Najbolji album The Cure u poslednjih dvadeset godina
Huh. Možda ovim podnaslovom nisam baš učinio uslugu jednom od svoja dva omiljena danska sastava (drugi su When Saints Go Machine). Zato ću se autokorigovati- No One Dances Quite Like My Brothers zvuči kao album koji bi The Cure napravili da su nakon Disintegration i Wish počeli kao Stonesi da menjaju krv jednom godišnje i nastavili da idu u smeru (samoindustrijalizovanja) u kome sam ja mislio da treba, kao i da su ozbiljnije uzeli u obzir postojanje Crystal Castles.
Brodermordet, pesma koja se nalazi na debi singlu Vår At War For Youth, je najbolja stvar koju Crystal Castles, nažalost, nisu snimili.
I ona se ne nalazi na ovom devetopesmnom albumu.
Oni/ album je toliko dobar.
Vår čine članovi popularnih hipunksterskih danskih (kopenhaških?) bendova Iceage (oukej), Lower (overhajpd, if hajpd et ol) i Sexdrome (elektropankiš i ne mnogo toga više). Ali deluje da im je ovaj zajednički projekat nekako najbolje otvorio i maštu i srce, kao i da niko od njih zapravo ne želi da pankuje, već bi radije da glumuje. Mladi su (oko 20) i može mi se da ovim rečnikom pišem o njima.
No One Dances Quite Like My Brother je album koji puno duguje albumima The Cure Faith, Pornography i Disintegration (završna elegija Katla najbolji primer), svim izdanjima Joy Division, solo-radovima Billy-a McKenzieja (aktuelni singl The World Fell), ali i čitavom kremu modernog got zvuka od Tropic Of Cancer (predivna naslovna dabtehno simfonija), preko These New Puritans (Neubauten-bluz Hair Like Feathers), Soap And Skin, Holy Other, Old Apparatusu i vičhausu en generale. Pevanje mlađanog Eliasa Bendera Ronnenfelta podseća na mladog Roberta Smitha, ali Vår su i bez toga našli komforan smeštaj u sirovom jecaju ranih The Cure, koji su opremili postmodernim zvucima, semplovima, radiosoničnim aranžmanima i produkcijom koja predstavlja efektnu simulaciju ranih JD, sve sa ehom urbane pećine u kojoj je, bez sumnje, snimano.
Uprkos tako upečatljivim uzorima Vår ne zvuče kao restauratori, naprotiv. Dugo nisam čuo da bend sa tako "in your face" uzorima uspeva da osmisli i osavremeni svoj zvuk, a da, paradoksalno, u isto vreme može da nas uveri da se radi o nekom izgubljenom biseru iz danske postpank prošlosti. Duboko u sebi ja sam verovao da su Repetitor sposobni za ovako nešto (naravno, unutar sasvim drugog "zvuka").
Iako pesme traju mahom ispod četiri, pa i tri minuta, zvuci nekako deluju zbijeno, a kako pesme retko prelaze midtempo, imaćete savršen utisak da sve traje znatno duže, tj baš koliko je našim ugnjetanim nadama i potrebno. Ponekad, kao u temi Boy, neće biti potrebno ni da neko peva, ali će zato nesmireni duh Iana Curtisa slobodno da procupka otkrivajući vam kako izgleda kada Radio Transmission lagano zamire i postaje dron.
No One Dances Quite Like My Brothers od početka do kraja provlači jednu te istu i to vrlo zagasitu muku, ali je melje kroz dovoljno dinamične aranžmane da vama, kao slušaocu, nijednog trenutka ne pripadne muka, ili dosada, od iste. Zamislite bilo koji jutjub snimak koji današnji Klip-ani mogu mobilnim da zabeleže i teško da ova muzika neće reći sve o njemu. Takva su vremena, I guess.
Nije za svakoga, ali moje srce ne traži lepšu.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Huh. Možda ovim podnaslovom nisam baš učinio uslugu jednom od svoja dva omiljena danska sastava (drugi su When Saints Go Machine). Zato ću se autokorigovati- No One Dances Quite Like My Brothers zvuči kao album koji bi The Cure napravili da su nakon Disintegration i Wish počeli kao Stonesi da menjaju krv jednom godišnje i nastavili da idu u smeru (samoindustrijalizovanja) u kome sam ja mislio da treba, kao i da su ozbiljnije uzeli u obzir postojanje Crystal Castles.
Brodermordet, pesma koja se nalazi na debi singlu Vår At War For Youth, je najbolja stvar koju Crystal Castles, nažalost, nisu snimili.
I ona se ne nalazi na ovom devetopesmnom albumu.
Oni/ album je toliko dobar.
Vår čine članovi popularnih hipunksterskih danskih (kopenhaških?) bendova Iceage (oukej), Lower (overhajpd, if hajpd et ol) i Sexdrome (elektropankiš i ne mnogo toga više). Ali deluje da im je ovaj zajednički projekat nekako najbolje otvorio i maštu i srce, kao i da niko od njih zapravo ne želi da pankuje, već bi radije da glumuje. Mladi su (oko 20) i može mi se da ovim rečnikom pišem o njima.
No One Dances Quite Like My Brother je album koji puno duguje albumima The Cure Faith, Pornography i Disintegration (završna elegija Katla najbolji primer), svim izdanjima Joy Division, solo-radovima Billy-a McKenzieja (aktuelni singl The World Fell), ali i čitavom kremu modernog got zvuka od Tropic Of Cancer (predivna naslovna dabtehno simfonija), preko These New Puritans (Neubauten-bluz Hair Like Feathers), Soap And Skin, Holy Other, Old Apparatusu i vičhausu en generale. Pevanje mlađanog Eliasa Bendera Ronnenfelta podseća na mladog Roberta Smitha, ali Vår su i bez toga našli komforan smeštaj u sirovom jecaju ranih The Cure, koji su opremili postmodernim zvucima, semplovima, radiosoničnim aranžmanima i produkcijom koja predstavlja efektnu simulaciju ranih JD, sve sa ehom urbane pećine u kojoj je, bez sumnje, snimano.
Uprkos tako upečatljivim uzorima Vår ne zvuče kao restauratori, naprotiv. Dugo nisam čuo da bend sa tako "in your face" uzorima uspeva da osmisli i osavremeni svoj zvuk, a da, paradoksalno, u isto vreme može da nas uveri da se radi o nekom izgubljenom biseru iz danske postpank prošlosti. Duboko u sebi ja sam verovao da su Repetitor sposobni za ovako nešto (naravno, unutar sasvim drugog "zvuka").
Iako pesme traju mahom ispod četiri, pa i tri minuta, zvuci nekako deluju zbijeno, a kako pesme retko prelaze midtempo, imaćete savršen utisak da sve traje znatno duže, tj baš koliko je našim ugnjetanim nadama i potrebno. Ponekad, kao u temi Boy, neće biti potrebno ni da neko peva, ali će zato nesmireni duh Iana Curtisa slobodno da procupka otkrivajući vam kako izgleda kada Radio Transmission lagano zamire i postaje dron.
No One Dances Quite Like My Brothers od početka do kraja provlači jednu te istu i to vrlo zagasitu muku, ali je melje kroz dovoljno dinamične aranžmane da vama, kao slušaocu, nijednog trenutka ne pripadne muka, ili dosada, od iste. Zamislite bilo koji jutjub snimak koji današnji Klip-ani mogu mobilnim da zabeleže i teško da ova muzika neće reći sve o njemu. Takva su vremena, I guess.
Nije za svakoga, ali moje srce ne traži lepšu.
SELEKTAH: 8plus/ 10
"aktuelni singl"?
ReplyDeletehttp://consequenceofsound.net/2013/04/iceage-offshoot-var-announce-debut-album-listen-to-first-single-the-world-fell/
Deletesorry, mislio sam na rahmetli "Billy-a McKenzieja"
ReplyDeleteljudski je činodejstvovati grešno...
DeleteIstina! (Mada se el dope odrekao iste u korist Akcije!) Omiljeni kopenHaški sastav /jer sam od drugog, čini mi se, čuo samo jednu stvar, koju si furao? (jer drugi ne izdaje Sacred Bones?)/, kako ne pasti na /onakav spot za/ Brodermordet? (Znamo se, verovatno ove gejeve mešaš s novim Deafheaven! :)) S albuma bih izdvojio Motionless Duties i Pictures of Today/Victorial /to ću tražim da mi pevaju sutra na 10-godišnjici mature, već sam odneo majicu na štampu Shaking the Habitual -- speaking of WITCH, je l' si čuo onaj Marš na Drinu zvuk u Fracking Fluid Injection? (Light Asylum večeraske u Zg-u!)/ -- jbt, šta sam sve strpao u komentar, ko Panović kad piše za vikend Danas.
ReplyDeletea mew?
ReplyDeleteEggs are funny.
ReplyDeleteKellermensch.
fin album, novi When Saints Go Machine the s.jajan
ReplyDelete