O, brother, not art thouse chemicals!
NAPOMENA: Predložio sam powerty-ju da povremeno jedan drugom zadamo album za pisanje/ recenziranje. Jedini uslov je da istom priđemo bez trunke guglovanja. Već sve po sećanju i osećanju. Ovo je drugi tekst iz te, nove serije.
Možda se varam (a to je sada verovatnije nego kada sam u prilici da nešto pogrešno proverim), ali za Jackson and His Computerband sam čuo još u doba kada je u centru Beograda uspešno radila legendarna prodavnica Bluebox u kojoj je čovek mogao da legalno pazari s-ljubavlju-piratizovane snimke raznoraznih opskurnih elektronskih i gitarskih bendova. Ali to zvuči neverovatno, jer bi to značilo da Jackson i njegov bend imaju više od 15 godina (plus/ minus). A ako je sve to i bilo tako, ostali su mi u sećanju kao neki Warpov pokušaj svoje folkotronike, možda ne baš toliko u pravcu folka, koliko "popizacije" svog, u tom trenutku, daleko radikalnijeg zvuka. Jackson and His Computerband trebalo je da budu pop na talasu Broadcast i tih retro ili Beach Boysima inspirisanih bendova.
Video sam pre par meseci da i dalje postoje i iznenadio sam se i više od toga me nije interesovalo. A onda je powerty...
Prvi utisak mi je bio da ovaj album sa nekih manje-od-50 minuta trajanja traje predugo. To obično nije povoljan utisak. Potom sam sam sebe uhvatio u par navrata kako proveravam da li i dalje slušam isti bend pošto ne zvuči kao "ono" od malo pre. To ponekad može da bude povoljan utisak. Zatim sam želeo da proverim da nije u pitanju neka posthumna kompilacija radova koja pokriva duži period, jer to bi moglo da objasni šarolikost, ali kako mi je to zabranjeno, ostaje mi da vama predložim da to uradite. To već ukazuje da prethodno uspostavljeni utisak ne ide u dobrom smeru, ako u pitanju nije kompilacija.
Jackson and His Computerband mi deluju zgodno za ljude koji nijedan od demonstriranih žanrova/ stilova na albumu ne slušaju naročito posebno, pa im odgovara ova koktel varijanta. Meni baš i ne. Nekako deluje zastarelo i u ideji i u egzekuciji (uprkos postelektronskim psihodeličnim egzekucijama "sa pevanjem" koje podsećaju na Flaming Lips, kao u Dead Living Things).
Iako većina stvari ne liči baš sasvim na Death In Vegas (bože, da li su se tako zvali oni lažni Chemical Brothers?), konceptualno Glow svojim neustrašivim po-malo-od-svačega pristupom najviše podseća na njihove komercijalno najuspešnije radove (nemam Gugl pa ne umem da pobrojim). Ali oni su bili najskloniji tim psihodeličnim saundskejpovima sa gostujućim vokalima. Ako se ne sećate ili ne znate, uvodna stvar, Blow, vam je lep primer. Ili nešto ezoteričnija Orgysteria. Ili nešto hemijskobratskija Arp #1. Ili završna Billy. Malo dinamičnije varijante "istog toga", u maniru (pokojne?) etikete Skint, čuju se u G.I. Jane (Fill Me Up) ili More bilo da mislite na Fatboy Slima ili Lo-Fidelity All-Stars (bože, da li su se tako zvali, a imam original disk, fak!). Zapravo, skoro pa bih se zakunuo da u prvopomenutoj pesmi gostuje neki rođak Gruffa iz Super Furry Animals. Broadcast su najdirektnije referisani u folkičnoj Memory.
Nije sve kod Jacksona od pre 2000-te, stvari poput Seal svojom dezinsekcijom Skrillex dubstepa zvuče kao da neki "moderni reper" samo što nije zarežao preko njih. Meni lično najviše je prijala Blood Bust jer deluje kao futvork pristup holandskom gaba hardkoru, možda zato što su retki koji danas pokušavaju nešto tako.
Ako niste mladi kao ja, ako ste mlađi... imate veće šanse za provod sa Jacksonom.
SELEKTAH: 3minus/ 10
NAPOMENA: Predložio sam powerty-ju da povremeno jedan drugom zadamo album za pisanje/ recenziranje. Jedini uslov je da istom priđemo bez trunke guglovanja. Već sve po sećanju i osećanju. Ovo je drugi tekst iz te, nove serije.
Možda se varam (a to je sada verovatnije nego kada sam u prilici da nešto pogrešno proverim), ali za Jackson and His Computerband sam čuo još u doba kada je u centru Beograda uspešno radila legendarna prodavnica Bluebox u kojoj je čovek mogao da legalno pazari s-ljubavlju-piratizovane snimke raznoraznih opskurnih elektronskih i gitarskih bendova. Ali to zvuči neverovatno, jer bi to značilo da Jackson i njegov bend imaju više od 15 godina (plus/ minus). A ako je sve to i bilo tako, ostali su mi u sećanju kao neki Warpov pokušaj svoje folkotronike, možda ne baš toliko u pravcu folka, koliko "popizacije" svog, u tom trenutku, daleko radikalnijeg zvuka. Jackson and His Computerband trebalo je da budu pop na talasu Broadcast i tih retro ili Beach Boysima inspirisanih bendova.
Video sam pre par meseci da i dalje postoje i iznenadio sam se i više od toga me nije interesovalo. A onda je powerty...
Prvi utisak mi je bio da ovaj album sa nekih manje-od-50 minuta trajanja traje predugo. To obično nije povoljan utisak. Potom sam sam sebe uhvatio u par navrata kako proveravam da li i dalje slušam isti bend pošto ne zvuči kao "ono" od malo pre. To ponekad može da bude povoljan utisak. Zatim sam želeo da proverim da nije u pitanju neka posthumna kompilacija radova koja pokriva duži period, jer to bi moglo da objasni šarolikost, ali kako mi je to zabranjeno, ostaje mi da vama predložim da to uradite. To već ukazuje da prethodno uspostavljeni utisak ne ide u dobrom smeru, ako u pitanju nije kompilacija.
Jackson and His Computerband mi deluju zgodno za ljude koji nijedan od demonstriranih žanrova/ stilova na albumu ne slušaju naročito posebno, pa im odgovara ova koktel varijanta. Meni baš i ne. Nekako deluje zastarelo i u ideji i u egzekuciji (uprkos postelektronskim psihodeličnim egzekucijama "sa pevanjem" koje podsećaju na Flaming Lips, kao u Dead Living Things).
Iako većina stvari ne liči baš sasvim na Death In Vegas (bože, da li su se tako zvali oni lažni Chemical Brothers?), konceptualno Glow svojim neustrašivim po-malo-od-svačega pristupom najviše podseća na njihove komercijalno najuspešnije radove (nemam Gugl pa ne umem da pobrojim). Ali oni su bili najskloniji tim psihodeličnim saundskejpovima sa gostujućim vokalima. Ako se ne sećate ili ne znate, uvodna stvar, Blow, vam je lep primer. Ili nešto ezoteričnija Orgysteria. Ili nešto hemijskobratskija Arp #1. Ili završna Billy. Malo dinamičnije varijante "istog toga", u maniru (pokojne?) etikete Skint, čuju se u G.I. Jane (Fill Me Up) ili More bilo da mislite na Fatboy Slima ili Lo-Fidelity All-Stars (bože, da li su se tako zvali, a imam original disk, fak!). Zapravo, skoro pa bih se zakunuo da u prvopomenutoj pesmi gostuje neki rođak Gruffa iz Super Furry Animals. Broadcast su najdirektnije referisani u folkičnoj Memory.
Nije sve kod Jacksona od pre 2000-te, stvari poput Seal svojom dezinsekcijom Skrillex dubstepa zvuče kao da neki "moderni reper" samo što nije zarežao preko njih. Meni lično najviše je prijala Blood Bust jer deluje kao futvork pristup holandskom gaba hardkoru, možda zato što su retki koji danas pokušavaju nešto tako.
Ako niste mladi kao ja, ako ste mlađi... imate veće šanse za provod sa Jacksonom.
SELEKTAH: 3minus/ 10
No comments:
Post a Comment