Verovatno najbolji album 2012. Ali ko me jebe kad sedim na ušima!
David Baker je izmislio Mercury Rev. Pa, ipak, 1994. je brutalno izbačen iz benda, nakon čega su ovi, baš kao Manics lišeni bremena i prisustva Richeya, pronašli u sebi formulu za vladanje stadionima i postali uspešniji nego što su ikada sanjali da mogu. Iste godine Baker je pokušao da solo-izdanjem World pod pseudonimom Shady zadrži pažnju na sebi, ali samo su retki bili voljni da se bave njime. Sedam i po minuta dug promotivni singl Narcotic Candy koji je zvučao baš kako mu ime kaže takođe nije doprineo nastavku njegove karijere i Baker je, baš kao i Gary Young, prerano ubiven.
Osamnaest predugih godina praktično ništa nisam znao o njemu. A onda sam slučajno čitajući tekst o nečemu sasvim drugom shvatio da se Baker vratio i da mi je Fire možda čak i poslao to izdanje (ali pošto ovih nedelja živim u kutijama, to ne mogu da proverim, ali mogu da se nadam), ali da ja, bedni moron u potrazi za hip stvarima, to nisam konstatovao na vreme (recimo- dvefakinhiljadedvanaeste!). Variety Lights je lociran u mp3 formatu i potom preslušan skoro 20 puta za redom.
Central Flow je jebeni masterpis. I ne samo najbolja ploča 2012. godine, već i jedna od najboljih ploča koju sam čuo prethodnih godina.
Svestan sam da ovakvom utisku (ne znam još uvek u kojoj meri) doprinosi to što sam poslednjih meseci sklon ljubavisanju sa albumima koji imaju bogate, skoro fridžezične aranžmane i zvuče kao spejsbluz (recentni primeri Flaming Lips i Primal Scream). To je muzika lepih, melanholičnih, nostalgičnih emocija, istih takvih vokala, ispod kojih je muzička podloga kreirana utapanjem tih emocija u esid ili neke slične droge koje raspiruju maštu.I dok je slušate vi osećate kako se sudaraju ono bazično, što je muzičar mogao da nam prenese, maltene, uz pomoć akustične gitare i ono neodsvirivo za šta bi i simfonijski orkestar bio premalo da dočara. Zvuk jednog čoveka i zvuk jednog kosmosa.
Central Flow u podjednakoj meri nastavlja ono što je radio Captain Beefheart - svira bluz kao da svira sve drugo samo ne bluz, ili Daniel Johnston - svira spejs rok jer nosi kosmos u svom srcu. Ako se sećate čudesne Car Wash Hair, onda to može da vam bude odskočna daska za ovaj album. S tim što tokom slušanja pored vas neće promicati napuštene kuće, bradati muškarci, ostareli pontijaci i korvete, već asteroidi, mrtvi astronauti i crna rupa na horizontu.
Central Flow šora po svim albumima Animal Collective. Stavljenim na gomilu.
Čak bi i Thom Yorke mogao da se sagne na pipu.
Starlift, koja otvara album, ima rif koji me neprekidno podseća na nešto što bi efektno iskoristili Chemical Brothers na početku pesme i nakon toga provalili u nešto ubitačno poput Galvanize. Međutim, kod VL stvar teče i razliva se, ali je taj rif neprekidno restartuje, inicirajući osećanje poznato kao "massive attack". Naredna, Establishment, stoji negde na pola puta između Lambchop i Pavement, jedino što se ispod Bakerovog glasa sintisajzeri igraju neku Mario igricu. Pre nego što ulete violine. I vi shvatite da je ovo dirljivo blesavo skoro kao Daniel Johnston. Sea Faraway nas vraća u nešto uznemirenije vode i nije baš najsvejednije ni kada je Baker u baritonu, a ni kada glas pusti u falseto. Minut i 36 sekundi. Invisible Forest bez problema bi mogla da gostuje na The Terror, Flaming Lips, i da rastera par pesama sa njega. Ako ste se pitali da li muzika može da poseduje saspens. Iskreno se nadam da će vam uz Silent Too Long na pamet pasti Silver Apples, jer to je isto drvo, u suštini. Krautko i jasno. Stvari postaju nešto elegičnije u Oh Setting Sun i možda bi bilo najbolje ovu pesmu opisati kao da osnovna postava Muppet Showa, blago nadrogirana, izvodi neku stvar od The National. Bol je tu. Baš kao i podsmeh mu. Ako vi kažete da su Flaming Lips izgradili karijeru na ovakvim pesmama i da je ovo najstrašniji ripof tog dela njihove karijere, složiću se. Sa ništa manje ushićenosti. U Sell Your Soul valcer magija Tindersticks protkana je sjajem ciganskog diska i dobijeni miks zvuči kao nešto iz Ukrajine. Nešto sa tim istočnoevropskim osećajem za kič, ali spremno da ga brani svakom suzom. Mi u Srbiji kažemo folk. Spejsfolk, dakle. Slušanje nekih pesama ovde je kao gledanje u akvarijum pun šarenih ribica iz celog sveta. Pesme kao što su You Are So Famous ili Crystal Cove pravio je i Beck tokom ranijeg dela karijere, te psihodelične minijature iz kuhinje Dust Brothers (gde su ŠTA RADE?!!).
I kao što kažu u ozbiljnim recenzijama- ništa vas ne može pripremiti za stvar kao što je Feeling All Alone. Sem prvih deset pesama ovog albuma.
Ako ste se voleli Lynchov debi, ovo će vam leći. Na iste rane. Bakerov svemirski taksi ovde je na tom izgubljenom autoputui i jezdi preko jeftinog sci-fia sintisajzera, pevajući o onome što nam je svima na duši- velikom kosmosu i brzini kojom usamljenost uspeva da ga ispuni.
Majkemimile, ova je pesma ispala sa saundtraka za sve Lynchove filmove.
Na kraju, instrumental Infinity Room. Lajanje na zvezde. Disko dron koji ubrzava kao da Spacemen 3 iz brzohoda prelazi u sprint. Možda previše očekivano- odleteli smo.
Baker hoda mojom stranom balkanske ulice.
Jednog dana Bowie će snimiti ovakav album i nazvaće ga Ziggy Stardust and the Spiders from Mars.
SELEKTAH: 10/ 10
David Baker je izmislio Mercury Rev. Pa, ipak, 1994. je brutalno izbačen iz benda, nakon čega su ovi, baš kao Manics lišeni bremena i prisustva Richeya, pronašli u sebi formulu za vladanje stadionima i postali uspešniji nego što su ikada sanjali da mogu. Iste godine Baker je pokušao da solo-izdanjem World pod pseudonimom Shady zadrži pažnju na sebi, ali samo su retki bili voljni da se bave njime. Sedam i po minuta dug promotivni singl Narcotic Candy koji je zvučao baš kako mu ime kaže takođe nije doprineo nastavku njegove karijere i Baker je, baš kao i Gary Young, prerano ubiven.
Osamnaest predugih godina praktično ništa nisam znao o njemu. A onda sam slučajno čitajući tekst o nečemu sasvim drugom shvatio da se Baker vratio i da mi je Fire možda čak i poslao to izdanje (ali pošto ovih nedelja živim u kutijama, to ne mogu da proverim, ali mogu da se nadam), ali da ja, bedni moron u potrazi za hip stvarima, to nisam konstatovao na vreme (recimo- dvefakinhiljadedvanaeste!). Variety Lights je lociran u mp3 formatu i potom preslušan skoro 20 puta za redom.
Central Flow je jebeni masterpis. I ne samo najbolja ploča 2012. godine, već i jedna od najboljih ploča koju sam čuo prethodnih godina.
Svestan sam da ovakvom utisku (ne znam još uvek u kojoj meri) doprinosi to što sam poslednjih meseci sklon ljubavisanju sa albumima koji imaju bogate, skoro fridžezične aranžmane i zvuče kao spejsbluz (recentni primeri Flaming Lips i Primal Scream). To je muzika lepih, melanholičnih, nostalgičnih emocija, istih takvih vokala, ispod kojih je muzička podloga kreirana utapanjem tih emocija u esid ili neke slične droge koje raspiruju maštu.I dok je slušate vi osećate kako se sudaraju ono bazično, što je muzičar mogao da nam prenese, maltene, uz pomoć akustične gitare i ono neodsvirivo za šta bi i simfonijski orkestar bio premalo da dočara. Zvuk jednog čoveka i zvuk jednog kosmosa.
Central Flow u podjednakoj meri nastavlja ono što je radio Captain Beefheart - svira bluz kao da svira sve drugo samo ne bluz, ili Daniel Johnston - svira spejs rok jer nosi kosmos u svom srcu. Ako se sećate čudesne Car Wash Hair, onda to može da vam bude odskočna daska za ovaj album. S tim što tokom slušanja pored vas neće promicati napuštene kuće, bradati muškarci, ostareli pontijaci i korvete, već asteroidi, mrtvi astronauti i crna rupa na horizontu.
Central Flow šora po svim albumima Animal Collective. Stavljenim na gomilu.
Čak bi i Thom Yorke mogao da se sagne na pipu.
Starlift, koja otvara album, ima rif koji me neprekidno podseća na nešto što bi efektno iskoristili Chemical Brothers na početku pesme i nakon toga provalili u nešto ubitačno poput Galvanize. Međutim, kod VL stvar teče i razliva se, ali je taj rif neprekidno restartuje, inicirajući osećanje poznato kao "massive attack". Naredna, Establishment, stoji negde na pola puta između Lambchop i Pavement, jedino što se ispod Bakerovog glasa sintisajzeri igraju neku Mario igricu. Pre nego što ulete violine. I vi shvatite da je ovo dirljivo blesavo skoro kao Daniel Johnston. Sea Faraway nas vraća u nešto uznemirenije vode i nije baš najsvejednije ni kada je Baker u baritonu, a ni kada glas pusti u falseto. Minut i 36 sekundi. Invisible Forest bez problema bi mogla da gostuje na The Terror, Flaming Lips, i da rastera par pesama sa njega. Ako ste se pitali da li muzika može da poseduje saspens. Iskreno se nadam da će vam uz Silent Too Long na pamet pasti Silver Apples, jer to je isto drvo, u suštini. Krautko i jasno. Stvari postaju nešto elegičnije u Oh Setting Sun i možda bi bilo najbolje ovu pesmu opisati kao da osnovna postava Muppet Showa, blago nadrogirana, izvodi neku stvar od The National. Bol je tu. Baš kao i podsmeh mu. Ako vi kažete da su Flaming Lips izgradili karijeru na ovakvim pesmama i da je ovo najstrašniji ripof tog dela njihove karijere, složiću se. Sa ništa manje ushićenosti. U Sell Your Soul valcer magija Tindersticks protkana je sjajem ciganskog diska i dobijeni miks zvuči kao nešto iz Ukrajine. Nešto sa tim istočnoevropskim osećajem za kič, ali spremno da ga brani svakom suzom. Mi u Srbiji kažemo folk. Spejsfolk, dakle. Slušanje nekih pesama ovde je kao gledanje u akvarijum pun šarenih ribica iz celog sveta. Pesme kao što su You Are So Famous ili Crystal Cove pravio je i Beck tokom ranijeg dela karijere, te psihodelične minijature iz kuhinje Dust Brothers (gde su ŠTA RADE?!!).
I kao što kažu u ozbiljnim recenzijama- ništa vas ne može pripremiti za stvar kao što je Feeling All Alone. Sem prvih deset pesama ovog albuma.
Ako ste se voleli Lynchov debi, ovo će vam leći. Na iste rane. Bakerov svemirski taksi ovde je na tom izgubljenom autoputui i jezdi preko jeftinog sci-fia sintisajzera, pevajući o onome što nam je svima na duši- velikom kosmosu i brzini kojom usamljenost uspeva da ga ispuni.
Majkemimile, ova je pesma ispala sa saundtraka za sve Lynchove filmove.
Na kraju, instrumental Infinity Room. Lajanje na zvezde. Disko dron koji ubrzava kao da Spacemen 3 iz brzohoda prelazi u sprint. Možda previše očekivano- odleteli smo.
Baker hoda mojom stranom balkanske ulice.
Jednog dana Bowie će snimiti ovakav album i nazvaće ga Ziggy Stardust and the Spiders from Mars.
SELEKTAH: 10/ 10
No comments:
Post a Comment