World War H
Pre neki dan Dimbo mi je poslao tvit na temu World War Z, još uvek ne znam da li sarkastičan, o tome kako mu se čini da će pomenuti film ući u trku sa The Battery kao najbolji zombi film godine. Kako nisam ni čuo ni gledao The Battery odmah sam sve ostavio i otišao u srpski Netflix i rezervisao svoju kopiju.
The Battery je autorsko delo glumca, scenariste i reditelja Jeremy-ja Gardnera i čim film počne, verujem da vam neće biti teško da otkrijete ko je on od dva glavna junaka. Zgodno mi se namestilo, pa ću to i da primetim- The Battery je na potpuno drugoj strani komercijalne klackalice u odnosu na World War Z. Tamo gde je ovaj dao sve od sebe da u najširi mogući mejnstrim ubaci trenutno najpopularnije horor statiste, The Battery pokušava da to isto učini sa najzahtevnijom publikom na svetu- hipsterima. Podatak da su u filmu korišćene tri, a ne samo jedna, pesme Rock Plaza Central, kao i muzika Wise Blood i The Parlor (ako ne znate o čemu se radi niste hip i nema vam pomoći) možda će ih, baš kao buka zombije, privući ovom ostvarenju. Koje je, btw, snimljeno za 6.000$. Baš tako, svi mi koji smo zgroženi što je mnogo više para ulupano u ono eksploatatorsko đubre Klip, a ne u ovako nešto, možemo samo da budemo srećni što klerofašisti koji su trenutno kulturni poslenici ne bi ni mrtvi dali pare za nešto slično.
U filmu The Battery i nema zombija, naročito ne način koji bi trebalo da nam izaziva lučenje adrenalina i tera nas da skačemo sebi na ramena. Zombiji su ovde više kao nama dobro prepoznatljiv znak, kako filmski (tj umetnički), tako i onaj sociološki (o kraju društva tj komunikacije). Pored toga, čini mi se, Gardner u svoj film ne inkorporira samo zombije, već pre, ili više, način na koji se oni koriste poslednjih godina. Njegov film u tom smislu nije samo bavljenje zombijima, ako i uopšte, već diskusija sa čitavim korpusom ostvarenja koja se bave zombijima. I ta diskusija se svodi na distanciranje od većine njih. U Gardnerovom filmu ne objašnjava se njihova pojava, skoro kao da nam se kaže "već kao što ste videli u drugim filmovima", sami zombiji se pojavljuju u nešto usporenijem i trapavijem izdanju nego inače i, pretpostavljam, limitirani budžetom u svom ne baš najoriginalnijem tj najsjajnijem izdanju. Izgledaju kao white trash koji je umro pre pola sata u sopstvenoj povraćki.
U takav svet, Gardner pušta svoja dva junaka- jednog koji izgleda kao mlađi sin Ricka Rubina i čiji je (verovatno) omiljeni bend My Morning Jacket i drugog koji izgleda kao najprosečniji momak koga se sećate iz srednje škole. Dok kod prvog junaka nemamo problem da poverujemo zašto neko ko izgleda kao prototip hipstera preuzima na sebe brigu o ovom drugom i postaje alfamejl njihovog tima, nije baš najjasnije kako neko ko se ponaša onoliko dosadno kao što izgleda sate provodi slušajući poprilično opskurnu muziku na svom diskmenu (kapiram da bi iPod ubio ideju baterije). Njih dvojica tako, kao dva sajtsiera, sa rančevima na leđima krstare šumama i vikendicama Amerike, jer tamo ima manje zombija. I dok prvi zastupa ideju kretanja, drugi bi da se skući negde, nađe druge ljude i proba da zaboravi koliko se svet promenio.
Gardnerov film ispunjen je prepoznatljivim "nedešavajućim" scenama američkog indi filma u kojima junaci škrtare na emocijama, puštaju da stvari iz njihove dubine isplivaju u plićak (ili se ispostave kao plićak), besmislene žanr scene, moderan život na svom kraju. Kulminacija tog gubljenja prostora za sebe tj sopstvene individualnosti ogleda se u sekvenci kada automobil koji im pruža sklonište od zombija postaje klopka. To je ono što nas čeka. Ali Gardner nije pesimista, on samo misli da treba imati muda i čvrst stomak za nastavak dalje. Koliko god, paradoksalno, tom kretanju davalo smisao samo ono što smo izgubili.
Život, njegov smisao je postao baterija. Nešto još privremenije nego pre (a možda je uvek tako bilo samo mi nismo bili pritisnuti tim osećanjem kao kada nas jure zombiji). Možda su junaci ovog filma jedan drugome baterije.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Pre neki dan Dimbo mi je poslao tvit na temu World War Z, još uvek ne znam da li sarkastičan, o tome kako mu se čini da će pomenuti film ući u trku sa The Battery kao najbolji zombi film godine. Kako nisam ni čuo ni gledao The Battery odmah sam sve ostavio i otišao u srpski Netflix i rezervisao svoju kopiju.
The Battery je autorsko delo glumca, scenariste i reditelja Jeremy-ja Gardnera i čim film počne, verujem da vam neće biti teško da otkrijete ko je on od dva glavna junaka. Zgodno mi se namestilo, pa ću to i da primetim- The Battery je na potpuno drugoj strani komercijalne klackalice u odnosu na World War Z. Tamo gde je ovaj dao sve od sebe da u najširi mogući mejnstrim ubaci trenutno najpopularnije horor statiste, The Battery pokušava da to isto učini sa najzahtevnijom publikom na svetu- hipsterima. Podatak da su u filmu korišćene tri, a ne samo jedna, pesme Rock Plaza Central, kao i muzika Wise Blood i The Parlor (ako ne znate o čemu se radi niste hip i nema vam pomoći) možda će ih, baš kao buka zombije, privući ovom ostvarenju. Koje je, btw, snimljeno za 6.000$. Baš tako, svi mi koji smo zgroženi što je mnogo više para ulupano u ono eksploatatorsko đubre Klip, a ne u ovako nešto, možemo samo da budemo srećni što klerofašisti koji su trenutno kulturni poslenici ne bi ni mrtvi dali pare za nešto slično.
U filmu The Battery i nema zombija, naročito ne način koji bi trebalo da nam izaziva lučenje adrenalina i tera nas da skačemo sebi na ramena. Zombiji su ovde više kao nama dobro prepoznatljiv znak, kako filmski (tj umetnički), tako i onaj sociološki (o kraju društva tj komunikacije). Pored toga, čini mi se, Gardner u svoj film ne inkorporira samo zombije, već pre, ili više, način na koji se oni koriste poslednjih godina. Njegov film u tom smislu nije samo bavljenje zombijima, ako i uopšte, već diskusija sa čitavim korpusom ostvarenja koja se bave zombijima. I ta diskusija se svodi na distanciranje od većine njih. U Gardnerovom filmu ne objašnjava se njihova pojava, skoro kao da nam se kaže "već kao što ste videli u drugim filmovima", sami zombiji se pojavljuju u nešto usporenijem i trapavijem izdanju nego inače i, pretpostavljam, limitirani budžetom u svom ne baš najoriginalnijem tj najsjajnijem izdanju. Izgledaju kao white trash koji je umro pre pola sata u sopstvenoj povraćki.
U takav svet, Gardner pušta svoja dva junaka- jednog koji izgleda kao mlađi sin Ricka Rubina i čiji je (verovatno) omiljeni bend My Morning Jacket i drugog koji izgleda kao najprosečniji momak koga se sećate iz srednje škole. Dok kod prvog junaka nemamo problem da poverujemo zašto neko ko izgleda kao prototip hipstera preuzima na sebe brigu o ovom drugom i postaje alfamejl njihovog tima, nije baš najjasnije kako neko ko se ponaša onoliko dosadno kao što izgleda sate provodi slušajući poprilično opskurnu muziku na svom diskmenu (kapiram da bi iPod ubio ideju baterije). Njih dvojica tako, kao dva sajtsiera, sa rančevima na leđima krstare šumama i vikendicama Amerike, jer tamo ima manje zombija. I dok prvi zastupa ideju kretanja, drugi bi da se skući negde, nađe druge ljude i proba da zaboravi koliko se svet promenio.
Gardnerov film ispunjen je prepoznatljivim "nedešavajućim" scenama američkog indi filma u kojima junaci škrtare na emocijama, puštaju da stvari iz njihove dubine isplivaju u plićak (ili se ispostave kao plićak), besmislene žanr scene, moderan život na svom kraju. Kulminacija tog gubljenja prostora za sebe tj sopstvene individualnosti ogleda se u sekvenci kada automobil koji im pruža sklonište od zombija postaje klopka. To je ono što nas čeka. Ali Gardner nije pesimista, on samo misli da treba imati muda i čvrst stomak za nastavak dalje. Koliko god, paradoksalno, tom kretanju davalo smisao samo ono što smo izgubili.
Život, njegov smisao je postao baterija. Nešto još privremenije nego pre (a možda je uvek tako bilo samo mi nismo bili pritisnuti tim osećanjem kao kada nas jure zombiji). Možda su junaci ovog filma jedan drugome baterije.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment