FROG EYES – Carey's Cold Spring (Self Released)

Suze li žabama oči?

piše: powerty

NAPOMENA: Predložio sam powerty-ju da povremeno jedan drugom zadamo album za pisanje/ recenziranje. Jedini uslov je da istom priđemo bez trunke guglovanja. Već sve po sećanju i osećanju. Ovo je prvi tekst iz te nove serije.

Frog Eyes sam negde od sredine prošle decenije uvek vezivao u trojstvo sa Pissed Jeans i Wet Hair. Znam i zbog čega. Mnogo su glupa imena. Pissed Jeans je ipak šampion u toj kategoriji. Pošto Alchajmer udara ispod pojasa, očekivao sam od Frog Eyes neku nadrkanodžinsastu našminkanu buku koja slušaocima otkriva sve ponore suštastvene praznine i bolan nedostatak ikakve supstance...

A onda sam se setio da Frog Eyes nisu iz te priče, već da imaju neke članske veze sa Sunset Rubdown i Wolf Parade, bendove u koje se još kol'ko do juče mnogo ko kleo a onda naprečac zaboravio da ih je ikad slušao. Nebitno; čak sam jedanput i preslušao Tears of Valedictorian pre šest godina i naravno ništa mi od tada nije ostalo u glavi. Nemam nikakav problem kad je nešto plačipičkasto, ali mi je nepremostiva prepreka kada ne mogu da se povežem sa plačipičkastim. Pitajte Arcade Fire, nemojte ništa da pitate Radiohead. Jer, ovo je folk za slušalačku publiku koja za sebe ne misli da je deo narodnih masa. I to je OK.

Carey's Cold Spring sam bez muke preslušao u celosti, dakle, nekome kome ovakva muzika odgovara po senzibilitetu, ovo bi trebalo da bude posve prijatno audio iskustvo. Iako se mnogo mnogo više ložim na Billa Callahana, druženje sa Carey mi je palo kudikamo lakše nego potapanje u Dream River jer folkie/country stvari najpre razoružavaju svojom jednostavnošću a ne nekim preteranim mudrovanjem, poput ovog koje čitate.

Daleko od toga da Frog Eyes ne vole da zamute zvučnu kašu, to rade postpunkerski preiskusno. Izuzetno je prijatno pratiti promenu agregatnih stanja kroz koje se provlači prekaljeno odsvirana gitara – od vazdušastih zen vinjeta preko vodnjikavih pejsaža i malo prijatne vatrice pa dostojanstveno na zemlju u lagani valcer... Bubanj je izvrsno prašnjav i samleven u The Country Child, a zvuči sasvim umiveno... Prava mala čarolija.

Ali taj glas...

Jebeni muški falseto koji često tinderstiksavo podrhtava. Nesporna je poštena emisija emocija koje nisu fabrikovane. Samo nisu za mene. Džogerski tempo većine pesama takođe odmaže – nit' se mili nit' se jurca, s izuzetkom Needle in the Sun, koja zvuči najneukrotivije. Zato je i posebno imenovana.

Tekstovi su angažovani, ali nisu radikalni. Kukumavči se kako razvijeni svet nije u najboljoj formi. Boemija visi u vazduhu, no na ispeglanim stolnjacima nema vidljivijih fleka, a nema potrebe ni za đubrovnikom, pošto srča izostaje s patosa. Bolje od The National, neinteresantnije od Iron & Wine, predaleko od Crime & the City Solution (da se zadržimo na ovogodišnjim albumima), sveukupno prikazano je dovoljno za prelaznu ocenu, i za još jedan pečat u slušalačkom pasošu. I svi srećni i zadovoljni.

SLKTH: 6/10