Strašan samo u slučaju da vas plaši već viđeno
James Wan je faca i, uzevši u obzir kvalitet njegovog opusa, ali i zaradu na boks ofisu, predstavlja poslednjeg "holivudskog" horor "autora" u nizu kome prethode Kevin Williamson i Wes Craven. Wan je autor i reditelj prvog Saw nastavka, zatim horora Dead Silence i Death Sentence, kao i hita od pre tri godine, Insidious, čiji nas nastavak očekuje u septembru, takođe u njegovoj režiji. Za narednu godinu Wan planira režiju još jednog horora- Fast and Furious 7.
U trenutku dok ovo pišem The Conjuring je uveliko prebacio zaradu od 100m$ na američkom boks ofisu i ide ka tome da bude jedan od komercijalno najuspešnijih horora svih vremena (tamo negde sa The Blair Witch Project...). S obzirom na tradicionalnu prezrenost žanra od strane kritike dobija solidne ocene, a i publika deluje zadovoljno. Sve to ga je učinilo visoko iščekivanim gostom u našem malom horor domu. Ispostavilo se, kao mnogo puta do sada (Mama, Sinister, The Purge...), uzalud.
The Conjuring je shvatio da su neke teme u američkom hororu, poput egzorcizma, uklete kuće ili deteta, veoma popularne, ali da njihov komercijalni potencijal ostaje limitiran usled jeftine izrade, još jeftinije glume i generalno očekivanog podsmeha. Upravo filmovi koje sam pobrojao pokušavaju da angažovanjem holivudske B-ka-A lige (Rose Byrne, Jessica Chastain) ili bivših superstarova (Ethan Hawke) podignu kredibilitet filma i eventualno ga otvore za publiku koja ne pribegava često ovom žanru. U slučaju The Conjuring tu su Vera Farmiga, Patrick Wilson, Lili Taylor i Ron Livingston. Wanovo prisustvo iako nije naglašeno obezbeđuje hajp "kor" publike, a letnji termin za premijeru pokazuje da film pretenduje da bude blokbaster i izvan žanra tj da ima potencijala za to. I deluje da je formula itekako uspela.
Ali, film je razočarenje na skoro svakom nivou. Pre svega u pokušaju da nam malopre pomenutu strategiju predstavi kao nekakav estetski pomak u kreiranju horora ili, bolje rečeno, njegovog uzimanja za ozbiljno. A ispostavlja se da se ne može govoriti čak ni o nekakvom neuspelom, pseudo-ozbiljnom rešenju, već o providnom kamufliranju toga da je The Conjuring kupusijada najopštijih mesta nekoliko horor pod-žanrova.
Film počinje nekom vrstom introa o ukletoj lutki (koja će tokom filma figurirati kao nekakav lažni saspens motiv) kako bi nas uveo u priču o bračnom paru Warren (Wilson i Farmiga) koji se profesionalno bavi isterivanjem "đavola" iz ljudi i objekata. Kako bi se njima još više dalo na ozbiljnosti već u sledećoj sceni mi vidimo da su njih dvoje i (univerzitetski? ne kaže se tačno) predavači. Mi, gledaoci, sad s pravom očekujemo "akademsko" bavljenje onim što predstoji. Ali, već posle toga priča se seli na oca kamiondžiju koji se sa ženom i pet ćerki useljava u kuću za koju će se ubrzo uspostaviti da je ukleta. Verujem da naslućujete da će se Warrenovi tamo naći "na zadatku", i tako i bi.
Škripa, mrtvi kućni ljubimci, rušenje i lomljenje stvari, podrum iza istih onih vrata kao i u svim ovakvim kućama sve sa drvenim stepenicama ravno-na-dole, curice u belim spavaćicama, deca koja hodaju u snu, ormani u kojima se neko krije... Sve što ste do sada odgledali u barem tri filma o ukletoj kući sačekaće vas i ovde na isti način, dodao bih- ništa strašnije nego tamo. Wan je pokušao da ova opšta mesta ukrsti sa time što je i isterivačima dao ravnopravniju ulogu, pa i oni kubure sa svojim demonima koji pokušavaju da im otmu njihovo dete. Međutim, ova dva nivoa priče ostaju toliko nepovezana da naše razočarenje čini većim jedino to što nas kroz ceo film vešto varaju da će te dve stvari zaokružiti jedan smisao.
Iako je radnja filma smeštena na početak sedamdesetih epoha i njena eventualna simbolika figuriraju jedino kroz arhaični set opreme kojom isterivači snimaju demone, ali čak i tu smo zapravo samo vraćeni na "analogno" izdanje svih aktuelnih paranormalnih aktivnosti koje se beleže svim mogućim digitalnim uređajima. A upotreba opreme postaje nekako apsurdna i besmislena onog trenutka kada shvatite da Ms Warren i bez nje ima sposobnost da vidi "demone", kao i da par iza sebe ima ozbiljan portfolio u bavljenju poslom, pa nije baš najjasnije radi čega, sem gubljenja našeg vremena, sve snimaju.
Na kraju, klimaks je još veće izneveravanje naših očekivanja u odnosu na nagomilavanje motiva, jer film u najgorem podmirivanju mejnstrima biva razrešen egzorcističkim krešendom (I command you and that shit...) ukrštenim sa melodramskim favorizovanjem "snage porodice". U tom trenutku skoro da treba da pomislimo da ako nas zadesi situacija slična ovoj (a film je rađen PREMA ISTINITOJ PRIČI!) i mi treba da postupimo slično, tj da nikada ne zaboravimo šta je to što nas stvarno drži s ove dobre, hrišćanske strane.
SELEKTAH: 2/ 10
James Wan je faca i, uzevši u obzir kvalitet njegovog opusa, ali i zaradu na boks ofisu, predstavlja poslednjeg "holivudskog" horor "autora" u nizu kome prethode Kevin Williamson i Wes Craven. Wan je autor i reditelj prvog Saw nastavka, zatim horora Dead Silence i Death Sentence, kao i hita od pre tri godine, Insidious, čiji nas nastavak očekuje u septembru, takođe u njegovoj režiji. Za narednu godinu Wan planira režiju još jednog horora- Fast and Furious 7.
U trenutku dok ovo pišem The Conjuring je uveliko prebacio zaradu od 100m$ na američkom boks ofisu i ide ka tome da bude jedan od komercijalno najuspešnijih horora svih vremena (tamo negde sa The Blair Witch Project...). S obzirom na tradicionalnu prezrenost žanra od strane kritike dobija solidne ocene, a i publika deluje zadovoljno. Sve to ga je učinilo visoko iščekivanim gostom u našem malom horor domu. Ispostavilo se, kao mnogo puta do sada (Mama, Sinister, The Purge...), uzalud.
The Conjuring je shvatio da su neke teme u američkom hororu, poput egzorcizma, uklete kuće ili deteta, veoma popularne, ali da njihov komercijalni potencijal ostaje limitiran usled jeftine izrade, još jeftinije glume i generalno očekivanog podsmeha. Upravo filmovi koje sam pobrojao pokušavaju da angažovanjem holivudske B-ka-A lige (Rose Byrne, Jessica Chastain) ili bivših superstarova (Ethan Hawke) podignu kredibilitet filma i eventualno ga otvore za publiku koja ne pribegava često ovom žanru. U slučaju The Conjuring tu su Vera Farmiga, Patrick Wilson, Lili Taylor i Ron Livingston. Wanovo prisustvo iako nije naglašeno obezbeđuje hajp "kor" publike, a letnji termin za premijeru pokazuje da film pretenduje da bude blokbaster i izvan žanra tj da ima potencijala za to. I deluje da je formula itekako uspela.
Ali, film je razočarenje na skoro svakom nivou. Pre svega u pokušaju da nam malopre pomenutu strategiju predstavi kao nekakav estetski pomak u kreiranju horora ili, bolje rečeno, njegovog uzimanja za ozbiljno. A ispostavlja se da se ne može govoriti čak ni o nekakvom neuspelom, pseudo-ozbiljnom rešenju, već o providnom kamufliranju toga da je The Conjuring kupusijada najopštijih mesta nekoliko horor pod-žanrova.
Film počinje nekom vrstom introa o ukletoj lutki (koja će tokom filma figurirati kao nekakav lažni saspens motiv) kako bi nas uveo u priču o bračnom paru Warren (Wilson i Farmiga) koji se profesionalno bavi isterivanjem "đavola" iz ljudi i objekata. Kako bi se njima još više dalo na ozbiljnosti već u sledećoj sceni mi vidimo da su njih dvoje i (univerzitetski? ne kaže se tačno) predavači. Mi, gledaoci, sad s pravom očekujemo "akademsko" bavljenje onim što predstoji. Ali, već posle toga priča se seli na oca kamiondžiju koji se sa ženom i pet ćerki useljava u kuću za koju će se ubrzo uspostaviti da je ukleta. Verujem da naslućujete da će se Warrenovi tamo naći "na zadatku", i tako i bi.
Škripa, mrtvi kućni ljubimci, rušenje i lomljenje stvari, podrum iza istih onih vrata kao i u svim ovakvim kućama sve sa drvenim stepenicama ravno-na-dole, curice u belim spavaćicama, deca koja hodaju u snu, ormani u kojima se neko krije... Sve što ste do sada odgledali u barem tri filma o ukletoj kući sačekaće vas i ovde na isti način, dodao bih- ništa strašnije nego tamo. Wan je pokušao da ova opšta mesta ukrsti sa time što je i isterivačima dao ravnopravniju ulogu, pa i oni kubure sa svojim demonima koji pokušavaju da im otmu njihovo dete. Međutim, ova dva nivoa priče ostaju toliko nepovezana da naše razočarenje čini većim jedino to što nas kroz ceo film vešto varaju da će te dve stvari zaokružiti jedan smisao.
Iako je radnja filma smeštena na početak sedamdesetih epoha i njena eventualna simbolika figuriraju jedino kroz arhaični set opreme kojom isterivači snimaju demone, ali čak i tu smo zapravo samo vraćeni na "analogno" izdanje svih aktuelnih paranormalnih aktivnosti koje se beleže svim mogućim digitalnim uređajima. A upotreba opreme postaje nekako apsurdna i besmislena onog trenutka kada shvatite da Ms Warren i bez nje ima sposobnost da vidi "demone", kao i da par iza sebe ima ozbiljan portfolio u bavljenju poslom, pa nije baš najjasnije radi čega, sem gubljenja našeg vremena, sve snimaju.
Na kraju, klimaks je još veće izneveravanje naših očekivanja u odnosu na nagomilavanje motiva, jer film u najgorem podmirivanju mejnstrima biva razrešen egzorcističkim krešendom (I command you and that shit...) ukrštenim sa melodramskim favorizovanjem "snage porodice". U tom trenutku skoro da treba da pomislimo da ako nas zadesi situacija slična ovoj (a film je rađen PREMA ISTINITOJ PRIČI!) i mi treba da postupimo slično, tj da nikada ne zaboravimo šta je to što nas stvarno drži s ove dobre, hrišćanske strane.
SELEKTAH: 2/ 10
No comments:
Post a Comment