Za nas koji živimo malo ispod Downton Abbey-a
Dustin Hoffman. Godina 75. Prva režija.
Četvoro glavnih glumaca zajedno su tek nešto mlađi od Rolling Stonesa.
Ovo je boza film, u žanru sve popularnijih filmova za "naše starije" poput The Best Exotic Marigold Hotel i njemu sličnih (plus/ minus Judy Dench) u kojima "stara slava" nekih glumaca doživljava "novu mladost".
Radnja Quarteta smeštena je u starački dom za ostarele muzičare i toliko je simplifikovana da i oni sa ozbiljnim Alchajmerom mogu da je prate. Svake godine dom održava gala priredbu kojom finansira svoje dalje postojanje (ne ulazimo u logiku, a ni potonju egzekuciju toga). Kada u dom stigne čuvena operska diva, Jean Horton (Maggie Smith na način Maggie Smith) troje stanara doma, koji su jednom davno sa njom izvodili Quartet iz "Rigoletta", odlučuje da zajedno sa njom napravi reprizu. Jedini problem, pored problema sa senilnošću i prostatom, jeste što jedan od članova, Reggie, ima neraščišćene ljubavne račune sa pomenutom. Po mojoj računici- dobrih četrdesetak godina stare.
Hoffman režira bez puno mašte i bez puno nepotrebnih ambicija. Njegova, očigledna želja, je da tim koji radi na filmu uživa u tome i da pokaže šta glumac može da izvuče iz glumaca. Činjenica da ostatak ljudskog dekora čine mahom stvarni, penzionisani muzičari verovatno je doprineo spontanom i harmoničnom ostvarenju koje sa dosta optimizma, umerene sentimentalnosti, dozom elegancije i poštovanja gleda na ono što nas čeka.
Idealno, dakle, za FEST.
Međutim, ima jedna neplanirana scena. Mislim, njome je Hoffman verovatno želeo da pokaže ozbiljnost Hortoninih muka pred upućeni poziv na učestovovanje u priredbi (ona ne veruje više u svoj glas), ali je pokazao mnogo više.
Jutro je možda oko 6. Veče je, možda oko 6. Ona, "vlažna" magla lagano je obavila dom. Jean Horton, umotana u neki vuneni kaput, hoda baštom kojom preko dana zuje baštovani, senilni i oni koji znaju kuda idu, sada tu nema nikoga. Ona je jedina u dvorištu. Dolazi do klupe i seda na nju. Nije još ni pošteno sela, a Hoffman već seče i ide dalje. Ipak, ostalo je dovoljno vremena da pomislim- zamisli, starost! Sedneš na klupu, tako star, i okreneš se ka proživljenom životu i to je to. Nema nazad, a nema ni još mnogo napred. To je bilo to. To strašno, nepromenljivo, pretvoreno-u-kamen "to". Zar je moguće da čitav život može da stigne u taj trenutak? Da tako brutalno dovede u pitanje sve naše odluke, male i velike. Da nas tako hladno potapše po ramenu i kaže- jeste, care, baš tako si odluči(va)o. Moglo je i drugačije. Ali sad više ne može. I više nikada neće moći.
I kad ta jeza prostruji, ako prostruji, vašim telom biće vam lakše da razumete zašto Quartet, zašto Hoffman, zašto Maggie Smith i ostali, zašto ti likovi, zašto drame, pseudo drame, zašto strast, zašto sve tako lako i odjednom, pujpiknevaži, ili važi... Tik-tak, tik-tak...
Hoffman ih na kraju ostavlja zatvorene na priredbi skoro kao Mann stanare "Čarobnog brega".
Život je lep. Čak i ako je ovaj film osrednji po mnogo čemu. Život mora biti lep.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Dustin Hoffman. Godina 75. Prva režija.
Četvoro glavnih glumaca zajedno su tek nešto mlađi od Rolling Stonesa.
Ovo je boza film, u žanru sve popularnijih filmova za "naše starije" poput The Best Exotic Marigold Hotel i njemu sličnih (plus/ minus Judy Dench) u kojima "stara slava" nekih glumaca doživljava "novu mladost".
Radnja Quarteta smeštena je u starački dom za ostarele muzičare i toliko je simplifikovana da i oni sa ozbiljnim Alchajmerom mogu da je prate. Svake godine dom održava gala priredbu kojom finansira svoje dalje postojanje (ne ulazimo u logiku, a ni potonju egzekuciju toga). Kada u dom stigne čuvena operska diva, Jean Horton (Maggie Smith na način Maggie Smith) troje stanara doma, koji su jednom davno sa njom izvodili Quartet iz "Rigoletta", odlučuje da zajedno sa njom napravi reprizu. Jedini problem, pored problema sa senilnošću i prostatom, jeste što jedan od članova, Reggie, ima neraščišćene ljubavne račune sa pomenutom. Po mojoj računici- dobrih četrdesetak godina stare.
Hoffman režira bez puno mašte i bez puno nepotrebnih ambicija. Njegova, očigledna želja, je da tim koji radi na filmu uživa u tome i da pokaže šta glumac može da izvuče iz glumaca. Činjenica da ostatak ljudskog dekora čine mahom stvarni, penzionisani muzičari verovatno je doprineo spontanom i harmoničnom ostvarenju koje sa dosta optimizma, umerene sentimentalnosti, dozom elegancije i poštovanja gleda na ono što nas čeka.
Idealno, dakle, za FEST.
Međutim, ima jedna neplanirana scena. Mislim, njome je Hoffman verovatno želeo da pokaže ozbiljnost Hortoninih muka pred upućeni poziv na učestovovanje u priredbi (ona ne veruje više u svoj glas), ali je pokazao mnogo više.
Jutro je možda oko 6. Veče je, možda oko 6. Ona, "vlažna" magla lagano je obavila dom. Jean Horton, umotana u neki vuneni kaput, hoda baštom kojom preko dana zuje baštovani, senilni i oni koji znaju kuda idu, sada tu nema nikoga. Ona je jedina u dvorištu. Dolazi do klupe i seda na nju. Nije još ni pošteno sela, a Hoffman već seče i ide dalje. Ipak, ostalo je dovoljno vremena da pomislim- zamisli, starost! Sedneš na klupu, tako star, i okreneš se ka proživljenom životu i to je to. Nema nazad, a nema ni još mnogo napred. To je bilo to. To strašno, nepromenljivo, pretvoreno-u-kamen "to". Zar je moguće da čitav život može da stigne u taj trenutak? Da tako brutalno dovede u pitanje sve naše odluke, male i velike. Da nas tako hladno potapše po ramenu i kaže- jeste, care, baš tako si odluči(va)o. Moglo je i drugačije. Ali sad više ne može. I više nikada neće moći.
I kad ta jeza prostruji, ako prostruji, vašim telom biće vam lakše da razumete zašto Quartet, zašto Hoffman, zašto Maggie Smith i ostali, zašto ti likovi, zašto drame, pseudo drame, zašto strast, zašto sve tako lako i odjednom, pujpiknevaži, ili važi... Tik-tak, tik-tak...
Hoffman ih na kraju ostavlja zatvorene na priredbi skoro kao Mann stanare "Čarobnog brega".
Život je lep. Čak i ako je ovaj film osrednji po mnogo čemu. Život mora biti lep.
SELEKTAH: 5minus/ 10
This comment has been removed by the author.
ReplyDelete