Verovatno najbolji album 2013. koji ćete čuti 2014.
Ovako je trebalo da zvuči novi The Knife album da se zaista radilo o nečemu što je trebalo da prodrma naše navike.
Da imam para kao Jay-Z platio bih The Knife da urade svoju verziju ovog albuma. Evo, bog na nebu je pustio suzu na pomisao koliko bi to čudesno bilo!
Ne znam zašto sam mislio da je Colin Stetson bio član ...Black Emperor! i Tra-La-La Memorial orkestri, ali nijedna od njegovih oficijelnih biografija to ne spominje, pa sad više nisam siguran. Ali kažu da je svirao na albumima Toma Waitsa, Laurie Anderson, Arcade Fire, TV On The Radio i drugih. Godine 2008. objavio je svoj prvi solo album, kojim je započeo trilogiju koju danas krunišemo, New History Warfare (promovisan u Moć veštica), a tri godine kasnije i njegov nastavak New History Warfare Vol. 2: Judges (koji je bio i vrlo voljen i vrlo promovisan u MV).
Colin Stetson svira saksofon. Alt, tenor i bas.
New History Warfare Vol. 3: To See More Lights čuo sam i više puta preslušao još u aprilu kad se pojavio, ali to je bilo vreme kada je svako sa zdravim ušima čekao da likne Shaking The Habitual i bio uveren da nas tamo čeka još uzbudljivija i sirovija borba sa zvukom koji para uši i para srca.
New History Warfare Vol. 3: To See More Lights je album na kome se muzičar rve sa instrumentom. Na kome su zvuci kao razjarene zveri puštene u ring da se šibaju dok jedan ne pobedi. Saksofon je medved od četiri metra sa kandžama vulverina. I nije mu lako, ali ni drugima nije lakše.
Ima nečeg neodoljivo primalnog u Stetsonovim numerama koje se mogu podeliti u tri grupe (samo za potrebe ovog prikaza). Jedne su čista borba, "dragi nojz", buka velegrada kome je neka apokalipsa vratila rastinje i divlje životinje u sam centar. Svi ovi što (kao) sviraju dub-techno i slične šekltonijade vape za tom vrstom testosterona. Demdike Stare, Andy Stott, Miles, znaju oni ko su, da ih sve ne prozivam sada. U drugu grupu spadaju stvari u kojima saksofon radi ono što klavir kod Phillipa Glassa ili Wima Mertensa, vrti nas u krug, kao da smo uhvaćeni u neki slatkasti tornado koji nam poručuje "sad ću da te vinem u nebesa", "sad ću da ti slomim kičmu" i teško mu je odoleti. Jer svi mi smo po malo ludi. I volimo to drsko ponavljanjeponavljanjeponavljanjeponavljanjeponavljanje melodije. U treću grupu spadaju avant-folk teme (ima ih četiri) koje je realizovao sa Justinom Vernonom ejkejej Bon Iverom i jedna od njih je obrada legendarnog teksaškog gospel pevača Washingtona Phillipsa (What Are They Doing In Heaven Today) i sve četiri su ne-zna-se-koja-je-bolja i ta obrada nekako ukazuje da svu ovu muziku može da odsvira neko afričko pleme, okupljeno oko vatre. Jer, ako je verovati Stetsonu, sve je odsvirano, samo su Vernonovi vokali nasnimavani i njima je manipulisano u post-produkciji. I sve tri grupe pesama krasi ta anksioznost zvukova, to razulareno pulsiranje, kao vlažni san Thurstona Moorea. Fri džez u svom, paradoksalno, vrlo pristupačnom, i još vrlije uznemiravajućem izdanju.
Hunted zvuči kako sam se nadao da će makar u jednom trenutku zvučati Waitsov Bone Machine, kao da nekom kroz pišu izvlače čitavu utrobu. Kao pravi saundtrak za Aphex Twinov video spot za Windowlicker. Distorzija. Mhm, baš kao na Yeezusu.
Brute zvuči kao garažna obrada Hunted. Ali teško je reći da li sluštate Battles, Aphex Twina ili Don Caballero. A ja baš takve trileme volim.
Naslovna tema je kit koji bi Jarmusch mogao da raskomada u nekoliko filmova. Saksofon juri kao Aska na početku, a odmah iza njega proviruje zli, distorzirani zombi vuk. Colin Stetson razume drone, razume death metal, još nije snimio ništa sa Sunn O))). Druga polovina ove 15ominutne teme je ples nadrogirane Aske koja uz monotonu, Swans-friendly, pratnju ječi dok parčence po parčence njenog tela odlazi na onaj svet. Neko će možda kao vizuelnu ilustraciju za To See More Light prizvati i prizore iz Laugierovog Martyrs.
Coline, brate, Srbine, ne brini, nikada ništa neće biti u redu.
SELEKTAH: 10/ 10
Ovako je trebalo da zvuči novi The Knife album da se zaista radilo o nečemu što je trebalo da prodrma naše navike.
Da imam para kao Jay-Z platio bih The Knife da urade svoju verziju ovog albuma. Evo, bog na nebu je pustio suzu na pomisao koliko bi to čudesno bilo!
Ne znam zašto sam mislio da je Colin Stetson bio član ...Black Emperor! i Tra-La-La Memorial orkestri, ali nijedna od njegovih oficijelnih biografija to ne spominje, pa sad više nisam siguran. Ali kažu da je svirao na albumima Toma Waitsa, Laurie Anderson, Arcade Fire, TV On The Radio i drugih. Godine 2008. objavio je svoj prvi solo album, kojim je započeo trilogiju koju danas krunišemo, New History Warfare (promovisan u Moć veštica), a tri godine kasnije i njegov nastavak New History Warfare Vol. 2: Judges (koji je bio i vrlo voljen i vrlo promovisan u MV).
Colin Stetson svira saksofon. Alt, tenor i bas.
New History Warfare Vol. 3: To See More Lights čuo sam i više puta preslušao još u aprilu kad se pojavio, ali to je bilo vreme kada je svako sa zdravim ušima čekao da likne Shaking The Habitual i bio uveren da nas tamo čeka još uzbudljivija i sirovija borba sa zvukom koji para uši i para srca.
New History Warfare Vol. 3: To See More Lights je album na kome se muzičar rve sa instrumentom. Na kome su zvuci kao razjarene zveri puštene u ring da se šibaju dok jedan ne pobedi. Saksofon je medved od četiri metra sa kandžama vulverina. I nije mu lako, ali ni drugima nije lakše.
Ima nečeg neodoljivo primalnog u Stetsonovim numerama koje se mogu podeliti u tri grupe (samo za potrebe ovog prikaza). Jedne su čista borba, "dragi nojz", buka velegrada kome je neka apokalipsa vratila rastinje i divlje životinje u sam centar. Svi ovi što (kao) sviraju dub-techno i slične šekltonijade vape za tom vrstom testosterona. Demdike Stare, Andy Stott, Miles, znaju oni ko su, da ih sve ne prozivam sada. U drugu grupu spadaju stvari u kojima saksofon radi ono što klavir kod Phillipa Glassa ili Wima Mertensa, vrti nas u krug, kao da smo uhvaćeni u neki slatkasti tornado koji nam poručuje "sad ću da te vinem u nebesa", "sad ću da ti slomim kičmu" i teško mu je odoleti. Jer svi mi smo po malo ludi. I volimo to drsko ponavljanjeponavljanjeponavljanjeponavljanjeponavljanje melodije. U treću grupu spadaju avant-folk teme (ima ih četiri) koje je realizovao sa Justinom Vernonom ejkejej Bon Iverom i jedna od njih je obrada legendarnog teksaškog gospel pevača Washingtona Phillipsa (What Are They Doing In Heaven Today) i sve četiri su ne-zna-se-koja-je-bolja i ta obrada nekako ukazuje da svu ovu muziku može da odsvira neko afričko pleme, okupljeno oko vatre. Jer, ako je verovati Stetsonu, sve je odsvirano, samo su Vernonovi vokali nasnimavani i njima je manipulisano u post-produkciji. I sve tri grupe pesama krasi ta anksioznost zvukova, to razulareno pulsiranje, kao vlažni san Thurstona Moorea. Fri džez u svom, paradoksalno, vrlo pristupačnom, i još vrlije uznemiravajućem izdanju.
Hunted zvuči kako sam se nadao da će makar u jednom trenutku zvučati Waitsov Bone Machine, kao da nekom kroz pišu izvlače čitavu utrobu. Kao pravi saundtrak za Aphex Twinov video spot za Windowlicker. Distorzija. Mhm, baš kao na Yeezusu.
Brute zvuči kao garažna obrada Hunted. Ali teško je reći da li sluštate Battles, Aphex Twina ili Don Caballero. A ja baš takve trileme volim.
Naslovna tema je kit koji bi Jarmusch mogao da raskomada u nekoliko filmova. Saksofon juri kao Aska na početku, a odmah iza njega proviruje zli, distorzirani zombi vuk. Colin Stetson razume drone, razume death metal, još nije snimio ništa sa Sunn O))). Druga polovina ove 15ominutne teme je ples nadrogirane Aske koja uz monotonu, Swans-friendly, pratnju ječi dok parčence po parčence njenog tela odlazi na onaj svet. Neko će možda kao vizuelnu ilustraciju za To See More Light prizvati i prizore iz Laugierovog Martyrs.
Coline, brate, Srbine, ne brini, nikada ništa neće biti u redu.
SELEKTAH: 10/ 10
truly beautiful.
ReplyDelete