Porodični egzibicionizam
Nakon gledanja trećeg filma Sarah Polley i njenog prvog dokumentarca retroaktivno sam shvatio da je njen prvi film Away From Her zapravo film o njenom (nebiološkom) ocu, a onaj drugi, Take This Waltz, o njenoj majci. Ipak ne treba previše analizirati biografije umetnika.
Filmu Stories We Tell nemoguće je prići bez masnog spojlerisanja i to su neki već nakon prvog pasusa ovog teksta skapirali. U njemu Sarah Polley naslućuje odakle bi mogla da potiče njena rediteljska opsesija ljubavnicima, odanošću, lojalnošću, datom i uskraćenom slobodom, kao i pitanjima- šta je zapravo ljubav. Tema su njeni roditelji. Njih troje. Ali najviše njena majka. Temom se bave njena braća i sestre, svi odreda polubraća i polusestre. Zatim prijatelji i poznanici. Svako od njih je zamoljen da se seti mame, tate i njene montrealske avanture u kojoj je glavnu ulogu odigrao drugi, pravi tata.
Stories We Tell nisam ni zavoleo, ni razumeo, bojim se, do kraja. Ne filma, nego "u potpunosti". Jer u ovom filmu Sarah na jedan rom-komičan način pretresa život svoje majke i njene bračne i vanbračne afere, samo da bi nas pravoniotkuda upoznala sa činjenicom da je i ona sama proizvod jedne takve slučajnosti. Njen nebiološki otac pojavljuje se kao narator, a ona sama egzibicioniše pitanjima za svoje sagovornike. Valjda bi trebalo da ispadne da je sam film njen "story" po načinu na koji nam je rečen, a on sam, pak, satkan je od tuđih priča koje je ona samo kanalisala. Zapravo, tako i jeste. Ali, ona sama ostala je previše po strani u čitavoj toj neverovatnoj priči. Zamislite da vam od malena pričaju kako ne ličite baš na tatu, a onda se ispostavi da je to zato što vam on i nije tata. Jedino što su se ljudi šalili, a posle se ispostavilo da su neki i znali sa čim se šale. A nekako po strani je ostala i njena majka, o kojoj svi pričaju i čiji je život ovde zapravo dat pred našim očima, od njenog prvog braka i razvoda nakon koga joj je zabranjeno da viđa svoju decu, zatim drugog braka, ljubavne afere i prerane smrti. Njena majka, po pričama, bila je jedan od onih vatrenih tipova koji sve oko sebe pokreću uvek na nešto, a sami prerano sagore. Ne priča se puno o tome da li Sarah liči na nju. Naročito to ne spominje ona sama. Ispravite me ako grešim. Sve vreme sam osećao neprijatnost spram činjenice da se život jedne žene koja više nije sa nama tako razgoljava, bez obzira što to čine sve sami ljudi koji su je voleli. Stvarni dokumentarni snimci i oni lukavo rekreirani da dočaraju neke trenutke prikazuju tu ženu kao nekoga ko je očigledno držao do svoje privatnosti i štitio je svim mogućim oblicima ekstrovertnosti.
Stories We Tell je i film o dvojici muškaraca, očeva, koji su ostali bez žene koje su voleli i u izvesnoj meri koji su izgubili/dobili dete sa njom. Stories We Tell je o tom (ne)pravednom oduzimanju jednog vremena koje je drugima isto tako (ne)pravedno dato. Vremena sa majkom i vremena sa Sarahom.
Sarah Polley je, možda zato što i nije moglo drugačije, nekako ispala previše okrutna. Nisam razumeo zašto mi treba da znamo šta je otac poslednje rekao svojoj ženi na samrtnoj postelji. A ona ga to pita lako i jednostavno kao da ga pita gde je ostavio ključeve od kola. Nisam ni razumeo zašto je njen otac narator kad nekako deluje da je njemu to bilo najnelagodnije, bez obzira na glumački bekgraund. Delovalo je kao da ga krivi, pa da on na ovaj način vraća dug. A on čovek je stradao skoro kao ona, ako ne i više.
Stories We Tell, sam po sebi, skoro da nije ništa više od jedne epizode Sve za ljubav. Ništa manje naivan i pokvaren nego što bi Sanja Marinković to umela. I sad kad sam to shvatio odjednom mi se ovaj film dopada još manje.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Nakon gledanja trećeg filma Sarah Polley i njenog prvog dokumentarca retroaktivno sam shvatio da je njen prvi film Away From Her zapravo film o njenom (nebiološkom) ocu, a onaj drugi, Take This Waltz, o njenoj majci. Ipak ne treba previše analizirati biografije umetnika.
Filmu Stories We Tell nemoguće je prići bez masnog spojlerisanja i to su neki već nakon prvog pasusa ovog teksta skapirali. U njemu Sarah Polley naslućuje odakle bi mogla da potiče njena rediteljska opsesija ljubavnicima, odanošću, lojalnošću, datom i uskraćenom slobodom, kao i pitanjima- šta je zapravo ljubav. Tema su njeni roditelji. Njih troje. Ali najviše njena majka. Temom se bave njena braća i sestre, svi odreda polubraća i polusestre. Zatim prijatelji i poznanici. Svako od njih je zamoljen da se seti mame, tate i njene montrealske avanture u kojoj je glavnu ulogu odigrao drugi, pravi tata.
Stories We Tell nisam ni zavoleo, ni razumeo, bojim se, do kraja. Ne filma, nego "u potpunosti". Jer u ovom filmu Sarah na jedan rom-komičan način pretresa život svoje majke i njene bračne i vanbračne afere, samo da bi nas pravoniotkuda upoznala sa činjenicom da je i ona sama proizvod jedne takve slučajnosti. Njen nebiološki otac pojavljuje se kao narator, a ona sama egzibicioniše pitanjima za svoje sagovornike. Valjda bi trebalo da ispadne da je sam film njen "story" po načinu na koji nam je rečen, a on sam, pak, satkan je od tuđih priča koje je ona samo kanalisala. Zapravo, tako i jeste. Ali, ona sama ostala je previše po strani u čitavoj toj neverovatnoj priči. Zamislite da vam od malena pričaju kako ne ličite baš na tatu, a onda se ispostavi da je to zato što vam on i nije tata. Jedino što su se ljudi šalili, a posle se ispostavilo da su neki i znali sa čim se šale. A nekako po strani je ostala i njena majka, o kojoj svi pričaju i čiji je život ovde zapravo dat pred našim očima, od njenog prvog braka i razvoda nakon koga joj je zabranjeno da viđa svoju decu, zatim drugog braka, ljubavne afere i prerane smrti. Njena majka, po pričama, bila je jedan od onih vatrenih tipova koji sve oko sebe pokreću uvek na nešto, a sami prerano sagore. Ne priča se puno o tome da li Sarah liči na nju. Naročito to ne spominje ona sama. Ispravite me ako grešim. Sve vreme sam osećao neprijatnost spram činjenice da se život jedne žene koja više nije sa nama tako razgoljava, bez obzira što to čine sve sami ljudi koji su je voleli. Stvarni dokumentarni snimci i oni lukavo rekreirani da dočaraju neke trenutke prikazuju tu ženu kao nekoga ko je očigledno držao do svoje privatnosti i štitio je svim mogućim oblicima ekstrovertnosti.
Stories We Tell je i film o dvojici muškaraca, očeva, koji su ostali bez žene koje su voleli i u izvesnoj meri koji su izgubili/dobili dete sa njom. Stories We Tell je o tom (ne)pravednom oduzimanju jednog vremena koje je drugima isto tako (ne)pravedno dato. Vremena sa majkom i vremena sa Sarahom.
Sarah Polley je, možda zato što i nije moglo drugačije, nekako ispala previše okrutna. Nisam razumeo zašto mi treba da znamo šta je otac poslednje rekao svojoj ženi na samrtnoj postelji. A ona ga to pita lako i jednostavno kao da ga pita gde je ostavio ključeve od kola. Nisam ni razumeo zašto je njen otac narator kad nekako deluje da je njemu to bilo najnelagodnije, bez obzira na glumački bekgraund. Delovalo je kao da ga krivi, pa da on na ovaj način vraća dug. A on čovek je stradao skoro kao ona, ako ne i više.
Stories We Tell, sam po sebi, skoro da nije ništa više od jedne epizode Sve za ljubav. Ništa manje naivan i pokvaren nego što bi Sanja Marinković to umela. I sad kad sam to shvatio odjednom mi se ovaj film dopada još manje.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment