Melgibsonizacija je uvek OK
Naravno da pre ovog filma nisam imao pojma ko je i šta je Jack Reacher. Ali sam otišao i raspitao se.
Tom Cruise više nije najvoljeniji glumac Holivuda i uprkos činjenici da ništa od glasina o tome kako je svoju bivšu, Katie Holmes, svilom i kadifom vezivao u njihovim dvorima i terao je da se sajantologizuje nije dokazano, i uprkos činjenici da je poslednji nastavak serijala M:I bio jedan od najvećih blokbastera prošle godine, i uprkos glasinama da bi neko nekada mogao da snimi Top Gun 2, Tom u Americi jednostavno više nije "tomket". I šta je njemu drugo preostalo nego da krene usamljenim putem Mela Gibsona i kao i on (vidi Get The Gringo) snimi jedan diskretan, oldskul, oldfešn akcioni triler u kome poput Hrista-u-depresiji pravdu obezbeđuje svim raspoloživim sredstvima.
Kako ni ja, a ni vi (a?) verovatno nismo čitali romane Leeja Childa, ostavimo ih po strani. Jedan jedini tračić koji sam ja čuo u vezi sa ovim filmom bio je da fanovi ovog literarnog serijala nisu bili baš najoduševljeniji što će njihovog omiljenog junaka igrati Tom Cruise koji je za glavu, jedno petnaest kila mišića i sve što uz to ide manji od toga kako Jack Reacher (treba da) izgleda. Fuck that!
S obzirom da je ovo "film Toma Cruisea" što na početku lepo piše "A Tom Cruise production", valja pretpostaviti da je sam Tom za reditelja izabrao Christophera McQuarriea ne samo zbog njegovih umetničkih vizija, već i po prijateljskoj liniji (to sve nagađam) s obzirom da je Christopher radio scenario za Valkyrie, a za sada je najavljen i kao reditelj petog dela Mission Impossible. Na osnovu Jacka Reachera meni deluje da će M:I napraviti zaokret koji je i Bond doživeo sa Casino Royale i još više pobeći od "fantastike" špijunske akcije u svet mogućeg.
Jack Reacher je, za vas koje mrzi da vikipedišete, penzionisani američki vojnik, osvajač velikog broja različitih vrsta ordenja za svoje ratne zasluge i polaznik svih američkih ratovanja od osamdesetih na ovamo (do Iraka). Po povratku, očekivano razočaran onim "za šta je ratovao", Reacher sebe briše iz svih administrativnh tokova i postaje lutalica koji živi na penzijskom kešu, u motelima, sa onim što ima na sebi.
U ovoj "epizodi" Jack Reacher postaje istražitelj u slučaju koji vodi ćerka lokalnog javnog tužioca. A slučaj se zasniva na ubistvu nekoliko ljudi koje je, navodno, pobio bivši vojni snajperista. Kako to već obično biva, dublje grebanje po površini slučaja otkriva nameštaljke, pravu prirodu zločina i sve više počinje da upetljava Reachera, i emotivno i fizički, u borbu sa neprijatljem koji ima sličnu korporativnu anatomiju kao i sistem kome je već jednom okrenuo leđa. Iako je samo finale, tj duel sa "sebi sličnim" ili bolje reći- onim što je od toga ostalo, prekratak i netoliko efektan koliko sam se nadao, Jack Reacher je sve do tada jedan nostalgičan pogled na to kako se ovaj žanr realizovao tokom sedamdesetih i osamdesetih.
Počevši od "vijetnamke" koju ne skida do posve konvencionalnih načina "ratovanja" Jack Reache pre deluje kao relikvija hladnoratovske Amerike nego kao moderni, sjebani povratnik-heroj. Njegovo oružje je ćutanje, upozorenje, pesnica i baš kad treba metak u glavu. I Tom Cruise tu, ako mene pitate, efektno nastupa kao neko ko je iz onog Cocktail bara deportovan na neko ratište i sada se, par decenija kasnije, vraća kao senka istog tog čoveka. Neka naivnost tog momka i dalje postoji na njegovom licu, iako se brzo i lako pretvara u nešto sasvim suprotno, i čudi me što Cruise češće ne dobija ili ne prihvata uloge negativaca, poput one u Collateral (u kome je pokidao!).
Sam film, baš kao i Gringo, ne rabi ništa od sajber tehnologije i sajber estetike modernih trilera i lako bi mogli da poverujemo da se radnja dešava i 1985. i 1991. Utisku retro-estetizacije naročito doprinosi kasting na čelu sa Davidom Oyelowom (kao advokatom Emersonom), zatim Richardom Jenkinsom kao tužiocem i arhi-negativcem kakve više ne prave koga, verovali ili ne, igra Werner Herzog! McQuarrie očigledno voli autore Novog Holivuda (Hill, Siegel) i one koji su njihov rad revitalizovali početkom devedesetih (Dahl, Bigelow, Mann) i vidi sebe kao nastavljača ideje da je testosteron u akcionim filmovima i dalje najjači filmski efekat.
Zamislite da ste iznajmili VHS kasetu iz video kluba.
SELEKTAH: 7minus/10
Naravno da pre ovog filma nisam imao pojma ko je i šta je Jack Reacher. Ali sam otišao i raspitao se.
Tom Cruise više nije najvoljeniji glumac Holivuda i uprkos činjenici da ništa od glasina o tome kako je svoju bivšu, Katie Holmes, svilom i kadifom vezivao u njihovim dvorima i terao je da se sajantologizuje nije dokazano, i uprkos činjenici da je poslednji nastavak serijala M:I bio jedan od najvećih blokbastera prošle godine, i uprkos glasinama da bi neko nekada mogao da snimi Top Gun 2, Tom u Americi jednostavno više nije "tomket". I šta je njemu drugo preostalo nego da krene usamljenim putem Mela Gibsona i kao i on (vidi Get The Gringo) snimi jedan diskretan, oldskul, oldfešn akcioni triler u kome poput Hrista-u-depresiji pravdu obezbeđuje svim raspoloživim sredstvima.
Kako ni ja, a ni vi (a?) verovatno nismo čitali romane Leeja Childa, ostavimo ih po strani. Jedan jedini tračić koji sam ja čuo u vezi sa ovim filmom bio je da fanovi ovog literarnog serijala nisu bili baš najoduševljeniji što će njihovog omiljenog junaka igrati Tom Cruise koji je za glavu, jedno petnaest kila mišića i sve što uz to ide manji od toga kako Jack Reacher (treba da) izgleda. Fuck that!
S obzirom da je ovo "film Toma Cruisea" što na početku lepo piše "A Tom Cruise production", valja pretpostaviti da je sam Tom za reditelja izabrao Christophera McQuarriea ne samo zbog njegovih umetničkih vizija, već i po prijateljskoj liniji (to sve nagađam) s obzirom da je Christopher radio scenario za Valkyrie, a za sada je najavljen i kao reditelj petog dela Mission Impossible. Na osnovu Jacka Reachera meni deluje da će M:I napraviti zaokret koji je i Bond doživeo sa Casino Royale i još više pobeći od "fantastike" špijunske akcije u svet mogućeg.
Jack Reacher je, za vas koje mrzi da vikipedišete, penzionisani američki vojnik, osvajač velikog broja različitih vrsta ordenja za svoje ratne zasluge i polaznik svih američkih ratovanja od osamdesetih na ovamo (do Iraka). Po povratku, očekivano razočaran onim "za šta je ratovao", Reacher sebe briše iz svih administrativnh tokova i postaje lutalica koji živi na penzijskom kešu, u motelima, sa onim što ima na sebi.
U ovoj "epizodi" Jack Reacher postaje istražitelj u slučaju koji vodi ćerka lokalnog javnog tužioca. A slučaj se zasniva na ubistvu nekoliko ljudi koje je, navodno, pobio bivši vojni snajperista. Kako to već obično biva, dublje grebanje po površini slučaja otkriva nameštaljke, pravu prirodu zločina i sve više počinje da upetljava Reachera, i emotivno i fizički, u borbu sa neprijatljem koji ima sličnu korporativnu anatomiju kao i sistem kome je već jednom okrenuo leđa. Iako je samo finale, tj duel sa "sebi sličnim" ili bolje reći- onim što je od toga ostalo, prekratak i netoliko efektan koliko sam se nadao, Jack Reacher je sve do tada jedan nostalgičan pogled na to kako se ovaj žanr realizovao tokom sedamdesetih i osamdesetih.
Počevši od "vijetnamke" koju ne skida do posve konvencionalnih načina "ratovanja" Jack Reache pre deluje kao relikvija hladnoratovske Amerike nego kao moderni, sjebani povratnik-heroj. Njegovo oružje je ćutanje, upozorenje, pesnica i baš kad treba metak u glavu. I Tom Cruise tu, ako mene pitate, efektno nastupa kao neko ko je iz onog Cocktail bara deportovan na neko ratište i sada se, par decenija kasnije, vraća kao senka istog tog čoveka. Neka naivnost tog momka i dalje postoji na njegovom licu, iako se brzo i lako pretvara u nešto sasvim suprotno, i čudi me što Cruise češće ne dobija ili ne prihvata uloge negativaca, poput one u Collateral (u kome je pokidao!).
Sam film, baš kao i Gringo, ne rabi ništa od sajber tehnologije i sajber estetike modernih trilera i lako bi mogli da poverujemo da se radnja dešava i 1985. i 1991. Utisku retro-estetizacije naročito doprinosi kasting na čelu sa Davidom Oyelowom (kao advokatom Emersonom), zatim Richardom Jenkinsom kao tužiocem i arhi-negativcem kakve više ne prave koga, verovali ili ne, igra Werner Herzog! McQuarrie očigledno voli autore Novog Holivuda (Hill, Siegel) i one koji su njihov rad revitalizovali početkom devedesetih (Dahl, Bigelow, Mann) i vidi sebe kao nastavljača ideje da je testosteron u akcionim filmovima i dalje najjači filmski efekat.
Zamislite da ste iznajmili VHS kasetu iz video kluba.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment