MIKAL CRONIN – MCII (Merge)

piše: powerty

Kad u godinama raspleta garaža postane pretesna...

Bio je to jedan od sve ređih There Ain't Shit on TV Tonight momenata. U zrelu jesen prošle godine desilo se gostovanje Tya Segalla sa pratećim bendom u talkshowu Brendana O' Briena. Očekivano razvaljena himna Thank God For Sinners kao instant inicijacija za milione desetogodišnjaka u jedan drugačiji, you'll-see-what-you'll-get-univerzum. Sasvim uporedivo sa legendarnim TV nastupom Celtic Frost na švajcarskoj televiziji sredinom osamdesetih ili i prenesenom i bukvalnom demolicijom grupe Fear u emisiji Saturday Night Live Johna Belushija na Noć veštica 1981. u krajnjem iznosu od pola milke zelembaća.

U društvu bosonoge bubnjarke/boginje Emily Rose Epstein, Mikal Cronin za Segalla predstavlja ono što je u vreme NBA dominacije Chicago Bullsa  igra Scottieja Pippena značila za učinak Michaela Jordana. Takvih “radnika” je u korporativnom sportu puno – za likove kao što su Milenko Topić, Mileta Lisica, Novica Veličković ili najtrofejniji srpski fudbaler svih vremena Vlada Jugović, nikada u javnom opticaju nije bilo previše podataka o životima koje vode van terena, ali u sportskoj opremi njihovi doprinosi “iz drugog plana” su bili taj jezičak na vagi neophodan da tas pretekne na stranu trijumfa. Za marketinške agencije svi ovi likovi ne postoje, ali nije teško dokučiti šta njihova imena znače sladokuscima i fanaticima. Jedini pravi kult, onaj koji se “ni iz čega” pomalja odozdo.

U mikrokozmi garažnog gitarskog zvuka, Cronin, inače smešten na hektičnoj Bay Area sceni, je još pre dve godine stekao takav status zahvaljujući istoimenom/bezimenom debi solo albumu, viteškom kolekcijom zaprljane pop svirke. Uz Howlin' Gang, LP australijskih bandita Slug Guts (sigurno jedan od ranih klasika aktuelne decenije – waitsovsko pišanje u caveovskom mraku!), ova ploča je 2011. bila najjači argument za obnovu zaliha devalviranog rock n' roll optimizma. Kenguri su u međuvremenu zatajili na idućoj ploči (prošlogodišnjoj Playin' in Time With Deadbeat) ziher insistiranjem da ostanu okruženi bukom i rezervnim delovima. Srećom, Mikal je rutinskim mae gerijem razvalio vrata dopunske prostorije i pogledao Suncu u oči bez ijednog treptaja, svrstavajući se u plemićke redove ponovo pronađenog rock n' roll poštenja, rame uz rame sa čupavom filadelfijskom braćom – Kurtom Vileom i Mikeom Polizzejem.

MCII je od one vrste albuma koji zahvaljujući svojim razoružavajućim adutima odmah ističu kandidaturu du budu letnja zvučna kulisa #1 (srodan happy sound u ovoj kalendarskoj godini zabeležen je u donekle ovoj meri samo još na Afraid of Heights, major debiju takođe kalifornijskih šarmera Wavves). Poletne harmonije i ogoljene/neodoljive napeve nije teško voleti i njima se nepovratno zaraziti u grooveu udarničke ritam sekcije. Cronin je inače gitaru prvi put uzeo u ruke tek sa 18 godina, primarni instrument mu je bio klavir i to se u njegovoj hitmejkerskoj tehnologiji itekako oseća, i iako možda čudno na prvi pogled, nije neosnovano porediti je sa razigranim prstima (Chillyja) Gonzalesa. Još kad se zna i da je muzički diplomac prestižne CalArts škole postaje jasno otkud svi oni ukusno aranžirani izleti u duvačko-gudačke egzibicije, raštrkanih s vanrednim osećajem mere po čitavoj ploči.

Ranjivi, oklevajući tekstualni departman stoji kao kontrapunkt sigurnog muzičkog krasnopisa. Ljubavna i egzistencijalna twenty-sumthin' konfuzija u kojoj se Cronin nalazi(o) ipak mu nije prepreka da se uhvati u koštac sa životom i iz njega izvuče vredne istine, možda ne toliko dopadljive i lepe po fejslifting standardima ove epohe, ali svakako pozitivne i katarzične. Duboko lična naracija podseća na hod Keysera Sözea – početno užurbano šepanje se do konca ploče pretvara u siguran korak pun rešenosti (preokret počinje na sredini, četvorominutnim grumenom 999 zlata, prvim singlom Change (I've been hoping for a long long time/That faith in change is something you can find)), a na tom putu Cronin stigne i da iz sebe izbaci linije poput “The heavy times are worth their weight in gold” (u I'm Done Running From You) čija silina raspolućuje čista srca na dva krvava uva i usput razbija u paramparčad njegovu, u nedavnom intervjuu izraženu bojazan da bi mogao da postane “suviše emo”, jer to već jeste (pod uslovom da ovu, nalik na reč “hipster” zlosrećnu kovanicu, upotrebljavamo u izvornom značenju: kao gitarski ekvivalent full frontal nudizma srdaca dveju spektakularnih preteča grupe Fugazi – bendova Embrace i Rites of Spring).

Za one koji su se tek sad uključili u program, spremili smo kajron/informacijski crawl: “MCII je album koji čine devet punokrvnih hitova i završna klavirska balada (toliko o “garaži”)”. U manje od stočetr'es' (po mogućstvu žovijalnih) karaktera: “Mikal Cronin razvaljuje!”. Najzad, u nešto dužoj pisanoj formi “objektivnu” vrednost “agresivnog popa” sa MCII dovoljno je uporediti sa ostatkom kataloške ponude sa žigom indie velikaša kakva je etiketa Merge. Njegova lirska priroda kvalitetom “laća” izlazi na crtu majstorima ovog zanata poput Teenage Fanclub, Buzzcocks, Camera Obscura, The Rosebuds, The Magnetic Fields ili ponovo aktivnih Redd Kross (voleo bih kada bih ovde mogao da uvrstim i Neutral Milk Hotel, ali neću moći jer mi se nije omaklo da išta ukapiram), dok su mu žaoke podjednako opasne a opet prijemčivije od onih iz ružičnjaka Dinosaur Jr., o rutinskom obaranju ruke pojavama poput Telekinesis nema potrebe trošiti reči (...mada je Empathetic People zapanjujuće spektakularna stvar). Muzika će reći sve.

SLKTH: 9/10