Postoji crno, a onda postoji Shion Sono
Ima scena u ovom filmu kada momak Yoichi istrči iz svojih kola, tek par sekundi nakon što je krenuo, i pritrči svom ocu, koji sa majkom ostaje ispred kuće, i stegne ga iz sve snage. Za sve nas koji nismo imali takve očeve i nismo bili takvi sinovi i nismo imali takve momente to je scena koja čupa srce iz grudi i igra fudbal na male golove sa njim i čini mi se da vam i iz zuba isteruje suze.
Teško je misliti loše o filmovima koje imaju takve scene i spremni su na takav fatalan frontalni sudar sa nekim svojim gledaocima.
Shion Sono nije baš impresionirao u poslednje vreme (Guilty Of Romance, Himizu, Cold Fish), ali Land Of Hope pored toga što je dobar film predstavlja i neočekivano "konzervativan" film kada je u pitanju izlaganje narativa (manje-više linearno) ili sama režija (emo-realizam na način Koreede, recimo). Možda je razlog tome što Land Of Hope i nije toliko film koliko filmska poruka Japanu kojom je Sono poručio Japancima šta bi oni trebalo da poruče svojoj vladi.
Film se bavi danima i nedeljama neposredno nakon kraha nuklearki u Fukašimi koja je sad smeštena u izmišljeni grad Nagašima (pretpostavljam da je svaka sličnost imena sa Nagasakijem namerna). Dve porodice koje kao da je skrojio Ozu žive i rade na svojim mini-farmama, kao sentimentalna verzija tradicionalnog Japana. A onda nuklearka napukne. I onda dođu vladini ljudi i odmere 20km od nje koji su opasni po život i ta traka tačno preseče ulicu koja deli pomenute komšije. Jedni moraju da odu, a drugi mogu da ostanu.
Iako je počeo sa dve familije, Sono se u nastavku filma više fokusira na samo jednu od njih i kroz gorko-slatke, ironično-sarkastične, komično-tragične trenutke pokušava da dočara novu realnost porodica kojima "nevidljivi neprijatelj" rastura porodice i tera ih na skoro neprihvatljive životne promene. S jedne strane, starci ne žele da odu i sa mnogo zadržane gorčine gledaju na ono što im se desilo. Ipak, njihovo mirenje sa stvarima i autodestrukcija na koju samurajski pristaju emotivno daleko više uznemirava nego ono što se dešava mladima, na kojima "zemlja nade" ostaje. Sono nastupa kao izrazito anti-nuklearno nastrojen autor i stepen apsurda u koji on upušta svoje mlade junake zapravo samo govori o tome koliko je svet nespreman i za najelementarniju zaštitu i borbu protiv nuklearne opasnosti. Opako podvučena poenta da ni sav trud ne pomaže ostaje sa nama dok gledamo drugi mladi par kako ponavlja radnju koju su par nedelja pre njih, na ruševinama jednog života, demonstrirala deca-duhovi.
Iako je Sono maestralno dočarao jezu "nuklearne zime", poentirao sa stablima predaka, mislim da je nijansiranju odnosa između junaka trebalo još malo detalja, mislim da je majka koja boluje od (pretpostavljam) Alchajmera sa svojim konstantim navaljivanjima "da idu kući" čak i kad sede u istoj prepoentirala sa zapitivanjima "šta je to dom", i konačno, kao "lutke" pozajmljene od Takeshija, drugi mladi par jeste simpatičan, ali previše ostaje u domenu apstraktnog za jedan, ovoliko surovo, postavljen realistički film.
Budite hrabri. Ubiće vas svejedno.
SELEKTAH: 7/ 10
Ima scena u ovom filmu kada momak Yoichi istrči iz svojih kola, tek par sekundi nakon što je krenuo, i pritrči svom ocu, koji sa majkom ostaje ispred kuće, i stegne ga iz sve snage. Za sve nas koji nismo imali takve očeve i nismo bili takvi sinovi i nismo imali takve momente to je scena koja čupa srce iz grudi i igra fudbal na male golove sa njim i čini mi se da vam i iz zuba isteruje suze.
Teško je misliti loše o filmovima koje imaju takve scene i spremni su na takav fatalan frontalni sudar sa nekim svojim gledaocima.
Shion Sono nije baš impresionirao u poslednje vreme (Guilty Of Romance, Himizu, Cold Fish), ali Land Of Hope pored toga što je dobar film predstavlja i neočekivano "konzervativan" film kada je u pitanju izlaganje narativa (manje-više linearno) ili sama režija (emo-realizam na način Koreede, recimo). Možda je razlog tome što Land Of Hope i nije toliko film koliko filmska poruka Japanu kojom je Sono poručio Japancima šta bi oni trebalo da poruče svojoj vladi.
Film se bavi danima i nedeljama neposredno nakon kraha nuklearki u Fukašimi koja je sad smeštena u izmišljeni grad Nagašima (pretpostavljam da je svaka sličnost imena sa Nagasakijem namerna). Dve porodice koje kao da je skrojio Ozu žive i rade na svojim mini-farmama, kao sentimentalna verzija tradicionalnog Japana. A onda nuklearka napukne. I onda dođu vladini ljudi i odmere 20km od nje koji su opasni po život i ta traka tačno preseče ulicu koja deli pomenute komšije. Jedni moraju da odu, a drugi mogu da ostanu.
Iako je počeo sa dve familije, Sono se u nastavku filma više fokusira na samo jednu od njih i kroz gorko-slatke, ironično-sarkastične, komično-tragične trenutke pokušava da dočara novu realnost porodica kojima "nevidljivi neprijatelj" rastura porodice i tera ih na skoro neprihvatljive životne promene. S jedne strane, starci ne žele da odu i sa mnogo zadržane gorčine gledaju na ono što im se desilo. Ipak, njihovo mirenje sa stvarima i autodestrukcija na koju samurajski pristaju emotivno daleko više uznemirava nego ono što se dešava mladima, na kojima "zemlja nade" ostaje. Sono nastupa kao izrazito anti-nuklearno nastrojen autor i stepen apsurda u koji on upušta svoje mlade junake zapravo samo govori o tome koliko je svet nespreman i za najelementarniju zaštitu i borbu protiv nuklearne opasnosti. Opako podvučena poenta da ni sav trud ne pomaže ostaje sa nama dok gledamo drugi mladi par kako ponavlja radnju koju su par nedelja pre njih, na ruševinama jednog života, demonstrirala deca-duhovi.
Iako je Sono maestralno dočarao jezu "nuklearne zime", poentirao sa stablima predaka, mislim da je nijansiranju odnosa između junaka trebalo još malo detalja, mislim da je majka koja boluje od (pretpostavljam) Alchajmera sa svojim konstantim navaljivanjima "da idu kući" čak i kad sede u istoj prepoentirala sa zapitivanjima "šta je to dom", i konačno, kao "lutke" pozajmljene od Takeshija, drugi mladi par jeste simpatičan, ali previše ostaje u domenu apstraktnog za jedan, ovoliko surovo, postavljen realistički film.
Budite hrabri. Ubiće vas svejedno.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment