Mislim na Toma Papu, Scotta Bakulu, Joela McHalea, Pattona Oswalta, Tony-ja Halea...

Drugo, muzika. Lake note koje se povremeno javljaju užasno me podsećaju na The Sting, film koji sam poslednji put gledao u jednom "zimskom bioskopu". Lakoća i njihov "zajebantski" ton kao da žele da se nadovežu na taj tip komediji sa potencijalno "opasnim" sadržajem, sa tom blesavošću i lakoćom... Iako Whitacre nije ni malo simpatičan koliko su Redford i Newman bili, Soderbergh kao da prizivanjem The Sting još jednom podvlači koliko se taj prevarantski mentalitet ništa nije promenio od kako su gangsterske imperije postale korporacijske. Svi jedni druge žele da prevare i zavuku, samo je neverovatno da je jednom čoveku skoro pošlo za rukom da zavuče sve ostale.

Mark Whitacre je bio-hemičar u jednoj velikoj kompaniji koja se bavi proizvodnjom i trgovinom kukuruzom. On krade pare od firme fingiranjem lažnih računa, a onda u želji da sebi obezbedi još bolju poziciju u firmi ubacuje opasan virus u kukuruz, potom tom problemu nalazi leka, ali tu je FBI, i šefovi i on jednu laž brani drugom pa trećom pa četvrtom i sve se zapliće do sumanutih granica. Međutim, Whitacre od početka do kraja ostaje dosledan svom principu- prvo probaj da slažeš.

Na kraju, iako je Whitacre produkt post- Reaganovskog materijaliste i prototip modernog "menadžera" koji svoju vrednost i životni smisao sagledava kroz broj parkiranih automobila u garaži, on uspeva da ispliva kao smušeni i namazani anti-heroj, možda čak i, "Occupy Wall Street" pokreta. Vredi razmisliti.

SELEKTAH: 6plus/10

A onda sam završio ovu recenziju i searchovao MMG i otkrio da sam o ovom filmu već pisao kada je prikazan na L'Oreal Cinemaniji 2009. Ako vas zanima i šta kliknite ovde.

No comments:

Post a Comment