Magla, nažalost, nije uspela da popuni brojne praznine ovog filma
Ako sam dobro izbrojao, ovo je poslednji film iz oficijalne selekcije Kanske smotre 2012. godine koji nisam gledao (update: nisam dobro izbrojao!). I baš sam mu se radovao s obzirom da sam u prethodnom filmu Belorusa Sergeia Loznitse, My Joy, uživao kao Rus u sopstvenoj muci. Međutim, to nije film kome sam se nadao. To je, pre, film kakav bih očekivao od njegovog slovenskog brata Andreja Zvyagintseva, s obzirom na kamernost događaja i njihovo stavljanje u službu strogog bavljenja etikom i apsurdima koji iz iste mogu poteći.
Nakon velelepne bulajevićevske uvodne scene (koja ako nije iz jednog kadra, onda stvara taj utisak) u kojoj vidimo kako nekim beloruskim selom prolaze nemci levljani i provode gorom partizane na vešanje očekuje nas film koji razrešava šta je bilo pre, a šta posle tog događaja koji je obeležio život glavnog junaka- Sushenye (igra ga neki tip koji sigurno svira u ruskim My Morning Jacket).
Nesrećni Sushenya radi na železnici. Nakon jednog šikaniranja od strane domaćih izdajnika, njegova tri drugara odlučuju da se osvete nemcima sabotažom pruge. Jedino Sushenya misli da to nije dobra ideja. Kada ih otkriju, iz nekog razloga, samo njemu bude ponuđeno da mu poštede život ako pristane da potpiše da će biti kolaboracionista. Iako odbija, oni ga svejedno puštaju na slobodu, a ostale obese. (do kraja ovog pasusa prepričaću vam ceo film!) Partizani potom šalju dva vojnika po Sushenyu, da ga odvedu u šumu i pogube kao izdajnika, međutim i tu dolazi do nepredviđenog niza događaja (ipak vam neću prepričati ceo film).
Loznitsa nas pušta da tumaramo šumom, a kroz flešbekove, kako iz Sushenyinog života, tako i iz života partizana koji su došli po njega, pokušava da razjasni okolnosti i junake. Međutim posle noći dolazi jutro sa sve gušćom maglom, koje proguta naše junake u, videćete, dobrovoljno ništavilo. Sushenya jednostavno nema sreće. Sve njegove razumne, da ne kažem, dobre namere obijaju mu se o glavu i on je čovek koji ne može da pobegne od svoje zle sudbine. Što na kraju i shvata. S druge strane, ljudi koji ga u takve okolnosti dovode ponašaju se daleko manje razumno i više su vođeni impulsima, a ponekad nije jasno u kojoj meri je pravda na njihovoj strani tj imaju li oni pravo da je sprovode. Ispostavlja se da na kraju to nije bitno.
Loznitsin film je crn i neoptimističan u pogledu istorije i budućnosti. Nisam čitao roman (Vasilija Bykova) pa ne mogu da poredim, ali čini mi se da je detaljnija studija likova, ili možda aktivniji odnos između junaka, trebalo da bude ono što u ovom filmu pratimo kako bi nam "teza" teže pala, ali to je izostalo. Usled toga film ima dosta praznog hoda, a nošenje ranjenog junaka tokom dobrog dela filma postaje zgodna metafora za to kako Sushenya pokušava na svojim plećima da iznese više nego što može. Baš kao i ovaj film.
SELEKTAH: 5plus/ 10
Ako sam dobro izbrojao, ovo je poslednji film iz oficijalne selekcije Kanske smotre 2012. godine koji nisam gledao (update: nisam dobro izbrojao!). I baš sam mu se radovao s obzirom da sam u prethodnom filmu Belorusa Sergeia Loznitse, My Joy, uživao kao Rus u sopstvenoj muci. Međutim, to nije film kome sam se nadao. To je, pre, film kakav bih očekivao od njegovog slovenskog brata Andreja Zvyagintseva, s obzirom na kamernost događaja i njihovo stavljanje u službu strogog bavljenja etikom i apsurdima koji iz iste mogu poteći.
Nakon velelepne bulajevićevske uvodne scene (koja ako nije iz jednog kadra, onda stvara taj utisak) u kojoj vidimo kako nekim beloruskim selom prolaze nemci levljani i provode gorom partizane na vešanje očekuje nas film koji razrešava šta je bilo pre, a šta posle tog događaja koji je obeležio život glavnog junaka- Sushenye (igra ga neki tip koji sigurno svira u ruskim My Morning Jacket).
Nesrećni Sushenya radi na železnici. Nakon jednog šikaniranja od strane domaćih izdajnika, njegova tri drugara odlučuju da se osvete nemcima sabotažom pruge. Jedino Sushenya misli da to nije dobra ideja. Kada ih otkriju, iz nekog razloga, samo njemu bude ponuđeno da mu poštede život ako pristane da potpiše da će biti kolaboracionista. Iako odbija, oni ga svejedno puštaju na slobodu, a ostale obese. (do kraja ovog pasusa prepričaću vam ceo film!) Partizani potom šalju dva vojnika po Sushenyu, da ga odvedu u šumu i pogube kao izdajnika, međutim i tu dolazi do nepredviđenog niza događaja (ipak vam neću prepričati ceo film).
Loznitsa nas pušta da tumaramo šumom, a kroz flešbekove, kako iz Sushenyinog života, tako i iz života partizana koji su došli po njega, pokušava da razjasni okolnosti i junake. Međutim posle noći dolazi jutro sa sve gušćom maglom, koje proguta naše junake u, videćete, dobrovoljno ništavilo. Sushenya jednostavno nema sreće. Sve njegove razumne, da ne kažem, dobre namere obijaju mu se o glavu i on je čovek koji ne može da pobegne od svoje zle sudbine. Što na kraju i shvata. S druge strane, ljudi koji ga u takve okolnosti dovode ponašaju se daleko manje razumno i više su vođeni impulsima, a ponekad nije jasno u kojoj meri je pravda na njihovoj strani tj imaju li oni pravo da je sprovode. Ispostavlja se da na kraju to nije bitno.
Loznitsin film je crn i neoptimističan u pogledu istorije i budućnosti. Nisam čitao roman (Vasilija Bykova) pa ne mogu da poredim, ali čini mi se da je detaljnija studija likova, ili možda aktivniji odnos između junaka, trebalo da bude ono što u ovom filmu pratimo kako bi nam "teza" teže pala, ali to je izostalo. Usled toga film ima dosta praznog hoda, a nošenje ranjenog junaka tokom dobrog dela filma postaje zgodna metafora za to kako Sushenya pokušava na svojim plećima da iznese više nego što može. Baš kao i ovaj film.
SELEKTAH: 5plus/ 10
No comments:
Post a Comment