Kad smo se mi tačno dogovorili da je Park Chan-wook dobar reditelj?
J.S.A. Joint Security Area je bio OK. Ostali filmovi su bili u najboljem slučaju zgodni za buđenje interesa za "azijski film" (Old Boy, Lady Vengeance), a uglavnom neočekivano prosečni (Sympathy for Mr. Vengeance, I'm a Cyborg, But That's OK, Thirst). Stoker, Chan-wookov holivudski debi, je svakako najgori od njih.
Najveći deo Parkove krivice svodi se na to što scenarističku instant supu Wentwortha Millera (da, onog, glupljeg brata iz Prison Break!!!) nije prosuo u klonju svoje iznajmljene Beverli Hils vile nego se prihvatio režiranja istog. Režiranja iz petnih žila!
Premisa nije loša. Bili jednom tata (arhitekta), mama (flertuša) i ćerka (goth teen) i onda tata pogine- izgori u automobilu u saobraćajnoj nesreći. Na njegovoj sahrani pojavljuje se pravo niotkuda njegov mlađi brat za koga mama i ćerka praktično nisu znali ni da postoji. Problem sa Wentworthovom razradom je što film u onom segmentu koji se tiče sadašnjosti dosta trapavo gaca po opštim mestima psihološkog trilera i u njih uključuje motive naslednog gena (uprkos igri reči stalker/Stoker naslov zapravo ukazuje na "stokerstvo" as in "glembajevštinu") i seksualnosti kao okidaču nasilja (i brat tj striko i nećaka su "netaknuti" tj želeli bi da budu "taknuti"). Pored sadašnjosti film dosta nesrećnim flešbekovima pokušava da objasni glavnog junaka i utvrdi genezu događaja.
Meni je delovalo kao da je Park inspiraciju tražio u DePalminom nasleđu Hitchcocka, tj u (još) agresivnijem razbijanju buržoaske idile (ovde oličene u scenografiji i kostimu koji podseća na kasne 50-te, kao poslednjeg doba čednosti) i to vrlo dubioznim insinuiranjem da buđenje seksualne energije korelira sa otvaranjem nekih drugih, mračnih "čakri". Jer Stoker u izvesnoj meri jeste jedan ekspresni coming-of-age film koji nam pokazuje kako je jedna devojčica, kroz uvek isti rođendanski poklon od oca (cipele) rasla dok nije došao stric i pokazao joj kroz vrlo incenstuozno "dirty dancing" sviranje klavira da je vreme da poraste i krene u svet.
Motiv "stokerovštine" nije baš najjasniji, s obzirom da devojčica (kao leš bleda Mia Wasikovska) svoje prve zločine čini u samoodbrani, potom u želji da zaštiti majku, a tek na kraju filma "zato što može ili želi". Za razliku od njenog strica koji je, u flešbeku, prikazan kao školski, filmski primer rođenog psihopate (da vam ne otkrijem šta je uradio?).
Pretpostavljam da ima prostora da o braku oca i majke govorimo kao o jednom hladnom postrojenju koje dugo nije bilo u pogonu, što je sve moglo inhibirati devojčicu u pogledu seksualnog i svakog drugog sazrevanja (u prvom delu filma ona se ponašao kao malo razmaženija Wednesday Adams). Stric tu dolazi kao katalizator koji je i sam željan "akcije". Jedino što u njegovom slučaju to znači dve stvari.
Međutim, Park, uprkos vrlo impresivnim i poetskim montažnim rezovima i fascinantnom kadriranju, ne uspeva da sakrije da najveći deo radnje njegovog filma nije ništa do pseudo-trilerozno sakrivanje opštih mesta ostatka priče. Stoker ne uspeva da bude arthaus triler, jer uprkos trudu da se svi elementi fetišizuju u arthaus duhu osnovna postavka i njen razvoj nisu ništa drugo do materijal na kome počivaju B-filmovi. I to kad nisu dobri. Drugim rečima, Stoker pati od istih boljki kao i Thirst, samo što ovde nemate vampire, niti bilo šta zabavno što sa njima ide.
SELEKTAH: 3/ 10
J.S.A. Joint Security Area je bio OK. Ostali filmovi su bili u najboljem slučaju zgodni za buđenje interesa za "azijski film" (Old Boy, Lady Vengeance), a uglavnom neočekivano prosečni (Sympathy for Mr. Vengeance, I'm a Cyborg, But That's OK, Thirst). Stoker, Chan-wookov holivudski debi, je svakako najgori od njih.
Najveći deo Parkove krivice svodi se na to što scenarističku instant supu Wentwortha Millera (da, onog, glupljeg brata iz Prison Break!!!) nije prosuo u klonju svoje iznajmljene Beverli Hils vile nego se prihvatio režiranja istog. Režiranja iz petnih žila!
Premisa nije loša. Bili jednom tata (arhitekta), mama (flertuša) i ćerka (goth teen) i onda tata pogine- izgori u automobilu u saobraćajnoj nesreći. Na njegovoj sahrani pojavljuje se pravo niotkuda njegov mlađi brat za koga mama i ćerka praktično nisu znali ni da postoji. Problem sa Wentworthovom razradom je što film u onom segmentu koji se tiče sadašnjosti dosta trapavo gaca po opštim mestima psihološkog trilera i u njih uključuje motive naslednog gena (uprkos igri reči stalker/Stoker naslov zapravo ukazuje na "stokerstvo" as in "glembajevštinu") i seksualnosti kao okidaču nasilja (i brat tj striko i nećaka su "netaknuti" tj želeli bi da budu "taknuti"). Pored sadašnjosti film dosta nesrećnim flešbekovima pokušava da objasni glavnog junaka i utvrdi genezu događaja.
Meni je delovalo kao da je Park inspiraciju tražio u DePalminom nasleđu Hitchcocka, tj u (još) agresivnijem razbijanju buržoaske idile (ovde oličene u scenografiji i kostimu koji podseća na kasne 50-te, kao poslednjeg doba čednosti) i to vrlo dubioznim insinuiranjem da buđenje seksualne energije korelira sa otvaranjem nekih drugih, mračnih "čakri". Jer Stoker u izvesnoj meri jeste jedan ekspresni coming-of-age film koji nam pokazuje kako je jedna devojčica, kroz uvek isti rođendanski poklon od oca (cipele) rasla dok nije došao stric i pokazao joj kroz vrlo incenstuozno "dirty dancing" sviranje klavira da je vreme da poraste i krene u svet.
Motiv "stokerovštine" nije baš najjasniji, s obzirom da devojčica (kao leš bleda Mia Wasikovska) svoje prve zločine čini u samoodbrani, potom u želji da zaštiti majku, a tek na kraju filma "zato što može ili želi". Za razliku od njenog strica koji je, u flešbeku, prikazan kao školski, filmski primer rođenog psihopate (da vam ne otkrijem šta je uradio?).
Pretpostavljam da ima prostora da o braku oca i majke govorimo kao o jednom hladnom postrojenju koje dugo nije bilo u pogonu, što je sve moglo inhibirati devojčicu u pogledu seksualnog i svakog drugog sazrevanja (u prvom delu filma ona se ponašao kao malo razmaženija Wednesday Adams). Stric tu dolazi kao katalizator koji je i sam željan "akcije". Jedino što u njegovom slučaju to znači dve stvari.
Međutim, Park, uprkos vrlo impresivnim i poetskim montažnim rezovima i fascinantnom kadriranju, ne uspeva da sakrije da najveći deo radnje njegovog filma nije ništa do pseudo-trilerozno sakrivanje opštih mesta ostatka priče. Stoker ne uspeva da bude arthaus triler, jer uprkos trudu da se svi elementi fetišizuju u arthaus duhu osnovna postavka i njen razvoj nisu ništa drugo do materijal na kome počivaju B-filmovi. I to kad nisu dobri. Drugim rečima, Stoker pati od istih boljki kao i Thirst, samo što ovde nemate vampire, niti bilo šta zabavno što sa njima ide.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment