Ovo je onaj tip filma kad kamera stoji ispred ljubavnika, a sunce joj bode objektiv probijajući se između njihovih, poput dva konja, priljubljenih lica
Ja stvarno ne mogu više ovakve filmove. Onaj Terrence Malick je zarazio toliki broj reditelja da to sad već preti da ozbiljno demolira bilo kakav pokušaj "poetskog" u indi filmu. Seckanje strasti na x kadrova, sevanje sunca u objektivu, tretiranje žene kao srne i muškarca kao rogatog jelena, post-senzualnost, protkana retardirajuće jednostavnim replikama na granici da budu mublecore(ovski) odvratne ili nemušti intelektualni pokušaji romantike (lako moguće da je to jedno te isto, s tim što u prvom slučaju ima više smisla i autentičnosti).
Kritika je prehvalila ovaj film, toliko da mi sline teku iz nosa pri samoj pomisli na one-linere poput "visually stunning", "emotionally devastating", "smart-directing"... Nisam čitao. Možda su (još nešto) drugo rekli. Jedino u slučaju da se dvoumite da gledate To The Wonder ili ovo, preporučio bih vam ovaj film. U svakom drugom bih vas odvratio. Još ako ste gledali Badlands ili Days Of Heaven, Ain't Them Bodies Saints će vam delovati kao rimejk jednog od ova dva.
U ovom Sundance laureatu (za kameru) Davida Lowery-ja (superseksi) Rooney Mara (što je možda i jedini razlog zašto sam se ovim filmom pozabavio do kraja) i Casey Affleck igraju par ljubavnika koji nakon jedne boniklajdovske (ili kako su se već zvali oni tinejdžeri u Badlands) avanture bivaju prinuđeni da prekinu svoju "samojednomseljubi" romansu. Tokom policijske potere ona ranjava policajca, on prihvata krivicu i odlazi u zatvor. Ona ostaje trudna u malom gradiću pod mentorskim patronatom čoveka koji ih je oboje podigao i vaspitao (njega igra Keith Carradine), ne baš toliko nevoljna da prihvati nametljivu želju za druženjem od strane policajca koga je ranila, a koji se pojavljuje kao nekakav zaštitnik/ husband-figure, naročito kada Casey uspe da iz šestog puta pobegne iz zatvora.
Svi uobičajeni trenuci liče na sve uobičajene trenutke malog gradića i njegove ganutljive monotonije baš kao u filmu Wendy and Lucy, dok svi ostali "western" momenti deluju kao auttejkovi Reichardtovinog Meek's Cutoff koji su izbačeni zato što je u njima bilo "previše" akcije. Casey ima nameru da dođe po ženu i ćerku koju nije viđao prethodnih godina, a svi ostali se protive tome, i rade nešto po tom pitanju. Film nema happyend, ali kapiram da ste to i sami pretpostavili.
Između prizora "ukletih" ljubavnika s početka filma, iz kojih shvatamo da ona koliko god mirna i dobra bila zapravo struji rušilačkom energijom i realizovanog prokletstva na kraju filma, nižu se prizori koji možda jesu lepo snimljeni, ali zato drama koju prenose ne bi preživela ni u poštenoj B-melodrami. Lowery se ubi da u svakom banalnom trenutku pronađe nekakvu "ključnost" za svoju "poetiku neizrecivog". Svi loši filmovi su probali tako nešto. Malo njih je na kraju shvatilo da na kraju, ipak, mora da se kaže nešto.
Ain't Them Bodies Saints nema čime da vas uvuče u sebe, likovi su stripovski distancirani, ali prazni i predeterminisani onim šta treba nama da kažu da bi bilo šta rekli jedni drugima i zaživeli. Lepe fotografije imate i na internetu. Mara ostaje obučena.
SELEKTAH: 1/ 10
Ja stvarno ne mogu više ovakve filmove. Onaj Terrence Malick je zarazio toliki broj reditelja da to sad već preti da ozbiljno demolira bilo kakav pokušaj "poetskog" u indi filmu. Seckanje strasti na x kadrova, sevanje sunca u objektivu, tretiranje žene kao srne i muškarca kao rogatog jelena, post-senzualnost, protkana retardirajuće jednostavnim replikama na granici da budu mublecore(ovski) odvratne ili nemušti intelektualni pokušaji romantike (lako moguće da je to jedno te isto, s tim što u prvom slučaju ima više smisla i autentičnosti).
Kritika je prehvalila ovaj film, toliko da mi sline teku iz nosa pri samoj pomisli na one-linere poput "visually stunning", "emotionally devastating", "smart-directing"... Nisam čitao. Možda su (još nešto) drugo rekli. Jedino u slučaju da se dvoumite da gledate To The Wonder ili ovo, preporučio bih vam ovaj film. U svakom drugom bih vas odvratio. Još ako ste gledali Badlands ili Days Of Heaven, Ain't Them Bodies Saints će vam delovati kao rimejk jednog od ova dva.
U ovom Sundance laureatu (za kameru) Davida Lowery-ja (superseksi) Rooney Mara (što je možda i jedini razlog zašto sam se ovim filmom pozabavio do kraja) i Casey Affleck igraju par ljubavnika koji nakon jedne boniklajdovske (ili kako su se već zvali oni tinejdžeri u Badlands) avanture bivaju prinuđeni da prekinu svoju "samojednomseljubi" romansu. Tokom policijske potere ona ranjava policajca, on prihvata krivicu i odlazi u zatvor. Ona ostaje trudna u malom gradiću pod mentorskim patronatom čoveka koji ih je oboje podigao i vaspitao (njega igra Keith Carradine), ne baš toliko nevoljna da prihvati nametljivu želju za druženjem od strane policajca koga je ranila, a koji se pojavljuje kao nekakav zaštitnik/ husband-figure, naročito kada Casey uspe da iz šestog puta pobegne iz zatvora.
Svi uobičajeni trenuci liče na sve uobičajene trenutke malog gradića i njegove ganutljive monotonije baš kao u filmu Wendy and Lucy, dok svi ostali "western" momenti deluju kao auttejkovi Reichardtovinog Meek's Cutoff koji su izbačeni zato što je u njima bilo "previše" akcije. Casey ima nameru da dođe po ženu i ćerku koju nije viđao prethodnih godina, a svi ostali se protive tome, i rade nešto po tom pitanju. Film nema happyend, ali kapiram da ste to i sami pretpostavili.
Između prizora "ukletih" ljubavnika s početka filma, iz kojih shvatamo da ona koliko god mirna i dobra bila zapravo struji rušilačkom energijom i realizovanog prokletstva na kraju filma, nižu se prizori koji možda jesu lepo snimljeni, ali zato drama koju prenose ne bi preživela ni u poštenoj B-melodrami. Lowery se ubi da u svakom banalnom trenutku pronađe nekakvu "ključnost" za svoju "poetiku neizrecivog". Svi loši filmovi su probali tako nešto. Malo njih je na kraju shvatilo da na kraju, ipak, mora da se kaže nešto.
Ain't Them Bodies Saints nema čime da vas uvuče u sebe, likovi su stripovski distancirani, ali prazni i predeterminisani onim šta treba nama da kažu da bi bilo šta rekli jedni drugima i zaživeli. Lepe fotografije imate i na internetu. Mara ostaje obučena.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment