powerty vs MMG: M.I.A. - Matangi (N.E.E.T./ Interscope)

Uzrok: vraćanje korenima; posledica: blago podizanje forme

piše: powerty

Sveukupni ambijent u kome se M.I.A. oglašava svojim četvrtim albumom mnogo je bolji nego pre tri godine u vreme izdavanja kompletnog fijaska Maya, koji je najlakše uporediti sa kreativnim bankrotom Jacka iz faze Black & White/Remember the Time – u oba ova slučaja, zajebani video radovi nisu mogli sakriti činjenicu da ima stvari koje se ne kupuju novcem, posebno kada je bazična supstanca potpuno izvetrela. Sve one šljašteće boje  kojima je sugerisana opasnost/različitost (više o tome u delima Kloda Levi-Strosa) militantne Šrilančanke u odnosu na normu zaličile su na pretnju plastičnim pištoljem.

Ako na to dodamo i infantilno-imbecilni Major Lazer momenat njenih najbližih saradnika Dipla i Switcha, lako se moglo konstatovati da je katastrofa potpuna, kao i uvek kada autsajderi postanu establišment. M.I.A. je svoj osvežavajući guerrila chic pristup nemilice arčila po festivalima, Superbowlovima, večerama s nouveau riche trulom buržoazijom i saradnjom sa mama Madonnom, i u tom štrčanju nije uspela da se poveže sa svojim korenima i minulim radom. Srećom, to su za nju uradili drugi. Da svojevremeno nije bilo Kale (njenog drugog albuma iz 2007), ni Santigold, A$AP Rocky, SpaceGhostPurrp, Danny Brown i Azaelia Banks ne bi zvučali tako kako zvuče, niti bi se njihov zvuk čuo onoliko koliko se čuje, a ni Four Tet se sigurno ne bi otimao da producira (sjajni) studijski debi sirijskog bogaoca Omara Souleymana.

Na taj način prevaziđen je tranzicioni vakuum, što nije malo dostignuće, posebno za nekog sa britanske scene (nešto o čemu svi ti vajni Streetsi, Speech Debele, Dizzee Rascali, Planovi B i Tajne iz Tempa ne mogu ni da sanjaju. Britanski hip hop je, što bi rek'o Loša, “ k'o švedska baklava”). U doba kada si danas car, a već sutra te se niko ni ne seća, M.I.A. je uspela da obeleži jednu posebno turbulentnu epohu za popularnu muziku, čija je glavna odlika preuzimanje primata interneta u odnosu na standardne medije. Pošto se opekla sa nadimkom, M.I.A. svoj najnoviji album, u već ustanovljenoj porodičnoj tradiciji (prvi album nazvan po ocu, drugi po majci) naziva po svom krštenom imenu, tj. jednoj hindu boginji.

I vaistinu, ideja vodilja Matangija je povratak sebi, nazad u prljave, zadimljene klubove u kojima je u međuvremenu na snagu stupila zabrana pušenja. Kao osoba koja se opasno bliži petoj deceniji svog života (eff you! - prim. MMG) i sada već ima roditeljske obaveze, ne čudi što se M.I.A. ne vraća svom izvornom jump & shout stilu već se odlučuje za tromi narkotizovani pristup pri istraživanju mračnih, klaustrofobičnih katakombi i lavirinata.

I nije da nema uzbuđenja u ovoj plesnoj avanturi. Naslovna stvar gruva, ne samo zato što se u njoj pominje i majka Srbija u odabranom društvu prijateljskih afroazijskih zemalja koje su poput nje u totalnom kurcu. U moru bolivudskih ornamenata, raduje i sempl Bone Crusherovog klasika Never Scared u atTENTion. Vredan hvale je i napor da se zaobiđe uobičajeni pop format pesama (recimo totalni strukturni raspad i obnova u Come Walk With Me), ali negde na pola egzekucije tog koncepta, slušalačka volja počinje da kopni, i dok si rekao “Kosovska Mitrovica” klabing prestaje da bude zabavan. Jedina želja je da nađeš izlazna vrata, udahneš vazduh slobode i ugledaš svetlo. Ili da pustiš sebi Break Fool od Rah Digge na Youtubeu; valja za krvotok. (...This for my real live underground cats/ Who be checkin for the rhymes/not checkin for the track...)

Matangi svojom svežinom pada pri poređenju sa OLD-om pomenutog Dannyja Browna a i manje je drčan od ovogodišnjeg major debija takođe prozvanog A$AP Rockyja, ali nije ni krš već pre svega zahtevan slušalački zalogaj sačinjen od konfuznih, dezavuišućih i intrigantnih segmenata. Prilično sam siguran da u njemu ne može neprestano da se uživa, ali da u malim, doziranim količinama lako može biti povod za radost.

SLKTH: 6.5/10

La(ja)vica u srcu
piše: MMG

Iako je valjda svima jasno da se između svih stvari o kojima ovde živopišem i vas rasprostirem ja u svoj svojoj visini i širini, u slučaju Maye Arulpragasam moram da napomenem da moje rasprostiranje kurčevito štrči i par centimetara u "treću dimenziju". Ciljajući vaše oko.

M.I.A. evo već desetu godinu pravi muziku kakvu ne prestajem da volim i koja je na pravi, površni, iskreni, posvećeni, usputni, lepodizajnirani, drkoški, emotivni, pragmatični, namazani, naivni, sirovi, ženski način odraz (i) mog doživljaja sveta. Sve što bih njoj mogao da zamerim mogao bih i sebi. A(li) ja nisam u tom fazonu.
Verovali ili ne, Maya je vršnjakinja.

Sorry, biće ovo, dakle, jedna još neobjektivnija recenzija u odnosu na ove do sada.

Zgodno je da pročitate intervju koji je M.I.A. dala Pitchforku, baš kao i maloumnu i ne-toliko-nefer recenziju maloumne Lindsay Zoladz. Ovo prvo će vas, nadam se, ubediti da je Maya jedna OK cura, poprilično svesna "realnosti" svoje pozicije i (ne)mogućnosti koje ona pruža. Glupo je da Matangi ili bilo kom M.I.A.-nom albumu priđete sa brdom predrasuda- neće vam se dopasti sigurno. P4K-ova recenzija je zgodna, jer kao i sve njihove recenzije pretenduje na "objektivan pogled na stvari iz njihovog ugla" i tretira M.I.A. kao nekoga od koga se i dalje očekuje da samo "pomera stvari", čak i ako je deset godina baš to radila. Iako je takva demonstracija nezadovoljstva usled izneverenih očekivanja legitimna, čini mi se da ona ne uzima u obzir da autor ima pravo da raste u smeru u kome on želi. Čak i kada prividno stagnira u rastu. Pored toga maloumna Lindsay sipa još niz sitnih i preglupih primedbi (poput prozivki Drakea i YOLO pokreta (za ovo poslednje nisam ni znao da postoji kao trend/pokret)), za koje potom i sama konstatuje da su verovatno (neotklonjena) posledica toga što je objavljivanje albuma kasnilo godinu dana i usled toga pretrpelo stanovit gubitak i na aktuelnosti i na inovativnosti.

Obećanje sebi za 2014: prestaću da u svojim recenzijama debatujem sa Pitchforkovim.

Matangi ne zvuči sveže kao što su svojevremeno zvučali Piracy Funds Terrorism, Arular, pa i Kala. Ovo je album na kome se snage konsoliduju, za šta držim da je bilo preko potrebno nakon poprilično rutinskog mixtapea Vicki Leekx i tek na momente zanimljive, inače, neartikulisane provokacije kakav je bio /\/\/\Y/\. M.I.A. je previše pametna da ne zna da bi još jedan "ispad" kakav je taj album bio verovatno značio i gubitak većinskog procenta interesovanja muzičke, modne, hipsterajske i priključnih industrija. A bez njih ona je glas bez megafona. Bad Girls je bio (/jeste) fenomenalan singl i prava mera kompromisa sa pobrojanim očekivanjima da njen brend ostane i njen i lako sparljiv sa drugima. Nažalost, album je prezakasnio i taj dobar vetar produvan je uzalud. Bring The Noize, iako nesumnjiv SINGL GODINE!, nije uspeo da zapali top-liste, pa čak ni da izazove vatreno divljenje ekipe čiji je M.I.A. neformalni PR (myself included- zapalio sam se pet meseci kasnije, prokleto bilo ozvučenje u kolima!). Predloženi promotivni singl, Come Walk With Me nepromišljeno je gurnut pred hita gladnu publiku, iako na albumu ima10 do 12 boljih pesama od te.

Matangi je album koji bi možda mogao da bude prihvaćen kao treći album Gwen Stefani, i to bi mu bilo taman. Jer to bi značilo da su se stvari promenile i da u tom rejonu mejnstrima M.I.A. ima industrijsku podršku da bude "nestašna" curica/ vladarka MTV sveta. Da podsetim Gwen je na toj poziciji zamenila Madonnu, koja je tu poziciju i izmislila, treba reći. Deset godina je jako dugo u svetu popa (samo je u domenu hip hopa to večnost) i očekivati od M.I.A. da bude muštija Azelia Banks ili još muškobanjastija Angel Haze nije realno. Upravo u odluci da ni ne pokušava nešto tako, već da svim snagama ojača svoj stil/brend Matangi pravi taj korak dalje, taj pomak koji deluje kao stajanje u mestu, to subverzivno nametanje kroz poruku "ma, mora da sam ja, ipak, OK, evo koliko sam dugo tu i svet se nije srušio". Mogao bih da se složim sa vama da je, zapravo Kala bio "jedan takav album" koji je poprilično uspeo u "jednoj takvoj misiji", ali Matangi je sirovije, agresivnije i radikalnije ostvarenje.

Matangi, inače njeno "kršteno" ime (namesto samoodabranog Maya za potrebe komunikacije sa "zapadom"), donosi prepoznatljiv vatromet perkusija, skandirajućeg repovanja uz koje devojčice igraju lastiš, nestašnog jurenja globalnim šorom, političkih fešn poruka, duhovitih igri reči, audio-suvenira iz indijsko-šrilankaškog podneblja i furiozne energije razmažene, ali pametne tinejdžerke (kažem, vršnjaci smo).

Redom (po zapinjanju za uši): u naslovnoj temi (br.2) M.I.A. nas spominje, između Indije i Libije. Warriors (br.4) kida! Podloga preko koje M.I.A. repuje zvuči kao da je neko zapalio vatru ispod stejdža na kome nastupaju najjači romski orkestri. Romstep?! aTENTion (br. 6) je najbliže što je M.I.A. prišla Madonni (Ray of Light) ako ne računamo nesrećni featuring u Give Me All Your Luvin. Exodus (br. 8) je Paper Planes ovog albuma, smirena, senzualna tema (semplovan i gostuje The Weeknd) koja savršeno ide u gradskoj vožnji pre ili posle Bad Girls (koja sledi odmah zatim). Double Bubble Trouble (br. 10) mi je iritantno neinventivnim Skrillexstep ritmom verovatno najslabija tema na albumu, iako ima simpatično poigravanje sa regeom. BRING THE NOIZE (br. 12) K O LJ E! NAyyAČA sTV@r GODine! Know It Ain't Right (br. 14) možda još uspešnije od Exodus pokazuje da M.I.A. ume pop i stavljam sto Evra da će ovo biti opak hit (Pineapple Express 2?). Sexodus (br. 15) je lepši, seksipilniji i egzotičniji brat Exodus. Ali čini mi se da seks ide uz obe.

Ostale pesme su nešto "klasičniji", suvlji M.I.A. zvuk, poneke od njih zvuče kao da dalje od demo verzije nisu mnogo makle. Tamo gde vi coknete iznervirano, ja kažem "neka...".

Pred M.I.A. ni sa ovakvim "pitkijim" materijalom nije lak zadatak. Naročito u Americi kojoj se zamerila neporodičnim pokazivanjem srednjeg prsta u najgledanijem šou godine. Činjenica da nije odustala od sebe i da i dalje "iz aviona" možete da prepoznate njenu pesmu, kao i da niko drugi ne radi ništa slično, meni je dovoljna. Ne i previše, ali dovoljna.

SELEKTAH: 8plusplusplus/ 10