Tanka linija između rutine i satire
Nakon što se bavio preispitivanjem sopstvene estetike i umetnosti uopšte filmovima kao što su Takeshi's, Glory To The Filmmaker! i Achilles and the Tortoise, Takeshi se pre tri godine vratio žanru koji ga je etablirao u svetskim filmskim krugovima. I tu svaka sličnost mog pisanja sa stilom Dubravke Lakić prestaje.
Outrage, koliko ga pamtim (recenzija je ostala na MMG.com RIP), bio je jedan rutinski, tek na momente duhovit film o poslovanju jakuza u kome je Takeshi svojim tipičnim izgledom dementnog klovna još jednom ishodao svoju prepoznatljivu Charles Bronson rutu. Outrage Beyond, sva sreća, može da se gleda kao zaseban film iako funkcioniše kao očigledan nastavak.
Postoje dve vladajuće familije jakuza (Sanno i Hanabishi) i među njima trenutno vlada primirje. Jednom vlada mr. Kato i njegov direktni potčinjeni je Ishihara, koji je u prethodnom delu izdao Ohtomoa (Kitano). Kato se ratosiljao prethodnog vladara familije podmićivanjem njegovog telohranitelja. U toj korporativnoj postavci sistema jakuza ima još nekoliko sitnijih konspiracija i njih bi bilo jako teško objasniti u malo reči. Daleko je bitnije da se kao katalizator svih aktivnosti i potonjeg rata familija javlja policajac Kataoka, čiji moralni profil nije baš najjasniji tj najčistiji. On iz zatvora izvlači Ohtomoa, miri ga sa Kimurom (nemam pojma ko je sad taj!) i vrlo brzo njih dvojica završavaju unutar dve, sve goropadnije vatre...
Outrage Beyond u najvećem delu filma izgleda dramski veoma kompaktno i čisto (tek pred kraj, nakon Katovog razrešenja, stiče se utisak da materijala ima više nego što je trebalo). Kitanova režija je precizna i pedantno fokusirana na matricu neprekidnih spletki koje tokom filma smenjuju jedna drugu. S obzirom na 99% dominaciju muških likova (žene se pojavljuju samo u dva, neslavna navrata) i na veliki broj krupnih planova u enterijeru, ne znam zašto, prizvao sam u sećanje "stare" samurajske filmove sa prepoznatljivom "napadnom" glumom. Kitanove jakuze izgledaju kao samuraji koji ne samo da su ostali bez mača, već kao da im je neko vezao ruke, pa svu svoju energiju moraju da izraze mimikom lica. A uz očiizbijajuće kostime tj korporativna odela i izglancane automobile iz kojih i u koje neprekidno ulaze još je upadljivija ta njihova "nemoćnost" da realizuju slobodne testosterone.
Prepoznatljivi gangsterski rat u Outrage Beyond počinje tek izlaskom Ohtomoa iz zatvora. On je nosilac tih "old skul" vidova ratovanja, iako sam ostavlja utisak da mu nije ni do osvete, ni do sukoba. Paradoksalno, iza rasplamsavanja sukoba stoji policija koja "zavadi, pa vladaj" vidi kao jedini metod borbe sa jakuzama. Kitano, nažalost, isti ne može da prihvati kao moralno opravdan i završava film vrlo jasnom porukom, skoro kao nekada u samurajskim filmovima, stavljanjem pravde u ruke samo jednog čoveka.
Ne znam da li su to kulturne razlike istoka i zapada, ali i suficit i deficit "muškosti" kod Kitanovih likova pojačan je taman toliko da deluje komično, što uz skoro Kaurismakijevski pozorišne scene obračuna vatrenim oružjem, stvara utisak satirizacije miljea jakuza uz njegov skoro nostalgičan osvrt na (filmsko) doba kada je bio dovoljan jedan dobar (ili, barem, bolji) čovek da pobedi sve nepravde sveta. Scena u kojoj Kimura sam sebi odgrize prst ključna je za razumevanje "kodeksa" tih prošlih vremena i ovih, novih u kojima niko ne bi pribegao tom činu da napravi bilo kakvu poentu. Outrage Beyond, a naročito u kontekstu Kitanove filmografije, tretira njegovog "grumpy" nasilnika kao relikviju koja štrči iz "business-oriented" sveta novih jakuza, oličenom i Ishihara (sa kojim se, btw, Kitano urnebesno obračunao).
SELEKTAH: 6plus/ 10
Nakon što se bavio preispitivanjem sopstvene estetike i umetnosti uopšte filmovima kao što su Takeshi's, Glory To The Filmmaker! i Achilles and the Tortoise, Takeshi se pre tri godine vratio žanru koji ga je etablirao u svetskim filmskim krugovima. I tu svaka sličnost mog pisanja sa stilom Dubravke Lakić prestaje.
Outrage, koliko ga pamtim (recenzija je ostala na MMG.com RIP), bio je jedan rutinski, tek na momente duhovit film o poslovanju jakuza u kome je Takeshi svojim tipičnim izgledom dementnog klovna još jednom ishodao svoju prepoznatljivu Charles Bronson rutu. Outrage Beyond, sva sreća, može da se gleda kao zaseban film iako funkcioniše kao očigledan nastavak.
Postoje dve vladajuće familije jakuza (Sanno i Hanabishi) i među njima trenutno vlada primirje. Jednom vlada mr. Kato i njegov direktni potčinjeni je Ishihara, koji je u prethodnom delu izdao Ohtomoa (Kitano). Kato se ratosiljao prethodnog vladara familije podmićivanjem njegovog telohranitelja. U toj korporativnoj postavci sistema jakuza ima još nekoliko sitnijih konspiracija i njih bi bilo jako teško objasniti u malo reči. Daleko je bitnije da se kao katalizator svih aktivnosti i potonjeg rata familija javlja policajac Kataoka, čiji moralni profil nije baš najjasniji tj najčistiji. On iz zatvora izvlači Ohtomoa, miri ga sa Kimurom (nemam pojma ko je sad taj!) i vrlo brzo njih dvojica završavaju unutar dve, sve goropadnije vatre...
Outrage Beyond u najvećem delu filma izgleda dramski veoma kompaktno i čisto (tek pred kraj, nakon Katovog razrešenja, stiče se utisak da materijala ima više nego što je trebalo). Kitanova režija je precizna i pedantno fokusirana na matricu neprekidnih spletki koje tokom filma smenjuju jedna drugu. S obzirom na 99% dominaciju muških likova (žene se pojavljuju samo u dva, neslavna navrata) i na veliki broj krupnih planova u enterijeru, ne znam zašto, prizvao sam u sećanje "stare" samurajske filmove sa prepoznatljivom "napadnom" glumom. Kitanove jakuze izgledaju kao samuraji koji ne samo da su ostali bez mača, već kao da im je neko vezao ruke, pa svu svoju energiju moraju da izraze mimikom lica. A uz očiizbijajuće kostime tj korporativna odela i izglancane automobile iz kojih i u koje neprekidno ulaze još je upadljivija ta njihova "nemoćnost" da realizuju slobodne testosterone.
Prepoznatljivi gangsterski rat u Outrage Beyond počinje tek izlaskom Ohtomoa iz zatvora. On je nosilac tih "old skul" vidova ratovanja, iako sam ostavlja utisak da mu nije ni do osvete, ni do sukoba. Paradoksalno, iza rasplamsavanja sukoba stoji policija koja "zavadi, pa vladaj" vidi kao jedini metod borbe sa jakuzama. Kitano, nažalost, isti ne može da prihvati kao moralno opravdan i završava film vrlo jasnom porukom, skoro kao nekada u samurajskim filmovima, stavljanjem pravde u ruke samo jednog čoveka.
Ne znam da li su to kulturne razlike istoka i zapada, ali i suficit i deficit "muškosti" kod Kitanovih likova pojačan je taman toliko da deluje komično, što uz skoro Kaurismakijevski pozorišne scene obračuna vatrenim oružjem, stvara utisak satirizacije miljea jakuza uz njegov skoro nostalgičan osvrt na (filmsko) doba kada je bio dovoljan jedan dobar (ili, barem, bolji) čovek da pobedi sve nepravde sveta. Scena u kojoj Kimura sam sebi odgrize prst ključna je za razumevanje "kodeksa" tih prošlih vremena i ovih, novih u kojima niko ne bi pribegao tom činu da napravi bilo kakvu poentu. Outrage Beyond, a naročito u kontekstu Kitanove filmografije, tretira njegovog "grumpy" nasilnika kao relikviju koja štrči iz "business-oriented" sveta novih jakuza, oličenom i Ishihara (sa kojim se, btw, Kitano urnebesno obračunao).
SELEKTAH: 6plus/ 10
Odličan je Beyond, za dve klase mi je bolji od prvog dela. U poslednje vreme sam gledao nekoliko filmova Kinji Fukasakua i Kitanov lik iz filma ima taj prizvuk nepripadanja/ravnodušnosti/ležernosti kao Bunta Sugawara
ReplyDelete